Nakon 1380. godine, napisan je veliki broj saga, među njima i najstarija verzija Grœnlendinga sage (Saga o Grenlanđanima). U njoj se pominju braća Leif [Leifr] i Torvald [Þorvald] Erikson, koji su se sa Grenlanda dali u potragu za novim svetom koji je Bjarni Herjolfson [Bjarni Herjólfsson] na svojim putovanjima otkrio, ali ne i istražio. Leif je u zemlji južno od Grenlanda pronašao grožđa u izobilju, pa ju je prigodno nazvao Vinland (zemlja vina, današnja Kanada). Njegov brat Torvald je načinio još jedno otkriće pošto je prispeo u Vinland:

„Pošto su brodove sakrili u zaštićenoj uvali, Torvald i njegova družina se zaputiše dublje na kopno. Tada Torvald reče: „Ovo je zgodno mesto, te bih ovde želeo da osnujem farmu.” Na povratku do brodova, družina je spazila tri brdašca u blizini. Prišavši bliže, oni videše da su ona, u stvari, čamci maskirani granama, a ispod svakog je ležao po jedan čovek.” (Grœnlendinga saga)

Ovako se u Grœnlendinga sagi opisuje prvi susret Vikinga i ljudi koji su koristili brodove napravljene od kože. Drugi primarni izvor za ovu temu, Eiríks saga rauða (Saga o Eriku crvenom), takođe govori o susretu Vikinga i stanovnika zemlje na zapadu koju oni tek behu otkrili. U ovoj se sagi navodi da je umesto Leifovog brata Torvalda, Leifove stope sledio Torfin [Þorfinnr] Karlsefni. Upravo on je dao ime Helulandu (najverovatnije današnja Bafinova zemlja) i Marklandu (najverovatnije obala Labradora). Naposletku on prispe i u Vinland: „Jedno jutro u pozno proleće, primetiše oni veliki broj maskiranih čamaca”. (Eiríks saga rauða)

Ovde se, naravno, radi o istim ljudima koji se pominju i u Grœnlendinga sagi, ali im se tamo isprva ne pominje ime. Ipak, u obe sage se ova praksa brzo napušta, te se oni nazivaju Skrelinzi (Skrælingi, množina Skrælingjar). Velika je šansa da je čitalaštvo kome su ove sage u ono doba bile namenjene znalo ko su ovi ljudi bili. Stoga se smatra da se ime isprva ne pominje kako bi se dočaralo iskustvo prvog susreta istraživača i starosedelaca. Eiríks saga rauða navodi da su se Karlsefni i njegovi ljudi zapanjili kada su ih prvi put videli. Naravno, ove su sage napisane vekovima nakon stvarnih događaja, te se ova reakcija pripisuje činjenici da su se Vikinzi prvi put susreli sa predstavnicima rase za koju nisi znali da postoji. Izvori nenordijskog porekla ne pominju Skrelinge.

Datum kada su Grœnlendinga saga i Eiríks saga rauða napisane je ponešto kontroverzno pitanje. Hauksbók, najstariji manuskript Eiríks saga rauðe, zapisan je nešto posle 1300. godine, dok je Grœnlendinga saga sačuvana u Flateyjarbóku, koji je napisan oko 1387. godine. Reč „Skrælingi” je bila uvrežena pre nego što su ova dva teksta zapisana. Naime, Íslendingabók (zapisana oko 1130. godine) navodi da su Erik crveni i njegovi ljudi na Grenlandu zatekli „tragove naseobina i na istoku i na zapadu zemlje, kao i delove čamaca i kamenih artefakata koji su ukazivali na to da su tamo živeli ljudi slični onima iz Vinlanda, a koje su Grenlanđani nazivali Skrelinzi”.

Iz ovoga možemo da zaključimo da Vikinzi nikada nisu videli ove ljude na Grenlandu. Teško je, pak, zaključiti da li Grœnlendinga saga i Eiríks saga rauða opisuju Inuite (jednina: Inuk) koji sada žive na Grenlandu ili starosedeoce severne Amerike ili, možda, obe grupe naroda. Iako vikinški istraživači nisu imali ni znanje ni načina da naprave takve distinkcije, oni su poznavali svet koji ih okružuje, što na osnovu istraživanja, to i na osnovu zapisa. To je iskustvo poslužilo da se napravi konceptualan okvir gde su se mogli smestiti novootkriveni narodi.

Na primer, kako su Vikinzi koji su došli u Vinland komunicirali sa starosedeocima kad ni jedni ni drugi nisu znali jezik druge grupe? U Grœnlendinga sagi se eksplicitno navodi da „nijedna grupa nije razumela jezik druge”. Rešenje je pronađeno u korišćenju znakova, kako je opisano u Eiríks saga rauði:

„Ljudi u čamcima su rotirali drvene motke u smeru Sunca. Karlsefni onda upita svoje ljude: „Šta ovo znači? ” A Snori odgovori da je to „verovatno znak mira; trebalo bi da podignemo beli štit u odgovor”. I oni tako i učiniše. ” (Eiríks saga rauða)