All posts by Ulmawen

Proročanstvo Rostjofa: Hermod i čarobnjak (1)

Zadesilo se da je jednom Odin, mučen crnim mislima o budućnosti i činjenicom da Norne ne žele da odgovore na njegova pitanja, rekao Hermodu da obuče svoj oklop, osedla Slejpnija (koga je, osim Odina, jedino još Hermod imao dozvolu da jaše), te požuri u zemlju Finaca. Verovalo se da ovaj narod, koji je živeo na zaleđenoj zemlji blizu Severnog pola, ima velike okultne moći. Pričalo se da mogu da prizovu ledene oluje koje bi se obrušile sa severa i pokrile svet snegom i ledom. Najistaknutiji od njih zvao se Rostjof (doslovan prevod: „kradljivac konja”), koji je uz pomoć magije mamio putnike u svoju zemlju, samo da bi ih opljačkao i ubio. Rostjof je mogao da predvidi budućnost, ali je to nerado činio.

Hermod učini kako je Odin od njega tražio, pa uzjaha Slejpnija i zaputi se put zemlje Finaca. Umesto svog vernog mača nosio je Odinovu runsku palicu, koja je imala moć da anulira sve magije koje bi Rostjof bacio. Uprkos fantomskim napadačima i nevidljivim ponorima koje je Rostjof pripremio, Hermod bezbedno stiže do čarobnjakove kolibe. Rostjof (koji je bio divovskog stasa) napade Hermoda, ali ga As savlada bez problema, te ga sveza od glave do pete, rekavši da će ga osloboditi samo ako mu kaže ono što je došao da sazna.

Videvši da nema nade za bekstvo, Rostjof reče da će učiniti sve što Hermod od njega traži, te čim bi oslobođen, čarobnjak poče da recituje strašne bajalice, zbog kojih se Sunce sakrilo iza oblaka, zemlja počela da podrhtava, a olujni vetrovi zavijaju kao čopor gladnih vukova.

Rostjof pokaza Hermodu ka horizontu, gde As vide kako bujica krvi pokriva tlo. Dok je začuđeno gledao viziju, Hermod vide prelepu devojku pored koje se nakon nekoliko momenata pojavi i jedan dečak. Na Hermodovo čuđenje, dečak je pred njegovim očima rastao takvom neverovatnom brzinom da posle samo nekoliko momenata stasa u naočitog momka u punoj snazi. Tek tada Hermod primeti da on nosi luk i strele.

Tada Rostjof reče Hermodu da bujica krvi predskazuje ubistvo jednog od Odinovih sinova, ali da ako Odin isprosi Rind iz zemlje Rutena (Rusija), ona će mu roditi sina koji će stasati za samo nekoliko sati i osvetiti ubistvo svog brata.

Zadovoljan što je dobio odgovor na svoje pitanje, Hermod se srećan vrati u Asgard, gde podnese raport Odinu o svemu što je čuo. Tako je Sveotac saznao da je jednom od njegovih sinova predodređeno da umre mučkom smrću, a drugom – da osveti svog brata.

Priredila: Ulmawen

Drugi deo članka

Skandinavska kulturologija

Video-materijal “Viking Ireland”

Ulmawen

Nacionalni muzej Irske priredio je osmodelni serijal “Viking Ireland”, kao prateći edukativni materijal uz izložbu Clontarf 1014, a povodom obeležavanja stogodišnjice bitke kod Klontarfa.

1. Dr Endi Halpin o nedavno otkrivenim vikinškim ratnim sekirama na lokalitetu Lough Corrib:

2. Dr Endi Halpin o najnovijem vikinškom maču koji je otkriven u reci Šanon kod Banagera 2012. godine. Kerol Smit, konzervator Nacionalnog muzeja Irske, objašnjava šta rendgenski zraci mogu da nam kažu o stukturi i dekoracijama vikinških mačeva:

3. Dr Endi Halpin o vikinškim trgovačkim trasama i trgovini uopšte:

4. Maeve Sikora o svakodnevnim predmetima koji su ekskavirani iz humki, kao i o ulozi žene u vikinškom društvu:

5. Maeve Sikora o verovanjima vikinga i o objektima ekskaviranim iz humki u Dablinu:

6. Emon Keli objašnjava razlike između irskog i vikinškog društva i govori o interakcijama dvaju kultura:

7. Dr Patrik Volas o artefaktima ekskaviranim u Dablinu, jednoj od najbolje očuvanih vikinških naseobina:

8. Ragnal O’ Floin, Direktor Nacionalnog muzeja Irske, o vikinškim motivima na ranim irskim hrišćanskim artefaktima:

Priredila: Ulmawen
Izvor: Nacionalni muzej Irske

Nordijski panteon, Skandinavska kulturologija, Skandinavski folklor

Na Islandu počinje izgradnja hrama paganskim božanstvima

Ulmawen

Na Islandu će u februaru započeti izgradnja hrama u kome će se štovati Odin, Tor i Friga. Ovo će biti prva svetinja posvećena paganskim božanstvima od Vikinškog doba!

Naime, Asatru (Asatro, neo-paganizam) je sve popularniji na Islandu, što pokazuje i činjenica da članovi grupe Ásatrúarfélagið danas broje 330,000 ljudi (u poređenju sa 2,400 koliko ih je bilo tokom poslednje decenije)! Islandski neo-pagani i dalje obeležavaju drevne običaje, kao što je blót, kojom prilikom se svira i peva, jede i pije, ali se žrtvovanje životinja više ne upražnjava.

Hram će biti lociran na brdu koje gleda na Rejkjavik. Biće cirkularan, sa kupolom koja će propuštati sunčeve zrake. U hramu će se održavati venčanja i sahrane, a pružaće se i usluge davanja religijskog imena, slično kao kod ostalih religija.

Priredila: Ulmawen

Nordijska mitologija, Skandinavska kulturologija

Vikinška kolonija u Dablinu starija nego što se mislilo

Ulmawen

Kada su irski arheolozi pre desetak godina ekshumirali ostatke četvorice mladića sahranjenih sa delovima štitova, bodežima i ličnim ornamentima ispod ulice South Great George u Dablinu, otkriće se činilo kao još jedna potvrda da su Vikinzi bili prisutni u Irskoj. Od 1700. godine naovamo, otkriveno je više od 77 vikinških humki u Dablinu – što slučajno, što planski. Za sve njih se smatra da su pokopani u IX ili X veku, a na osnovu artefakata koji su u ovim humkama pronađeni. Isprva su se i ostaci mladića smatrali za još četiri primera koji potvrđuju ovaj zaključak.

No, kada je vođa tima Linzi Simpson sa koledža Dublin’s Trinity poslala ostatke na radiokarbonsko datiranje, rezultati su bili „više nego iznenađujući”. Naime, testovi (koji su izvršeni u laboratoriji Beta Analytic u Majamiju i na univerzitetu Queen’s u Belfastu) pokazali su da su mladići bili pokopani godinama ili čak decenijama pre nego što se smatra da je osnovana vikinška kolonija u Dablinu. Moguće čak i pre nego što su prve vikinške invazije na Britanska ostrva započele!

Ovo otkriće sada nameće nov zaključak kome se priklanja sve veći broj ljudi: da je umesto jedne iznenadne, kataklizmičke invazije, dolazak Vikinga u Irsku i Britaniju započeo uspostavljanjem malih naseobina i trgovinskih veza koje su po prvi put povezale Irsku sa severnom Evropom. Nadalje, ove trgovačke veze su mogle biti uspostavljene generacijama pre nego što su vikinške invazije opisane u manastirskim dokumentima (manastiri su bili jedno od retkih mesta gde su ljudi bili pismeni) započele. Ovi tekstovi su jedan od glavnih izvora za proučavanje istorije Vikinškog doba, ali, prirodno, imaju i svoje limite. Veoma je moguće da osim napada na manastire, drugi događaji nisu zabeleženi jer na licu mesta nije bilo pismenih ljudi.

„Većina naučnika sada smatra da invazije nipošto nisu bili prvi kontakt, kao što stari tekstovi sugerišu”, kaže Geret Vilijems, kurator i stručnjak za Vikinško doba pri British Museumu. „Kako su Vikinzi znali gde se svi ti manastiri nalaze? Tako što je između njih već postojao kontakt. Oni su već bili trgovali pre nego što su napadi započeli”, kaže Vilijems.

Za početak Vikinške ere u Britaniji se uzima 8. jun 793. godine, dan kada su Vikinzi prvi put napali Lindisfarne. 795. godine, Vikinzi su stigli do Irske, napadnuvši ostrvo Ratlin (Reachlainn), gde su „bezbožnici spalili manastir”, kako se navodi u Analima Ulstera. U ono doba, Irska je bila pokrštena najmanje tri veka i njeni su manastiri bili najbogatije i najmoćnije institucije. Rani srednjevekovni tekstovi Vikinge nazivaju bezbožnicima, tako naglašavajući religioznu, pre nego etničku diferencijaciju.

Pages: 1 2 3 4

Nordijska mitologija

Poslednja otkrivena utvrda tipa Treleborg bi mogla biti zaostavština Haralda Modrozubog, tvrde arheolozi

Ulmawen

Stigli su prvi rezultati radiokarbonskog datiranja drvenih uzoraka vikinške utvrde tipa Treleborg koja je otkrivena u septembru 2014. godine u Danskoj. Arheolozi veruju da utvrda ima dovoljno sličnosti sa ostalim građevinama koje se vezuju za Haralda Modrozubog da bi se moglo pretpostaviti da je i ona pripadala njemu. Rezultati radiokarbonskog datiranja ukazuju na to da je utvrda izgrađena oko X veka, što samo povećava spekulacije o mogućnosti njene izgradnje za vreme vladavine kralja Haralda Modrozubog.

Aheolozi su uzeli dva uzorka sa kapija, a rezultati pokazuju da oni datiraju između 900. godine i kraja X veka. Nakon ekskavacije, otkriveno je da je jedna strana utvrde stajala blizu vode, što bi moglo ukazivati na to da je izlazila na otvoreno more. Arheolog Nana Holm kaže:

„Ekskavacija je pokazala da je jedna strana utvrde postavljena nadomak izvora vode, verovatno pokraj uzanog kanala koji se ulivao u zaliv Koge [Køge]. ”

Arheolozi veruju da je razlog zašto je utvrda izgrađena upravo na ovoj lokaciji ta što je reprezentovala moć, kao i da je verovatno bila izgrađena za potrebe Haralda Modrozubog. Takođe je zaključeno da je ova utvrda slična ostalim poznatim utvrdama tipa Treleborg (Firkat, Agešborg i Treleborg), koje su listom izgrađene za vreme vladavine kralja Haralda.

Kralj Harald je poznat po tome što je ujedinio Dansku i pokorio Norvešku. Tokom njegove vladavine, izgrađen je i obnovljen veliki broj građevina, među kojima je i najstariji poznati most u južnom delu Skandinavije. Harald je takođe nadgledao izgradnju gorenavedenih utvrda. Sve one imaju sličan dizajn, uključujući i kružne kapije i dvorišta podeljena na četiri dela.

U poslednjoj otkrivenoj tvrđavi, arheolozi su pronašli ostatke drvetom popločane ulice koja je vodila do bedema, što je slučaj i sa ostalim utvrdama tipa Treleborg. Profesor Soren Sindbek naglašava da su najupečatljivije mere utvrde:

„Bedem je širok 10.6 metara, što je slučaj i sa bedemom utvrde Firkat. Stoga je teško ne spekulisati o tome da su sve ove utvrde delo ruku istog majstora.”

Ipak, pre nego što se ova utvrda definitivno poveže sa Haraldom Modrozubim, potrebno je izvršiti detaljnije radiokarbonsko datiranje. Arheolozi očekuju da dobiju odgovor na ovo pitanje tokom 2015. godine.

Priredila: Ulmawen
Izvor: Univerzitet Orhus

Skandinavska kulturologija

U Danskoj otkrivena još jedna vikinška utvrda tipa Treleborg

Ulmawen

Arheolozi sa Univerziteta Orhus (Aarhus Universitet) i iz The Danish Castle Centra otkrili su tragove masivne vikinške utvrde na posedu Valo [Vallø], pokraj grada Koge [Køge], južno od Kopenhagena. Utvrda je izgrađena od debelih debala i zemljanih nasipa. Oblik joj je kružan, a podseća na slavnu tvrđavu Treleborg* [Trelleborg] koju je izgradio kralj Harald Modrozubi oko 980. godine.

Vikinška utvrda Treleborg, pokraj mesta Slagelse u Danskoj

Ovo je prvi put u preko šezdeset godina da je otkrivena još jedna kružna utvrda u Danskoj, kaže Nana Holm, arheolog i kurator the Danish Castle Centra. Njen kolega Soren Sindbek, profesor srednejvekovne arheologije na Univerzitetu Orhus, dodaje:

„Vikinzi imaju reputaciju berzerkera i pirata. Mnoge iznenađuje činjenica da su oni takođe gradili ovakve izvanredne utvrde. Otkriće nove vikinške utvrde je jedinstvena prilika da naučimo više o bitkama i konfliktima vikinga, kao i da istražimo najslavnije od naših vikinških spomenika.”

Ono što je Nanu Holm navelo na trag ove utvrde su nova, precizna merenja terena. Pokazalo se da gotovo nevidljivo uzvišenje na poljima ima jasan obris pravilnog kruga. Holm kaže:

„Ovaj spomenik je ogroman. Prečnik utvrde je 145 metara. Prepoznali smo da je u pitanju utvrda tipa Treleborg po preciznom cirkularnom obliku bedema i po masivnim kapijama koje se nalaze na svakoj strani sveta (ukupno četiri, na svakoj strani sveta po jedna – prim. blogera). Naša istraživanja pokazuju da je nova utvrda savršeno kružnog oblika i da ima teška debla sa prednje strane. Do sada smo istražili dve kapije, koje odgovaraju tipu Treleborg. Ovo je prekrasno otkriće.”

Profesor Sindbek istražuje vikinške utvrde godinama. On kaže: „Otkriće je bio ravno detektivskom poduhvatu. Posumnjali smo da jedna utvrda nedostaje na ostrvu Šeland [Sjælland]. Lokalitet kod poseda Valo je odgovarao potrebama onog doba, budući da se nalazi na raskršću glavnih puteva od starine, i da ima izlaz na rečnu dolinu Kegea, koja je u Vikinško doba bila često korišćen fjord i jedna od najboljih prirodnih luka. Odatle smo korak po korak napredovali dalje.”

Tim „Helen Goodchild ”, koji je sačinjen od stručnih arheoloških geofizičara sa Univerzitea u Jorku, izvršio je detaljno istraživanje lokaliteta pre nego što je započeta ekskavacija. Sindbek kaže: „Merenjem malih varijacija magnetizma zemlje možemo da identifikujemo arheološke značajke, a da ništa ne oštetimo. Na ovaj način smo dobili savršeno detaljnu sliku utvrde za samo nekoliko dana. Upravo su nam ovi nalazi omogućili da znamo gde tačno valja vršiti ekskavaciju kako bismo dobili najviše podataka o misterioznoj utvrdi. ”

Holm podvlači da je u pitanju vojna postrojba, a verovatno i poprište bitaka. Ona kaže: „Možemo da vidimo da su kapije paljene. Pokraj severne kapije smo pronašli masivne, nagorele grede od hrastovine.”

Ona dodaje da nema sumnje u to da je utvrda izgrađena u Vikinško doba.

„Utvrde građene u ovom stilu su tipične za Vikinško doba. Nagorela drvena građa sa kapija će nam omogućiti da odredimo starost utvrde radiokarbonskim datiranjem i dendrohronologijom. Uzorci su poslati u laboratoriju, a mi ne možemo da dočekamo da čujemo rezultate. Ukoliko budemo uspeli da saznamo kada je tačno utvrda izgrađena, mogli bismo da razumemo istorijske događaje čiji je deo ona bila ”, kaže Holm.

Inače, vikinške utvrde su jedan od najpoznatijih spomenika Danske. One privlače turiste iz celog sveta, a njihovo proučavanje iznova ispisuje istoriju ove zemlje. Prethodno otkrivene utvrde tipa Treleborg – Firkat [Fyrkat], Agešborg [Aggersborg] i Treleborg [Trelleborg] – predložene su za uključenje na listu svetske baštine UNESCA.

Što se tiče samog poseda Valo, veliko je iznenađenje da se tu nalazi značajan arheološki lokalitet. Direktor poseda Soren Boas svim srcem podržava ekskavaciju.

„Ovo je unikatan spomenik, koji će imati veliku kulturološku vrednost za Dansku. Presrećni smo da podržimo projekat”, kaže Boas.

Keld Moler Hansen, direktor Muzeja jugoistočne Danske (koji uključuje the Danish Castle Centar) nada se da će biti moguće prikupiti fondove za opsežno istraživanje lokaliteta u saradnji sa Univerzitetom Orhus.

Holm smatra da bi lokalitet mogao da se pokaže kao značajno otkriće za istoriju vikinga u Danskoj.

„Jedva čekamo da saznamo da li tvrđava potiče iz doba Haralda Modrozubog ili je izgrađena za vreme vladavine prethodnog kralja. Vojne fortifikacije iz Vikinškog doba bacaju više svetla na veze između Šelanda, drevne Danske i dinastije Jeling, a uče nas i više o periodu u kome je Danska postala – Danska”, kaže Holm.

Do sada je ekskaviran samo mali deo utvrde. Lista nerešenih pitanja je dugačka, kaže profesor Sindbek.

„Ovo je zaista uzbudljivo. Malo ko ima tu sreću da vidi otkriće ove vrste za života. Ekskavacija je potvrdila mnogo više pretpostavki nego što smo smeli da se nadamo, ali još uvek ima mnogo toga da se nauči. Sledeće važno pitanje je da li je u sklopu utvrde bilo velikih građevina, kao što je slučaj sa ostalim utvrdama tipa Treleborg. Ovo otkriće takođe postavlja pitanje da li ima još neotkrivenih vikinških utvrđenja. Istraživanje će biti čudesan put otkrića”, kaže Sindbek.

*Pojam Treleborg je dvojak, i označava:

1) Utvrdu Treleborg koju je izgradio Harald Modrozubi oko 980. godine pokraj Slagelsea u Danskoj;

2) Tip vikinške utvrde savršeno kružnog oblika, koja je dobila ime po utvrdi Treleborg (koja je prva otkrivena).

Priredila: Ulmawen
Izvori: Univerzitet Orhus, the Danish Castle Centre

Feljton, Nordijska mitologija, Skandinavska kulturologija

Draugar: Nemrtvi islandskih saga (III)

Ulmawen

Primeri iz saga: Saga o stanovnicima Ejrija

(izbor iz teksta)

Ali, teško da se isto može reći za događaje opisane u Sagi o stanovnicima Ejrija (Eyrbyggja saga). U ovoj sagi nailazimo na dva slučaja gde draug teroriše okolinu. Prvi draug je Torolf (Thorolf), otac Arnkela (Arnkell). Torolfa saga opisuje kao veoma komplikovanog čoveka za života, nasilnog i neprijatnog prema onima koji su mu nešto zgrešili. On je retko spreman na kompromise, a pod stare dane je postao besan na svog sina, koji je čovek zakona i uređenja, a ne pravi viking kao njegov otac. Torolfov neprijazan karakter vidimo u činjenici da on nije spreman na kompromise, a ta ga je tvrdoglavost koštala prilike da napravi dobru pogodbu. Vrativši se kući, Torolf odbija da jede. Tokom noći, on je preminuo, besan i frustriran.

Nakon smrti je Torolf počeo da teroriše okolinu. Njegova zloba izbija iz kamenog nadgrobnog spomenika (videti sliku ispod pasusa): „volove koji su vukli Torolfa na ukop napali su trolovi, a stoka koja je prišla blizu njegove humke je postajala divlja i ugibala od neprestanog rikanja. Stoka koja je bila u obližnjoj dolini je ili nalažena mrtva ili bi zalutala u planine, gde je niko nikada više nije našao. A ukoliko bi neka ptica sletela na Torolfov nadgrobni spomenik, odmah bi padala mrtva.”

Jennifer Livesay je ovako sažela događanja u sagi: „Torolf je u međuvremenu preminuo, ali to je daleko od završetka njegove uloge u priči. Ubrzo po smrti, njegov duh je počeo da se pojavljuje, plašeći stanovnike farmi u dolini u kojoj je sahranjen. Naposletku svi oni pobegoše. Pre nego što će i sam umreti, njegov sin Arnkel je premestio očevo telo u novu grobnicu, te je duh neko vreme bio miran. Međutim, posle Arnkelove smrti, on ponovo poče da plaši ljude u okolini.

Torolfov draug se više ne pominje do do 63. poglavlja, gde se pojavljuje pegavi sivi bik koji je oplodio kravu koja pripada Torodu (Thorodd) – jednom od Snorijevih (Snorri) pobratima. Krava je otelila pegavo sivo tele koje je raslo neverovatnom brzinom. Torodova pomajka, slepa starica koja je bila vidovita, reče sinu da ga ubije, jer to nije tele nego čudovište. Torod je ismeja, te zadrža tele iako ga je pomajka u više navrata opominjala. Kad je došlo vreme da zakolje tele, ono se okrenu protiv Toroda, te ga ubi na mestu, tako osvetivši Arnkela. Onda ono pobeže, te se naposletku udavi u močvari. I to je bio kraj Torolfa i njegovog drauga.

U istoj sagi nalazimo na još komplikovaniji slučaj Torgune (Thorgunna). Ona je živela na Torodovom posedu. Njegova žena Turid (Thurid) je ljubomorna na Torgunu. Posebno se napominje da je Turid sakrila finu posteljinu koju je Torguna donela sa Hebrida. Torguna je lepa i jaka žena, a takođe se veruje i da je vidovita. Njena smrt je misteriozna, a najavila ju je oluja koja je iznedrila kišu krvi. Torguna je usitinu rekla da se plaši da takva oluja predskazuje smrt. Isto to veče, ona leže u krevet i ubrzo preminu. Shvativši da joj je došao kraj, Torguna objasni da želi da nijedna njena stvar ne ostane u kući, a posebno je naglasila da njenu posteljinu treba spaliti. Kada je Torod pokušao da izvrši njenu želju, Turid mu ne dopusti da spali posteljinu.

Naravno, nakon toga uslediše problemi. Na putu ka mestu pokopa (Skálholt, na slici), konj odbi da odnese sanduk, čak pokušavši i da ga zbaci sa sebe. Kada se ljudi zaustaviše da prenoće na putu, zemljoradnik odbi da im pruži gostoprimstvo, već im samo dopusti da prenoće pokraj vrata, daleko od vatre.

Usred noći se prvi put pojavio Torgunin draug. Naime, kad su ljudi pospali, čuli su buku iz ostave, te pomisliše da su lopovi provalili u kuću. Kada su, međutim, tamo stigli, zatekli su visoku ženu, potpuno nagu, kako sprema obrok. Oni koji su je videli se toliko preplašiše da se nisu usudili da joj priđu. Kada su ljudi koji su Torgunino telo nosili na ukop čuli šta se zbilo, oni pođoše da vide šta se dešava. I usitinu, to beše Torguna u ostavi i svi su mislili da je pametno da se ne mešaju. A kada je završila šta je naumila, ona odnese hranu u glavnu sobu, postavi sto, te posluži obrok. Onda ljudi koji su pošli da je ukopaju rekoše domaćinu: „Lako može da se desi da ćeš pre nego što napustimo tvoj dom platiti previsku cenu jer nas nisi ugostio.” Onda domaćin i njegova supruga rekoše da će goste ponuditi hranom i svime što im može zatrebati. Čim to izrekoše, Torguna napusti sobu i više je nisu videli.

Torgunin draug se pojavljuje kasnije u sagi, očekivano, vezano za posteljinu koju je Turid odbila da spali. Naposletku se Torid i njegovi ljudi udaviše u moru, te se vratiše u formi draugara i sami se pozvaše na gozbu na svojoj sahrani. Konačno je Turidin sin Kjartan spalio Torguninu posteljinu, a ostale drauge je oterao vođa (goði) Snori.

Prvi deo članka
Drugi deo članka

Naslov originala: „Drauginir: Revenants in Old Icelandic Sagas”
Autor: Tom Delfs
Odabir i prevod: Ulmawen

nordijska mitologija Selkie draugr Stamps 2

Feljton, Nordijska mitologija, Skandinavska kulturologija

Draugar: Nemrtvi islandskih saga (II)

Ulmawen

Primeri iz saga: Saga o stanovnicima Laksardala

(izbor iz teksta)

U Sagi o stanovnicima Laksardala (Laxdœla Saga), drauga nalazimo u priči o ubici Hrapu. Hrap se pojavljuje i u Sagi o Njalu (Brennu-Njáls saga), gde je četvrti suprug Halgerte (Hallgerð) i poznati silovatelj i ubica. U Sagi o stanovnicima Laksardala, Hrap je stariji i „toliko agresivan da njegove komšije jedva izlaze na kraj sa njim”. Sa godinama je Hrap oslabio, te je postao vezan za krevet. Pre nego što će umreti, on naloži svojoj ženi da ga sahrani u uspravnom položaju na ulazu u kuhinju, a kako bi on mogao da čuva svoje imanje. Tako i bi učinjeno. Hrap je od pokopa pohodio imanja koja su okružavala njegov posed Hrappsstadir. Ubio je mnogo slugu, oterao zemljoradnike koji su živeli u okolini i čak naterao svoju udovicu, Vigdis, u beg. Naposletku se ljudi koji su živeli u tom kraju požališe lokalnom vođi Hoskuld Dala-Kolsonu, koji otkopa Hrapov leš i odnese ga na drugo mesto. Nakon toga se Hrapov sin Sumarlidi nastani u Hrappsstadiru, ali je on izgubio razum zbog prisustva drauga njegovog oca. Tako je Vigdis postala vlasnik imanja, ali ona odbi da tamo živi. Naposletku, njen brat Surt sa porodicom odluči da se preseli u Hrappsstadir. Međutim, kad su se ukrcali na brod kako bi do poseda i stigli, usledio je niz nevolja koji ih je u tome sprečio. U sagi se navodi da su, dok su čekali plimu da nastave put, „videli foku veću od svih koje su tu oblast nastanjivale. Ona stade plivati oko broda, a njene oči, nalik ljudskima, nikoga od putnika nisu ostavile ravnodušnim. Torstein reče da im valja ubiti foku, ali nikome to nije pošlo za rukom. ” Odmah nakon toga, kada se plima podigla i pokrenula brod, podiže se strašna oluja koja ubi sve putnike osim jednog. Saga implicira da je foka hamremi (ham-ramr, svojstvo promene oblika tela, uglavnom pripisivano berzerkerima) Hrapovog drauga.

Tako je Hrappdsstadir ostao pust. Ovakvo stanje je trajalo nekoliko godina, sve dok Olaf Huskaldson (Huskaldsson) nije dogovorio sa svojim ocem Hoskuldom da kupi imanje koje se graničilo sa Hrappdsstadirom. Olafu je skućavanje sasvim lepo išlo, sve dok mu se jedan od čobana nije požalio da Hrap ponovo hara po okolini. To veče, Olaf uze svoje veliko koplje i krenu sa čobanom do štale gde je stajao Hrapov draug. Olaf priđe, te zamahnu kopljem ka draugu, ali Hrap dohvati sečivo obema rukama, te ga odvoji od drške. Olaf onda nasrnu na njega, ali se draug povuče odakle je i došao. Olaf ostade sa drvenom drškom, jer je Hrap poneo sečivo sa sobom. Onda se sa čobaninom vrati na farmu, te mu reče da neće biti kažnjen zato što se pobojao drauga.

Sledećeg jutra, Olaf ode na mesto gde je Hrap pokopan, te naloži da eksuhumiraju leš. Hrapovo telo je bilo savršeno očuvano, a u humci Olaf pronađe i svoje sečivo. Onda on naredi da se naloži velika vatra, te spali Hrapovo telo na lomači, a prah prosu u more. Nakon toga, Hrapov draug više nikada nije viđen.

U ovoj priči možemo da prepoznamo standardne motive iz mitova o draugu: zlog čoveka koji postaje draug kad umre, hamremija koga draug zaposeda i neuobičajenu posmrtnu ceremoniju. Iako u drugim sagama nema pomena sahranjivanju ljudi u uspravnom položaju, nalazimo podatke o sahranjivanju pokojnika u sedećem položaju (Karr iz Sage o Gretiru (Grettis Saga)) i žrtvama davljenja, te pokojnicima sahranjenim daleko od doma (Eyrbyggja Saga). Hamremi su takođe uobičajena pojava: kako u sagama, tako i u folkloru. Ljudski atributi kod foke navode na mit o selkijima (selki je mitološko biće iz staroislandskog, farejskog, škotskog i irskog folklora. Selki u vodi ima obličje foke, ali na kopnu dobija ljudsko obličje.). Hamremija u obličju foke takođe nalazimo u Sagi o stanovnicima Ejrija (Eyrbyggja saga).

Na slici: selki, serija poštanskih markica sa Farejskih ostrva

Ljudi koji su za života bili zlobni često postaju draug. Caciola se poziva na ovu činjenicu: „temelj logike na kojoj počiva verovanje u nemrtve je da pokojnici koji su za života bili zlonamerni ili oni koji su naprasno preminuli, je da za njima ostaje „neistrošena energija”. Ukoliko bi zlobna osoba umrla nasilnom smrću, za njom bi ostala vitalnost koja bi mogla da nastani i sam leš. Gotovo svi ovi nemrtvi se predstavljaju kao opasni: oni maltretiraju seljane i teraju ih u preranu smrt. Nemrtvi naročito vole da napadaju one sa kojima su za života bili u nekoj vezi: članove porodice, ljubavnice i stanovnike gradova u kojima su živeli. (Caciola: 29)

William Sayers navodi da je Olaf „neefikasan protiv Hrapa koji je u svom okruženju”, ali da je „učinkovit protiv nepokretnog drauga na svetlosti dana”. (Sayers, 1996: 247) Hrapov draug je, čini se, oličenje zla. On je za života bio silovatelj, palitelj i lopov, te je izgnan iz Norveške zbog zločina počinjenih protiv krune. Povrh toga, Hrap je bio suprug zle Halgerte, koja je iznedrila mnogo zala u Sagi o Njalu. I naposletku, on je bio siledžija koji je kontrolisao svoj deo Laksardala prisilom. Stoga nije iznenađujuće što je postao draug.

Prvi deo članka
Treći deo članka

Naslov originala: „Drauginir: Revenants in Old Icelandic Sagas”
Autor: Tom Delfs
Odabir i prevod: Ulmawen

Feljton, Nordijska mitologija, Skandinavska kulturologija

Draugar: Nemrtvi islandskih saga (I)

Ulmawen

(izbor iz teksta)

Čitajući porodične sage, ne možemo a da se ne otmemo utisku da su ljudi koji su kolonijalizovali Island bili blisko povezani sa surovom, nepristupačnom zemljom koju su nastanili. Kako kaže Jesse Byock, autor dela „Viking Age Iceland”, „iako je Island po površini (103,000 kvadratnih kilometara) za petinu veći od Irske, brojna populacija ne može tamo da opstane. Većina zemlje je nepristupačna… Glečeri, često na velikim visinama, su podsetnik da je Artktički krug u blizini (nalazi se na samo nekoliko stepeni iznad severnog vrha zapadnih fjordova). Predeo je prekriven glečerima i vulkanima, a samo mali deo zemlje može da se iskoristi za obradu zemljišta. Gotovo sve uspešne naseobine se nalaze u blizini obale ili na nekoliko zaklonjenih ostrvskih sistema.” Verujem da je upravo ovakvo okruženje inspirisalo raznorazne spodobe, veštice, razbojnike i „onostrane”, koji su izopšteni iz društva u starim sagama, kao i u kasnijoj islandskoj literaturi, sve do modernog folklora. U sagama često srećemo veštice i kletve, čudovišta i (kao najbitnije za našu studiju ovde) nemrtve, koje su stari Islanđani zvali draugr (čita se draug; množina: draugar). Draug je sličan zombiju iz modernog folklora. Georgia Dunham Kelchner ih definiše ovako:

„Draug, smatra se, nastavlja svoju egzistenciju kroz zajednicu duha i tela. Prvobitno bi nastanjivao sopstvenu humku, da bi kasnije mogao da je napusti kako bi održavao efektnu vezu sa živima.” Osim drauga, tu je još i Haugbúi, koji ne može da napusti svoju humku. Haugbúi je za života često bivao ratnik, koji je sahranjen sa svojim blagom i imetkom. Prema rečima Ellisa, „imamo podatke o nekoliko kraljeva koji su sahranjeni živi sa mnogo blaga, katkad i sa pratnjom. U Heimskringli nalazimo podatak da je kralj Herlaug (Herlaugr) odabrao da ga sahrane živog sa dvanaestoricom svojih ljudi radije nego da ga na tronu zameni Harald Lepokosi. U sagi o Bardaru (Bárðar saga Snæfellsáss), navodi se da je kralj Raknar samovoljno ušetao u svoju humku nakon što je kraljevao mnogo leta. Slično tome, u sagi o Gul-Torisu (Þorskfirðinga Saga), navodi se da je izvesni Agnar legao u humku sa svojom posadom. On je verovatno povezan sa Agti Jarlom (Agði Jarl) koji je živ sahranjen u humci koja je specijalno pripremljena za njega (Þorsteins þáttr bæjarmagns). U svim ovim slučajevima, pokojnici su se, nakon ukopa, premetnuli u moćne drauge koje je bilo nemoguće pobediti bez borbe. To takođe važi i za još jednu ličnost koja se pominje u Sagi o Hromundu Gripsonu (Hrómundar saga Gripssonar), koja je „kada je toliko ostarila da više nije mogla da se bori, dobrovoljno legla u humku, i sa sobom pokopala mnogo blaga”.

„Draugr” je reč koja se upotrebljava za animiran leš koji izlazi iz svoje humke ili pokazuje nemir na putu do pokopa. Ovi leševi su obdareni zloćudnom magijom i imaju nadljudsku snagu. Nema nikakvih naznaka prisustva duha u njihovim telima. Pun horor nemrtvih se pokazuje na bojnim poljima… leševi bez duše, iako ranjeni i osakaćeni, nastavljaju da se bore sa nesmanjenim žarom. (Ellis: 80)

Draug preferira da se pojavljuje među živima kad je hladno: u mraku dugih jeseni i zimskih noći. „On je, izgleda, vezan za geografski lokalitet gde je sahranjen i gde je obitavao za života, gde bi, prilikom svojih čestih dolazaka, ubijao stoku, pastire i sluge. Naposletku bi često svoj pohod završavao na drvećem obraslim krovovima kuća (zaštitnim znakom kulture severa; videti sliku ispod pasusa), maltretirajući ukućane i pokušavajući da razruši kuću.” (Sayers: 243)

Ipak, draug nije baš posve monstruozan. U svojoj studiji o Beowulfu, Andy Orchar piše o Grendelu i njegovoj majci, a njene reči bi se lako mogle odnositi i na Torgunu iz Sage o stanovnicima Ejrija (Eyrbyggja Saga):

„Povrh toga, na stranu izraženog antagonizma između svetova čudovišta i ljudi, postoji nešto duboko ljudsko u vezi čudovišta. U nekom trenutku svi oni imaju ljudske atribute, a pesnik čak ide toliko daleko da poziva na saosećanje sa ovim bićima.”

Upravo ta ljudskost koja je prikazana kod čudovišta nam pomaže da shvatimo zašto nas draug toliko fascinira. Izopštenici iz društva kao što su čudne stare gospođe koje ljudi nazivaju vešticama, deformisani ljudi, „spodobe” koje je Tod Browning proslavio, slika su i prilika nas samih. Sirpa Aalto kaže:

„Koncept izopštenika ima korene u socijalnoj psihologiji. To je koncept koji se koristi kada se proučava grupni identitet. Kada ljudi pokušavaju da se poistovete sa grupom, oni teže kategorizaciji. Ovo je svojstveno svim ljudima. Čovek se poistovećuje sa takozvanom užom grupom i stvara pozitivan identitet za nju. Upravo taj identitet je ono što dovodi do podela na „nas” i „njih” (odnosno – izopštenike). Ovo takođe znači da ljudi pokušavaju da osmisle što veću razliku između „nas” i „njih”, a kako bi kreirali pozitivan identitet grupe, a ako je moguće, teže da preteruju sa razlikama. (Aalto: 2)

Društvo nameće konceptu izopštenika sopstvene strahove i slabosti. Janice Hawes kaže:

„Na široj skali, čudovište može da pomogne grupi da se definiše kao njegov kontrast . Svako društvo ima izvestan minimum normi i standarda koje pojedinac mora da ispoštuje kako bi ostao prihvaćen član društva. Osobu sa drugačijim standardima (ili osobu koja prosto smatra da je iznad standarda zajednice) društvo će često odbaciti. Drugim rečima, ti ljudi postaju „čudovišta” društva, a te društvene definicije „izopštenika” (monstruoznog) nasuprot „unutarnjem” (ljudskom) su ono što formira koheziju i identitet unutar grupe. ” (Hawes 2004: 3)

U Beowulfu, Hrotar upozorava Beowulfa da je linija između čoveka koji vredi i čudovišta tanka, i da bog dopušta ljudima da je pređu. Takva je situacija sa Gretirom, pa takva može biti i sa Beowulfom, kao i sa bilo kim od nas: uistinu je čudesno kako svemoćni bog u svoj svojoj veličanstvenosti ima naklonost ka našoj vrsti sa rangom i darom za mudrost. Njegova ruka je dugačka. Čovek se prepušta svojim željama, a bolest i starost mu ne znače ništa; njegov se um ne zamara zavišću i zlobom ili mislima o neprijatelju sa mačevima okovanim mržnjom. Ceo svet se prilagođava njegovoj volji, a on se čuva od najgoreg sve dok ga ponos ne zaposedne. (Beowulf, ll. 1724-1727, 1735-1743 in Heaney: 119)

Linija je povučena: budi samozadovoljan svojom dušom i lako možeš postati čudovište koga se plašiš. Ovaj koncept „stranca” se vidi u skaskama o Asima, koji se pre Ragnareka (Sumrak bogova – prim. blogera) bore sa džinovima i čudovištima. Asi su odraz ljudi: kako dobrih, tako i loših. Ursula Dronke piše:

„Kako su samo osakaćeni i paradoksalni neki od ovih likova. Tir, patron dobre volje među ljudima, odrekao se svoje ruke jer su on i drugi Bogovi pogazili obećanje kada su vezali vuka. Odin, koji može da vidi sve svetove, je jednook, jer je žrtvovao jedno oko kako bi postao mudar. A Baldru, čiji sud je uvek najmudriji, suđeno je da ga nikada ne vidi sprovedenog u delo. Prevrtljivac Loki, uvek u blizini Bogova, nemoralan i nesrećan stvor, sa talentom da radi pogrešne stvari, predak je čudovišta koja će napasti Bogove. On je skoro otac same smrti, jer je Hel, boginja podzemlja, njegova kći.” (Dronke: 309)

Veza između bliskih nam Bogova i nezamislivih čudovišta je upravo Loki, bog podvala, a za mnoge on je i najpopularniji od svih Bogova. Ono što nas navodi da saosećamo sa Lokijem je upravo njegova priroda. Kroz njega, mi možemo da vidimo ljudske karakteristike u njegovoj braći i potomstvu, i da osećamo empatiju prema njima. I upravo je taj spektar „društvo-izopštenik-čudovište” ono što ćemo videti u našem pregledu događaja vezanih za nemrtve u sagama.

Drugi deo članka
Treći deo članka

Naslov originala: „Drauginir: Revenants in Old Icelandic Sagas”
Autor: Tom Delfs
Odabir i prevod: Ulmawen

Legendarni junaci, Nornagest

Nornagest, miljenik Norni

Ulmawen

Jednom prilikom se Norne zaputiše u Dansku, pa posetiše plemićku kuću u kojoj se tek beše rodio sin. Norne predodrediše detetu da bude naočito, odvažno i prosperitetno, te ga obdariše veštinama skalda. Ovo mnogo obradova detetove roditelje, ali su komšije bile iznenađene, pa svi pohrliše da svojim očima vide šta se dešava. U tren oka se napravi gužva, te u toj pometnji posmatrači oboriše stolicu na kojoj je sedela Skuld.

Razjarena ovom uvredom, Skuld ponosito ustade, te objavi da će blagoslovi koje su njene sestre podarile detetu biti kratkog veka. Naime, oni će biti na snazi samo dok ne dogori sveća koja je stajala na stolu.

Ove zlosutne reči prestrašiše majku, te ona privi dete snažnije uz sebe, jer sveća je bila gotovo dogorela. Sad, Skuld nije nameravala da se razmeće praznim rečima, ali kako nije mogla da natera sestre da povuku svoj blagoslov, ona dograbi sveću, ugasi plamen, te je dade detetovoj majci, rekavši joj da je dobro čuva i da je ne pali sve dok se njen sin ne umori od života.

Detetu nadenuše ime Nornagest (Nornagestr), u čast Norni. Nornagest je izrastao u naočitog mladića, hrabrog i snažnog kakvog bi svaka majka poželela. Kada je navršio dovoljno godina da shvati teret istine, majka mu ispriča o poseti Norni, te mu dade sveću koju je svih tih godina čuvala sakrivenu u ramu svoje harfe.

Kada mu roditelji napustiše svet živih, Nornagest se zaputi u vaskoliki svet, gde je za sebe stvorio ime. Budući obdaren blagoslovom Norni, njemu je lako polazilo za rukom da iz svake bitke izađe kao pobednik, te su se o njemu pesme pevale gde god bi prošao. Kako je bio obdaren entuzijazmom i poetskim temperamentom, Nornagest se nije lako umarao od života. Dok su drugi heroji starili i slabili, on je uvek bio mlad duhom i telom. Zbog toga se zadesilo da je Nornagest bio svedok svih događaja iz herojskog doba, tokom koga je išao u društvu vremešnih ratnika.

The Death of Nornagest, autor: Gunnar Vidar Forssell

Nakon što je poživeo tri stotine godina, Nornagest je svojim očima video kako veru u stare Bogove zamenjuje nova religija – hrišćanstvo. Naposletku on ode na dvor kralja Ulava Trigvasona (Óláfr Tryggvason, kralj Norveške od 995. do1000. godine), gde ga kralj, po svom ustaljenom običaju, na silu pokrsti. Onda, želeći da ubedi svoj narod kako je vreme predrasuda prošlo, Ulav natera vremešnog Nornagesta da mu pokaže sveću koju je sa toliko truda čuvao preko tri veka. Nornagest učini kako je od njega traženo, te kralj Ulav upali sveću. Kako je bio prisilno pokršten, Nornagest nije imao mnogo vere u novu religiju. Sa zebnjom je gledao kako plamen sveće dogoreva i kada se ona, naposletku, ugasi, Nornagestovo telo pade beživotno na zemlju. Tako je svoj život okončao Nornagest, jedan od najvećih heroja svih vremena, koji je do poslednjeg daha verovao u Norne i stare Bogove.

Priredila: Ulmawen

Nornagestov život opisan je u sagi Norna-Gests þáttr, koja je napisana u ranom XIV veku, kada se staro predanje već bilo dobrano asimilovalo u hrišćanstvo.

Najbolji sajt o nordijskoj mitologiji na lokalnom govornom području