Monthly Archives: April 2020

Nordijska mitologija Valhalla 2019 Tor
Skandinavska kulturologija

Stiže „Valhala”, film inspirisan Madsenovim kultnim stripom

Nordijska mitologija Valhalla 2019Madman Films je objavio novi trejler za danski film „Valhala” (Valhalla) u režiji Fenara Ahmada. Film je premijerno prikazan u Danskoj još prošle godine, a u ostatak sveta stiže tek 2020. godine. Film je inspirisan istoimenim stripom Petera Madsena, koji je zabavnog karaktera. Film je, pak, snimljen u nešto mračnijem izdanju i prati avanturu vikinške dece Roskve i Tjalfea sa Torom i Lokijem na putu od Midgarda do Valhale. Film je rezultat koprodukcije Profile Pictures, Nordisk Filma i Netop Filmsa.

Uloge: Roland Møller, Salóme Gunnarsdóttir, Lára Jóhanna Jónsdóttir, Ali Sivandi, Jacob Lohmann, Patricia Schumann, Andreas Jessen i Stine Fischer Christensen

 

Nordijska mitologija Koje je pravo značenje reči Viking
Skandinavska kulturologija

Koje je pravo značenje reči „Viking”?

Svi smo mi čuli za Vikinge. Dugokosi ratnici iz Skandinavije su stizali sa mora u pohare i krvlju i mačem utabali sebi put u Evropi, ostavljajući za sobom strah i uništenje, ali i svoje gene i poneku dobu priču o Toru i Odinu.

Za stereotipe o Vikinzima delimično je zaslužan Holivud, ali i History Channel. Međutim, reč „Viking” takođe krije jedan stereotip. Ugledna izdanja i sajtovi samouvereno tvrde da staroislandska reč „Viking” znači „pirat” ili neki tome sličan sinonim, ali da li je to stvarno tako? Šta ova reč, zapravo, znači i kako je valja upotrebljavati?

Istini za volju, postoji dve ili čak tri reči na koje se gorenavedeno objašnjenje odnosi. Reč „Viking” se u savremenom engleskom jeziku upotrebljava i kao imenica i kao pridev. Reč potiče iz staroislandskog jezika, ali indirektno. Naime, engleska reč „Viking” zaživela je u XIX veku (sir Volter Skot ju je upotrebljavao među prvima), a usvojena je kao pozajmljenica iz savremenih skandinavskih jezika onog doba. U staroislandskom jeziku su postojale dve reči, obe imenice: víkingr i víking. Prva se odnosi na osobu, a druga na aktivnost. Iako je engleska reč bez ikakve sumnje povezana sa staroislandskim terminom, to ne znači da ona ima isto značenje.

Víkingr i víking

Ove dve reči su predmet žive debate među akademicima, ali stvar je u tome što nam etimologija govori samo šta su ove reči značile u doba kada su nastale, a ne nužno i kako su upotrebljavane ni šta znače danas. Na šta su se reči víkingr i víking odnosile pre Vikinškog doba se jednostavno ne zna. Jedino je sigurno da su obe reči postojale u staroislandskom jeziku.

Lakonski ali savremeni primeri iz runskih inskripcija i skaldske poezije nude neke ideje. Víkingr je osoba koja je učestvovala u ekspedicijama, najčešće prekomorskim, i često u grupi drugih víkingara (víkingar je množina reči). Ova reč nema nikakvih etničkih implikacija i bila je, uglavnom, neutralan pojam koji se mogao koristiti za sopstvenu ili neku drugu grupu ljudi. Tačna aktivnost na koju se reč víking odnosi takođe nije poznata. Svakako se mogla odnositi na pohare, ali nije nužno bila ograničena samo na ovo značenje.

Tokom Vikiškog doba, razvilo se pogrdno značenje reči, a to se najjasnije vidi u sagama (koje su napisane 2, 3 veka kasnije – u XIV i XV veku). Naime, u sagama se reč víkingar odnosi na zloćudne piratske predatore koji su krstarili vodama oko Skandinavije, Baltika i Britanskih ostrva i koje su skandinavski kraljevi i drugi heroji saga morali da pobede.

Stvar je u tome što su sage imale ogroman uticaj na percepciju onoga što danas nazivamo Vikinškim dobom, a savremena engleska pozajmljenica viking je pod uticajem pežorativnog i ograničenog značenja.

Kako upotrebljavati reč „Viking”?

Iz svega navedenog vidimo da se debata između onih koji doživljavaju Vikinge predominantno kao ratnike-predatore i onih koji obraćaju pozornost na njihove konstruktivnije aktivnosti u oblasti istraživanja, trgovine i kolonizacije uglavnom svodi na naše razumevanje i upotrebu reči „Viking”. Ukoliko se ona upotrebljava samo na one koji su harali i pljačkali izvan Skandinavije, to samo produbljuje njeno pogrdno značenje i označava Skandinavce onog doba kao jednostrano nasilne u svetu koji je, generalno uzevši, bio naširoko nasilan.

Šire značenje reči podrazumeva da su pohare i pljačke bile samo jedan od aspekata Vikinškog doba, sa mobilnim Vikinzima koji su bili ključan faktor za ekspanzivne, složene i multikulturne aktivnosti onog vremena.

U akademskom se svetu reč „Viking” upotrebljava za ljude skandinavskog porekla ili ljude povezane sa Skandinavcima koji su bili aktivni u trgovini i naseljavanju kao i u pirateriji i pljačkama kako u tako i izvan Skandinavije, u periodu od 750. do 1100. godine.

Napose, Vikinško doba je bilo veliki i složen fenomen koji je objedinjavao mnogo više od samo ratničkog aspekta, a takođe je apsorbovao ljude koji nisu bili nativni Skandinavci.

Kao rezultat toga, engleska reč je dobila prošireno značenje koje je dala ime ovom fenomenu i celom dobu u kome se on odigrao, a to je i ispravan način kako je treba upotrebljavati, bez osvrtanja na njenu etimologiju i uža značenja iz minulih dana.

Autor teksta je Džudit Džeš, profesor Vikinških studija na Univeritetu Notingema
Prevela: Ulmawen

Nordijska mitologija kamenje pivo
Skandinavska kulturologija

Pivo na vikinški način

Kada je Geir Grenesbi, arheolog pri Muzeju norveškog univerziteta nauke i tehnologije, pronašao nagorelo kamenje na 24 farme u centralnoj Norveškoj, isto je dato na karbonsko datiranje kojim je utvrđeno da je ono Norvežanima služilo za spravljanje piva.

 „Ovog kamenja je mnogo, a nađeno je na većini starih farmi”, kaže Grenesbi.

On je fasciniran istorijom norveških farmi, a za to ima i dobar razlog. Naime, većina arheoloških nalaza iz Vikinškog doba potiče iz humki, a većina srednjevekovnih nalaza – sa iskopavanja, kaže Grenesbi.

„Prosto rečeno, norveške farme izgrađene su na ogromnom izvoru blaga koje datira od 600 godine n.e. naovamo”, dodaje Grenesbi. „Zato sam počeo da radim iskopavanja „na sitno” kako bih razaznao različite kulturološke slojeve. O kamenju sam morao da napišem reč-dve, zato što ga ima mnogo.”

Radoznali sociolog

Grenesbi nije prvi koji je govorio o nagorelom kamenju sa farmi u centralnoj Norveškoj. Ta čast pripada sociologu-pioniru Ejleru Sundtu, koji je zabeležio šta mu se desilo na farmi u Hedmarku 1851. godine. On je naveo da je u šetnji naišao na farmera koji je stajao pokraj gomile čudnog, malog kamenja.

„Čemu služi ovo kamenje? ”, upitao je Sundt.

„Za spravljanje piva”, odgovorio mu je farmer. „Korišćeno je u doba kada nisu postojali gvozdeni lonci. ”

Sundt je zabeležio da je ovakvo kamenje našao na većini farmi. Svaki put kada je pitao ljude čemu služe dobijao je isti odgovor: kamenje je služilo za kuvanje. Grejano je do usijanja, a potom ubacivano u drvene lonce da zagreje njihov sadržaj. Sundt dalje piše da je ovog kamenja toliko mnogo da su mnoge kuće izgrađene na slojevima odbačenog kamenja.

Arheolozi koji su vršili istraživanja na ovim farmama u skorije vreme navode iste podatke. Jedan arheolog je u osamdesetim godinama prošlog veka prilikom iskopavanja na farmi Steinšer [Steinkjer], severno od Trondhejma, pronašao sloj nalaza dubok više od jednog metra, koji je mahom bio sačinjen od nagorelog kamenja.

Grenesbi je lično iskopao više od 700 kubnih metara kamenja na delu farme u Ranhejmu, takođe severno od Trondhejma. On je takođe otkrio da 71% nalaza sa 24 farme čini – nagorelo kamenje.

Izgnanstvo zbog piva

Nema ničega neobičnog u tome što su Vikinzi spravljali pivo na ovaj način. Grenesbi podseća da je kuvanje uz pomoć vrelog kamenja takođe bio običaj u Finskoj i Engleskoj kao i među baltičkim narodima. Ta tradicija još uvek se očuvala u Nemačkoj, gde se ponegde i danas može naći pivo „spravljeno na kamenju”.

Grenesbi smatra da ovoliki broj kamenja koji je pronađen na farmama naglašava kulturnu vrednost piva, koje se tradicionalno ispijalo tokom socijalnih i religijskih praznovanja.

Na primer, Gulating [Gulaþing], preteča norveškog parlamenta koji se sastajao od 900. do 1300. godine, propisivao je do detalja kako pripremati pivo i u kojim prilikama ga valja konzumirati.

Tako je, na primer, Gulating propisao da trojica farmera imaju da zajedno spravljaju pivo koje je potom valjalo blagosiljati. Onaj ko ne bi pripravio pivo tri godine zaredom morao je da daruje jednu polovinu farme vladiki, a drugu polovinu kralju, a potom da napusti zemlju. Samo veoma male farme bile su izuzete od ovog pravila.

Ono što je interesantno je da se nagorelom kamenju gubi trag oko 1500. godine, negde u vreme reformacije. Grenesbi smatra da ovo može i ne mora biti slučajnost. Jednako je verovatno da običaj ima veze sa dolaskom nove religije kao i sa sve učestalijom upotrebom gvozdenih lonaca.

Potrošna roba

Svaki put kada bi usijani kamen bio ubačen u hladnu tečnost, on bi napukao. Nakon nekoliko upotreba, kamenje bi postalo premalo za dalju upotrebu, pa su ih pivari bacali na gomilu.

To takođe ukazuje na to da gusti nalazi ovog kamenja kriju i dodatne artefakte, kao što su tegovi za vez, perle i životinjske kosti. Ovo je još jedan razlog zašto je nalazište toliko značajno.

„Arheolozi uvek nalaze ovakve slojeve, ali se njima do sada nije pridavao veliki značaj”, kaže Grenesbi i dodaje da oni „predstavljaju arhivu perioda od Vikinškog doba do srednjeg veka, pa ih valja podrobnije istraživati. ”

Uzgred, Grenesbi je napisao knjigu o svojim saznanjima, “The Agrarian Life of the North: 2000 BC to AD 1000: Studies in Rural Settlement and Farming in Norway”.

Priredila: Ulmawen