Monthly Archives: November 2014

nordijska mitologija Utvrda Trelleborg
Nordijska mitologija

Poslednja otkrivena utvrda tipa Treleborg bi mogla biti zaostavština Haralda Modrozubog, tvrde arheolozi

Stigli su prvi rezultati radiokarbonskog datiranja drvenih uzoraka vikinške utvrde tipa Treleborg koja je otkrivena u septembru 2014. godine u Danskoj. Arheolozi veruju da utvrda ima dovoljno sličnosti sa ostalim građevinama koje se vezuju za Haralda Modrozubog da bi se moglo pretpostaviti da je i ona pripadala njemu. Rezultati radiokarbonskog datiranja ukazuju na to da je utvrda izgrađena oko X veka, što samo povećava spekulacije o mogućnosti njene izgradnje za vreme vladavine kralja Haralda Modrozubog.

Aheolozi su uzeli dva uzorka sa kapija, a rezultati pokazuju da oni datiraju između 900. godine i kraja X veka. Nakon ekskavacije, otkriveno je da je jedna strana utvrde stajala blizu vode, što bi moglo ukazivati na to da je izlazila na otvoreno more. Arheolog Nana Holm kaže:

„Ekskavacija je pokazala da je jedna strana utvrde postavljena nadomak izvora vode, verovatno pokraj uzanog kanala koji se ulivao u zaliv Koge [Køge]. ”

Arheolozi veruju da je razlog zašto je utvrda izgrađena upravo na ovoj lokaciji ta što je reprezentovala moć, kao i da je verovatno bila izgrađena za potrebe Haralda Modrozubog. Takođe je zaključeno da je ova utvrda slična ostalim poznatim utvrdama tipa Treleborg (Firkat, Agešborg i Treleborg), koje su listom izgrađene za vreme vladavine kralja Haralda.

Kralj Harald je poznat po tome što je ujedinio Dansku i pokorio Norvešku. Tokom njegove vladavine, izgrađen je i obnovljen veliki broj građevina, među kojima je i najstariji poznati most u južnom delu Skandinavije. Harald je takođe nadgledao izgradnju gorenavedenih utvrda. Sve one imaju sličan dizajn, uključujući i kružne kapije i dvorišta podeljena na četiri dela.

U poslednjoj otkrivenoj tvrđavi, arheolozi su pronašli ostatke drvetom popločane ulice koja je vodila do bedema, što je slučaj i sa ostalim utvrdama tipa Treleborg. Profesor Soren Sindbek naglašava da su najupečatljivije mere utvrde:

„Bedem je širok 10.6 metara, što je slučaj i sa bedemom utvrde Firkat. Stoga je teško ne spekulisati o tome da su sve ove utvrde delo ruku istog majstora.”

Ipak, pre nego što se ova utvrda definitivno poveže sa Haraldom Modrozubim, potrebno je izvršiti detaljnije radiokarbonsko datiranje. Arheolozi očekuju da dobiju odgovor na ovo pitanje tokom 2015. godine.

Priredila: Ulmawen
Izvor: Univerzitet Orhus

 

Nordijska mitologija Skálholt draugr
Feljton, Nordijska mitologija, Skandinavska kulturologija

Draugar: Nemrtvi islandskih saga (III)

Primeri iz saga: Saga o stanovnicima Ejrija

(izbor iz teksta)

Ali, teško da se isto može reći za događaje opisane u Sagi o stanovnicima Ejrija (Eyrbyggja saga). U ovoj sagi nailazimo na dva slučaja gde draug teroriše okolinu. Prvi draug je Torolf (Thorolf), otac Arnkela (Arnkell). Torolfa saga opisuje kao veoma komplikovanog čoveka za života, nasilnog i neprijatnog prema onima koji su mu nešto zgrešili. On je retko spreman na kompromise, a pod stare dane je postao besan na svog sina, koji je čovek zakona i uređenja, a ne pravi viking kao njegov otac. Torolfov neprijazan karakter vidimo u činjenici da on nije spreman na kompromise, a ta ga je tvrdoglavost koštala prilike da napravi dobru pogodbu. Vrativši se kući, Torolf odbija da jede. Tokom noći, on je preminuo, besan i frustriran.

Nakon smrti je Torolf počeo da teroriše okolinu. Njegova zloba izbija iz kamenog nadgrobnog spomenika (videti sliku ispod pasusa): „volove koji su vukli Torolfa na ukop napali su trolovi, a stoka koja je prišla blizu njegove humke je postajala divlja i ugibala od neprestanog rikanja. Stoka koja je bila u obližnjoj dolini je ili nalažena mrtva ili bi zalutala u planine, gde je niko nikada više nije našao. A ukoliko bi neka ptica sletela na Torolfov nadgrobni spomenik, odmah bi padala mrtva.”

Cairn draugr

Jennifer Livesay je ovako sažela događanja u sagi: „Torolf je u međuvremenu preminuo, ali to je daleko od završetka njegove uloge u priči. Ubrzo po smrti, njegov duh je počeo da se pojavljuje, plašeći stanovnike farmi u dolini u kojoj je sahranjen. Naposletku svi oni pobegoše. Pre nego što će i sam umreti, njegov sin Arnkel je premestio očevo telo u novu grobnicu, te je duh neko vreme bio miran. Međutim, posle Arnkelove smrti, on ponovo poče da plaši ljude u okolini.

Torolfov draug se više ne pominje do do 63. poglavlja, gde se pojavljuje pegavi sivi bik koji je oplodio kravu koja pripada Torodu (Thorodd) – jednom od Snorijevih (Snorri) pobratima. Krava je otelila pegavo sivo tele koje je raslo neverovatnom brzinom. Torodova pomajka, slepa starica koja je bila vidovita, reče sinu da ga ubije, jer to nije tele nego čudovište. Torod je ismeja, te zadrža tele iako ga je pomajka u više navrata opominjala. Kad je došlo vreme da zakolje tele, ono se okrenu protiv Toroda, te ga ubi na mestu, tako osvetivši Arnkela. Onda ono pobeže, te se naposletku udavi u močvari. I to je bio kraj Torolfa i njegovog drauga.

U istoj sagi nalazimo na još komplikovaniji slučaj Torgune (Thorgunna). Ona je živela na Torodovom posedu. Njegova žena Turid (Thurid) je ljubomorna na Torgunu. Posebno se napominje da je Turid sakrila finu posteljinu koju je Torguna donela sa Hebrida. Torguna je lepa i jaka žena, a takođe se veruje i da je vidovita. Njena smrt je misteriozna, a najavila ju je oluja koja je iznedrila kišu krvi. Torguna je usitinu rekla da se plaši da takva oluja predskazuje smrt. Isto to veče, ona leže u krevet i ubrzo preminu. Shvativši da joj je došao kraj, Torguna objasni da želi da nijedna njena stvar ne ostane u kući, a posebno je naglasila da njenu posteljinu treba spaliti. Kada je Torod pokušao da izvrši njenu želju, Turid mu ne dopusti da spali posteljinu.

Skálholt draugr

Naravno, nakon toga uslediše problemi. Na putu ka mestu pokopa (Skálholt, na slici), konj odbi da odnese sanduk, čak pokušavši i da ga zbaci sa sebe. Kada se ljudi zaustaviše da prenoće na putu, zemljoradnik odbi da im pruži gostoprimstvo, već im samo dopusti da prenoće pokraj vrata, daleko od vatre.

Usred noći se prvi put pojavio Torgunin draug. Naime, kad su ljudi pospali, čuli su buku iz ostave, te pomisliše da su lopovi provalili u kuću. Kada su, međutim, tamo stigli, zatekli su visoku ženu, potpuno nagu, kako sprema obrok. Oni koji su je videli se toliko preplašiše da se nisu usudili da joj priđu. Kada su ljudi koji su Torgunino telo nosili na ukop čuli šta se zbilo, oni pođoše da vide šta se dešava. I usitinu, to beše Torguna u ostavi i svi su mislili da je pametno da se ne mešaju. A kada je završila šta je naumila, ona odnese hranu u glavnu sobu, postavi sto, te posluži obrok. Onda ljudi koji su pošli da je ukopaju rekoše domaćinu: „Lako može da se desi da ćeš pre nego što napustimo tvoj dom platiti previsku cenu jer nas nisi ugostio.” Onda domaćin i njegova supruga rekoše da će goste ponuditi hranom i svime što im može zatrebati. Čim to izrekoše, Torguna napusti sobu i više je nisu videli.

Torgunin draug se pojavljuje kasnije u sagi, očekivano, vezano za posteljinu koju je Turid odbila da spali. Naposletku se Torid i njegovi ljudi udaviše u moru, te se vratiše u formi draugara i sami se pozvaše na gozbu na svojoj sahrani. Konačno je Turidin sin Kjartan spalio Torguninu posteljinu, a ostale drauge je oterao vođa (goði) Snori.

Prvi deo članka
Drugi deo članka

Naslov originala: „Drauginir: Revenants in Old Icelandic Sagas”
Autor: Tom Delfs
Odabir i prevod: Ulmawen

 

nordijska mitologija Selkie draugr Stamps 2
Feljton, Nordijska mitologija, Skandinavska kulturologija

Draugar: Nemrtvi islandskih saga (II)

Primeri iz saga: Saga o stanovnicima Laksardala

(izbor iz teksta)

U Sagi o stanovnicima Laksardala (Laxdœla Saga), drauga nalazimo u priči o ubici Hrapu. Hrap se pojavljuje i u Sagi o Njalu (Brennu-Njáls saga), gde je četvrti suprug Halgerte (Hallgerð) i poznati silovatelj i ubica. U Sagi o stanovnicima Laksardala, Hrap je stariji i „toliko agresivan da njegove komšije jedva izlaze na kraj sa njim”. Sa godinama je Hrap oslabio, te je postao vezan za krevet. Pre nego što će umreti, on naloži svojoj ženi da ga sahrani u uspravnom položaju na ulazu u kuhinju, a kako bi on mogao da čuva svoje imanje. Tako i bi učinjeno. Hrap je od pokopa pohodio imanja koja su okružavala njegov posed Hrappsstadir. Ubio je mnogo slugu, oterao zemljoradnike koji su živeli u okolini i čak naterao svoju udovicu, Vigdis, u beg. Naposletku se ljudi koji su živeli u tom kraju požališe lokalnom vođi Hoskuld Dala-Kolsonu, koji otkopa Hrapov leš i odnese ga na drugo mesto. Nakon toga se Hrapov sin Sumarlidi nastani u Hrappsstadiru, ali je on izgubio razum zbog prisustva drauga njegovog oca. Tako je Vigdis postala vlasnik imanja, ali ona odbi da tamo živi. Naposletku, njen brat Surt sa porodicom odluči da se preseli u Hrappsstadir. Međutim, kad su se ukrcali na brod kako bi do poseda i stigli, usledio je niz nevolja koji ih je u tome sprečio. U sagi se navodi da su, dok su čekali plimu da nastave put, „videli foku veću od svih koje su tu oblast nastanjivale. Ona stade plivati oko broda, a njene oči, nalik ljudskima, nikoga od putnika nisu ostavile ravnodušnim. Torstein reče da im valja ubiti foku, ali nikome to nije pošlo za rukom. ” Odmah nakon toga, kada se plima podigla i pokrenula brod, podiže se strašna oluja koja ubi sve putnike osim jednog. Saga implicira da je foka hamremi (ham-ramr, svojstvo promene oblika tela, uglavnom pripisivano berzerkerima) Hrapovog drauga.

Tako je Hrappdsstadir ostao pust. Ovakvo stanje je trajalo nekoliko godina, sve dok Olaf Huskaldson (Huskaldsson) nije dogovorio sa svojim ocem Hoskuldom da kupi imanje koje se graničilo sa Hrappdsstadirom. Olafu je skućavanje sasvim lepo išlo, sve dok mu se jedan od čobana nije požalio da Hrap ponovo hara po okolini. To veče, Olaf uze svoje veliko koplje i krenu sa čobanom do štale gde je stajao Hrapov draug. Olaf priđe, te zamahnu kopljem ka draugu, ali Hrap dohvati sečivo obema rukama, te ga odvoji od drške. Olaf onda nasrnu na njega, ali se draug povuče odakle je i došao. Olaf ostade sa drvenom drškom, jer je Hrap poneo sečivo sa sobom. Onda se sa čobaninom vrati na farmu, te mu reče da neće biti kažnjen zato što se pobojao drauga.

Sledećeg jutra, Olaf ode na mesto gde je Hrap pokopan, te naloži da eksuhumiraju leš. Hrapovo telo je bilo savršeno očuvano, a u humci Olaf pronađe i svoje sečivo. Onda on naredi da se naloži velika vatra, te spali Hrapovo telo na lomači, a prah prosu u more. Nakon toga, Hrapov draug više nikada nije viđen.

U ovoj priči možemo da prepoznamo standardne motive iz mitova o draugu: zlog čoveka koji postaje draug kad umre, hamremija koga draug zaposeda i neuobičajenu posmrtnu ceremoniju. Iako u drugim sagama nema pomena sahranjivanju ljudi u uspravnom položaju, nalazimo podatke o sahranjivanju pokojnika u sedećem položaju (Karr iz Sage o Gretiru (Grettis Saga)) i žrtvama davljenja, te pokojnicima sahranjenim daleko od doma (Eyrbyggja Saga). Hamremi su takođe uobičajena pojava: kako u sagama, tako i u folkloru. Ljudski atributi kod foke navode na mit o selkijima (selki je mitološko biće iz staroislandskog, farejskog, škotskog i irskog folklora. Selki u vodi ima obličje foke, ali na kopnu dobija ljudsko obličje.). Hamremija u obličju foke takođe nalazimo u Sagi o stanovnicima Ejrija (Eyrbyggja saga).

Selkie draugr Stamps

Na slici: selki, serija poštanskih  markica  sa Farejskih ostrva

Ljudi koji su za života bili zlobni često postaju draug. Caciola se poziva na ovu činjenicu: „temelj logike na kojoj počiva verovanje u nemrtve je da pokojnici koji su za života bili zlonamerni ili oni koji su naprasno preminuli, je da za njima ostaje „neistrošena energija”. Ukoliko bi zlobna osoba umrla nasilnom smrću, za njom bi ostala vitalnost koja bi mogla da nastani i sam leš. Gotovo svi ovi nemrtvi se predstavljaju kao opasni: oni maltretiraju seljane i teraju ih u preranu smrt. Nemrtvi naročito vole da napadaju one sa kojima su za života bili u nekoj vezi: članove porodice, ljubavnice i stanovnike gradova u kojima su živeli. (Caciola: 29)

William Sayers navodi da je Olaf „neefikasan protiv Hrapa koji je u svom okruženju”, ali da je „učinkovit protiv nepokretnog drauga na svetlosti dana”. (Sayers, 1996: 247) Hrapov draug je, čini se, oličenje zla. On je za života bio silovatelj, palitelj i lopov, te je izgnan iz Norveške zbog zločina počinjenih protiv krune. Povrh toga, Hrap je bio suprug zle Halgerte, koja je iznedrila mnogo zala u Sagi o Njalu. I naposletku, on je bio siledžija koji je kontrolisao svoj deo Laksardala prisilom. Stoga nije iznenađujuće što je postao draug.

Prvi deo članka
Treći deo članka

 Naslov originala: „Drauginir: Revenants in Old Icelandic Sagas”
Autor: Tom Delfs
Odabir i prevod: Ulmawen

 

nordijska mitologija Draugr
Feljton, Nordijska mitologija, Skandinavska kulturologija

Draugar: Nemrtvi islandskih saga (I)

(izbor iz teksta)

Čitajući porodične sage, ne možemo a da se ne otmemo utisku da su ljudi koji su kolonijalizovali Island bili blisko povezani sa surovom, nepristupačnom zemljom koju su nastanili. Kako kaže Jesse Byock, autor dela „Viking Age Iceland”, „iako je Island po površini (103,000 kvadratnih kilometara) za petinu veći od Irske, brojna populacija ne može tamo da opstane. Većina zemlje je nepristupačna… Glečeri, često na velikim visinama, su podsetnik da je Artktički krug u blizini (nalazi se na samo nekoliko stepeni iznad severnog vrha zapadnih fjordova). Predeo je prekriven glečerima i vulkanima, a samo mali deo zemlje može da se iskoristi za obradu zemljišta. Gotovo sve uspešne naseobine se nalaze u blizini obale ili na nekoliko zaklonjenih ostrvskih sistema.” Verujem da je upravo ovakvo okruženje inspirisalo raznorazne spodobe, veštice, razbojnike i „onostrane”, koji su izopšteni iz društva u starim sagama, kao i u kasnijoj islandskoj literaturi, sve do modernog folklora. U sagama često srećemo veštice i kletve, čudovišta i (kao najbitnije za našu studiju ovde) nemrtve, koje su stari Islanđani zvali draugr (čita se draug; množina: draugar). Draug je sličan zombiju iz modernog folklora. Georgia Dunham Kelchner ih definiše ovako:

„Draug, smatra se, nastavlja svoju egzistenciju kroz zajednicu duha i tela. Prvobitno bi nastanjivao sopstvenu humku, da bi kasnije mogao da je napusti kako bi održavao efektnu vezu sa živima.” Osim drauga, tu je još i Haugbúi, koji ne može da napusti svoju humku. Haugbúi je za života često bivao ratnik, koji je sahranjen sa svojim blagom i imetkom. Prema rečima Ellisa, „imamo podatke o nekoliko kraljeva koji su sahranjeni živi sa mnogo blaga, katkad i sa pratnjom. U Heimskringli nalazimo podatak da je kralj Herlaug (Herlaugr) odabrao da ga sahrane živog sa dvanaestoricom svojih ljudi radije nego da ga na tronu zameni Harald Lepokosi. U sagi o Bardaru (Bárðar saga Snæfellsáss), navodi se da je kralj Raknar samovoljno ušetao u svoju humku nakon što je kraljevao mnogo leta. Slično tome, u sagi o Gul-Torisu (Þorskfirðinga Saga), navodi se da je izvesni Agnar legao u humku sa svojom posadom. On je verovatno povezan sa Agti Jarlom (Agði Jarl) koji je živ sahranjen u humci koja je specijalno pripremljena za njega (Þorsteins þáttr bæjarmagns). U svim ovim slučajevima, pokojnici su se, nakon ukopa, premetnuli u moćne drauge koje je bilo nemoguće pobediti bez borbe. To takođe važi i za još jednu ličnost koja se pominje u Sagi o Hromundu Gripsonu (Hrómundar saga Gripssonar), koja je „kada je toliko ostarila da više nije mogla da se bori, dobrovoljno legla u humku, i sa sobom pokopala mnogo blaga”.

„Draugr” je reč koja se upotrebljava za animiran leš koji izlazi iz svoje humke ili pokazuje nemir na putu do pokopa. Ovi leševi su obdareni zloćudnom magijom i imaju nadljudsku snagu. Nema nikakvih naznaka prisustva duha u njihovim telima. Pun horor nemrtvih se pokazuje na bojnim poljima… leševi bez duše, iako ranjeni i osakaćeni, nastavljaju da se bore sa nesmanjenim žarom. (Ellis: 80)

Draug preferira da se pojavljuje među živima kad je hladno: u mraku dugih jeseni i zimskih noći. „On je, izgleda, vezan za geografski lokalitet gde je sahranjen i gde je obitavao za života, gde bi, prilikom svojih čestih dolazaka, ubijao stoku, pastire i sluge. Naposletku bi često svoj pohod završavao na drvećem obraslim krovovima kuća (zaštitnim znakom kulture severa; videti sliku ispod pasusa), maltretirajući ukućane i pokušavajući da razruši kuću.” (Sayers: 243)

Draugr roof tree

Ipak, draug nije baš posve monstruozan. U svojoj studiji o Beowulfu, Andy Orchar piše o Grendelu i njegovoj majci, a njene reči bi se lako mogle odnositi i na Torgunu iz Sage o stanovnicima Ejrija (Eyrbyggja Saga):

„Povrh toga, na stranu izraženog antagonizma između svetova čudovišta i ljudi, postoji nešto duboko ljudsko u vezi čudovišta. U nekom trenutku svi oni imaju ljudske atribute, a pesnik čak ide toliko daleko da poziva na saosećanje sa ovim bićima.”

Upravo ta ljudskost koja je prikazana kod čudovišta nam pomaže da shvatimo zašto nas draug toliko fascinira. Izopštenici iz društva kao što su čudne stare gospođe koje ljudi nazivaju vešticama, deformisani ljudi, „spodobe” koje je Tod Browning proslavio, slika su i prilika nas samih. Sirpa Aalto kaže:

„Koncept izopštenika ima korene u socijalnoj psihologiji. To je koncept koji se koristi kada se proučava grupni identitet. Kada ljudi pokušavaju da se poistovete sa grupom, oni teže kategorizaciji. Ovo je svojstveno svim ljudima. Čovek se poistovećuje sa takozvanom užom grupom i stvara pozitivan identitet za nju. Upravo taj identitet je ono što dovodi do podela na „nas” i „njih” (odnosno – izopštenike). Ovo takođe znači da ljudi pokušavaju da osmisle što veću razliku između „nas” i „njih”, a kako bi kreirali pozitivan identitet grupe, a ako je moguće, teže da preteruju sa razlikama. (Aalto: 2)

Društvo nameće konceptu izopštenika sopstvene strahove i slabosti. Janice Hawes kaže:

„Na široj skali, čudovište može da pomogne grupi da se definiše kao njegov kontrast . Svako društvo ima izvestan minimum normi i standarda koje pojedinac mora da ispoštuje kako bi ostao prihvaćen član društva. Osobu sa drugačijim standardima (ili osobu koja prosto smatra da je iznad standarda zajednice) društvo će često odbaciti. Drugim rečima, ti ljudi postaju „čudovišta” društva, a te društvene definicije „izopštenika” (monstruoznog) nasuprot „unutarnjem” (ljudskom) su ono što formira koheziju i identitet unutar grupe. ” (Hawes 2004: 3)

U Beowulfu, Hrotar upozorava Beowulfa da je linija između čoveka koji vredi i čudovišta tanka, i da bog dopušta ljudima da je pređu. Takva je situacija sa Gretirom, pa takva može biti i sa Beowulfom, kao i sa bilo kim od nas: uistinu je čudesno kako svemoćni bog u svoj svojoj veličanstvenosti ima naklonost ka našoj vrsti sa rangom i darom za mudrost. Njegova ruka je dugačka. Čovek se prepušta svojim željama, a bolest i starost mu ne znače ništa; njegov se um ne zamara zavišću i zlobom ili mislima o neprijatelju sa mačevima okovanim mržnjom. Ceo svet se prilagođava njegovoj volji, a on se čuva od najgoreg sve dok ga ponos ne zaposedne. (Beowulf, ll. 1724-1727, 1735-1743 in Heaney: 119)

Linija je povučena: budi samozadovoljan svojom dušom i lako možeš postati čudovište koga se plašiš. Ovaj koncept „stranca” se vidi u skaskama o Asima, koji se pre Ragnareka (Sumrak bogova – prim. blogera) bore sa džinovima i čudovištima. Asi su odraz ljudi: kako dobrih, tako i loših. Ursula Dronke piše:

„Kako su samo osakaćeni i paradoksalni neki od ovih likova. Tir, patron dobre volje među ljudima, odrekao se svoje ruke jer su on i drugi Bogovi pogazili obećanje kada su vezali vuka. Odin, koji može da vidi sve svetove, je jednook, jer je žrtvovao jedno oko kako bi postao mudar. A Baldru, čiji sud je uvek najmudriji, suđeno je da ga nikada ne vidi sprovedenog u delo. Prevrtljivac Loki, uvek u blizini Bogova, nemoralan i nesrećan stvor, sa talentom da radi pogrešne stvari, predak je čudovišta koja će napasti Bogove. On je skoro otac same smrti, jer je Hel, boginja podzemlja, njegova kći.” (Dronke: 309)

Veza između bliskih nam Bogova i nezamislivih čudovišta je upravo Loki, bog podvala, a za mnoge on je i najpopularniji od svih Bogova. Ono što nas navodi da saosećamo sa Lokijem je upravo njegova priroda. Kroz njega, mi možemo da vidimo ljudske karakteristike u njegovoj braći i potomstvu, i da osećamo empatiju prema njima. I upravo je taj spektar „društvo-izopštenik-čudovište” ono što ćemo videti u našem pregledu događaja vezanih za nemrtve u sagama.

Drugi deo članka
Treći deo članka

Naslov originala: „Drauginir: Revenants in Old Icelandic Sagas”
Autor: Tom Delfs
Odabir i prevod: Ulmawen