nordijska mitologija Draugr

Draugar: Nemrtvi islandskih saga (I)

(izbor iz teksta)

Čitajući porodične sage, ne možemo a da se ne otmemo utisku da su ljudi koji su kolonijalizovali Island bili blisko povezani sa surovom, nepristupačnom zemljom koju su nastanili. Kako kaže Jesse Byock, autor dela „Viking Age Iceland”, „iako je Island po površini (103,000 kvadratnih kilometara) za petinu veći od Irske, brojna populacija ne može tamo da opstane. Većina zemlje je nepristupačna… Glečeri, često na velikim visinama, su podsetnik da je Artktički krug u blizini (nalazi se na samo nekoliko stepeni iznad severnog vrha zapadnih fjordova). Predeo je prekriven glečerima i vulkanima, a samo mali deo zemlje može da se iskoristi za obradu zemljišta. Gotovo sve uspešne naseobine se nalaze u blizini obale ili na nekoliko zaklonjenih ostrvskih sistema.” Verujem da je upravo ovakvo okruženje inspirisalo raznorazne spodobe, veštice, razbojnike i „onostrane”, koji su izopšteni iz društva u starim sagama, kao i u kasnijoj islandskoj literaturi, sve do modernog folklora. U sagama često srećemo veštice i kletve, čudovišta i (kao najbitnije za našu studiju ovde) nemrtve, koje su stari Islanđani zvali draugr (čita se draug; množina: draugar). Draug je sličan zombiju iz modernog folklora. Georgia Dunham Kelchner ih definiše ovako:

„Draug, smatra se, nastavlja svoju egzistenciju kroz zajednicu duha i tela. Prvobitno bi nastanjivao sopstvenu humku, da bi kasnije mogao da je napusti kako bi održavao efektnu vezu sa živima.” Osim drauga, tu je još i Haugbúi, koji ne može da napusti svoju humku. Haugbúi je za života često bivao ratnik, koji je sahranjen sa svojim blagom i imetkom. Prema rečima Ellisa, „imamo podatke o nekoliko kraljeva koji su sahranjeni živi sa mnogo blaga, katkad i sa pratnjom. U Heimskringli nalazimo podatak da je kralj Herlaug (Herlaugr) odabrao da ga sahrane živog sa dvanaestoricom svojih ljudi radije nego da ga na tronu zameni Harald Lepokosi. U sagi o Bardaru (Bárðar saga Snæfellsáss), navodi se da je kralj Raknar samovoljno ušetao u svoju humku nakon što je kraljevao mnogo leta. Slično tome, u sagi o Gul-Torisu (Þorskfirðinga Saga), navodi se da je izvesni Agnar legao u humku sa svojom posadom. On je verovatno povezan sa Agti Jarlom (Agði Jarl) koji je živ sahranjen u humci koja je specijalno pripremljena za njega (Þorsteins þáttr bæjarmagns). U svim ovim slučajevima, pokojnici su se, nakon ukopa, premetnuli u moćne drauge koje je bilo nemoguće pobediti bez borbe. To takođe važi i za još jednu ličnost koja se pominje u Sagi o Hromundu Gripsonu (Hrómundar saga Gripssonar), koja je „kada je toliko ostarila da više nije mogla da se bori, dobrovoljno legla u humku, i sa sobom pokopala mnogo blaga”.

„Draugr” je reč koja se upotrebljava za animiran leš koji izlazi iz svoje humke ili pokazuje nemir na putu do pokopa. Ovi leševi su obdareni zloćudnom magijom i imaju nadljudsku snagu. Nema nikakvih naznaka prisustva duha u njihovim telima. Pun horor nemrtvih se pokazuje na bojnim poljima… leševi bez duše, iako ranjeni i osakaćeni, nastavljaju da se bore sa nesmanjenim žarom. (Ellis: 80)

Draug preferira da se pojavljuje među živima kad je hladno: u mraku dugih jeseni i zimskih noći. „On je, izgleda, vezan za geografski lokalitet gde je sahranjen i gde je obitavao za života, gde bi, prilikom svojih čestih dolazaka, ubijao stoku, pastire i sluge. Naposletku bi često svoj pohod završavao na drvećem obraslim krovovima kuća (zaštitnim znakom kulture severa; videti sliku ispod pasusa), maltretirajući ukućane i pokušavajući da razruši kuću.” (Sayers: 243)

Draugr roof tree

Ipak, draug nije baš posve monstruozan. U svojoj studiji o Beowulfu, Andy Orchar piše o Grendelu i njegovoj majci, a njene reči bi se lako mogle odnositi i na Torgunu iz Sage o stanovnicima Ejrija (Eyrbyggja Saga):

„Povrh toga, na stranu izraženog antagonizma između svetova čudovišta i ljudi, postoji nešto duboko ljudsko u vezi čudovišta. U nekom trenutku svi oni imaju ljudske atribute, a pesnik čak ide toliko daleko da poziva na saosećanje sa ovim bićima.”

Upravo ta ljudskost koja je prikazana kod čudovišta nam pomaže da shvatimo zašto nas draug toliko fascinira. Izopštenici iz društva kao što su čudne stare gospođe koje ljudi nazivaju vešticama, deformisani ljudi, „spodobe” koje je Tod Browning proslavio, slika su i prilika nas samih. Sirpa Aalto kaže:

„Koncept izopštenika ima korene u socijalnoj psihologiji. To je koncept koji se koristi kada se proučava grupni identitet. Kada ljudi pokušavaju da se poistovete sa grupom, oni teže kategorizaciji. Ovo je svojstveno svim ljudima. Čovek se poistovećuje sa takozvanom užom grupom i stvara pozitivan identitet za nju. Upravo taj identitet je ono što dovodi do podela na „nas” i „njih” (odnosno – izopštenike). Ovo takođe znači da ljudi pokušavaju da osmisle što veću razliku između „nas” i „njih”, a kako bi kreirali pozitivan identitet grupe, a ako je moguće, teže da preteruju sa razlikama. (Aalto: 2)

Društvo nameće konceptu izopštenika sopstvene strahove i slabosti. Janice Hawes kaže:

„Na široj skali, čudovište može da pomogne grupi da se definiše kao njegov kontrast . Svako društvo ima izvestan minimum normi i standarda koje pojedinac mora da ispoštuje kako bi ostao prihvaćen član društva. Osobu sa drugačijim standardima (ili osobu koja prosto smatra da je iznad standarda zajednice) društvo će često odbaciti. Drugim rečima, ti ljudi postaju „čudovišta” društva, a te društvene definicije „izopštenika” (monstruoznog) nasuprot „unutarnjem” (ljudskom) su ono što formira koheziju i identitet unutar grupe. ” (Hawes 2004: 3)

U Beowulfu, Hrotar upozorava Beowulfa da je linija između čoveka koji vredi i čudovišta tanka, i da bog dopušta ljudima da je pređu. Takva je situacija sa Gretirom, pa takva može biti i sa Beowulfom, kao i sa bilo kim od nas: uistinu je čudesno kako svemoćni bog u svoj svojoj veličanstvenosti ima naklonost ka našoj vrsti sa rangom i darom za mudrost. Njegova ruka je dugačka. Čovek se prepušta svojim željama, a bolest i starost mu ne znače ništa; njegov se um ne zamara zavišću i zlobom ili mislima o neprijatelju sa mačevima okovanim mržnjom. Ceo svet se prilagođava njegovoj volji, a on se čuva od najgoreg sve dok ga ponos ne zaposedne. (Beowulf, ll. 1724-1727, 1735-1743 in Heaney: 119)

Linija je povučena: budi samozadovoljan svojom dušom i lako možeš postati čudovište koga se plašiš. Ovaj koncept „stranca” se vidi u skaskama o Asima, koji se pre Ragnareka (Sumrak bogova – prim. blogera) bore sa džinovima i čudovištima. Asi su odraz ljudi: kako dobrih, tako i loših. Ursula Dronke piše:

„Kako su samo osakaćeni i paradoksalni neki od ovih likova. Tir, patron dobre volje među ljudima, odrekao se svoje ruke jer su on i drugi Bogovi pogazili obećanje kada su vezali vuka. Odin, koji može da vidi sve svetove, je jednook, jer je žrtvovao jedno oko kako bi postao mudar. A Baldru, čiji sud je uvek najmudriji, suđeno je da ga nikada ne vidi sprovedenog u delo. Prevrtljivac Loki, uvek u blizini Bogova, nemoralan i nesrećan stvor, sa talentom da radi pogrešne stvari, predak je čudovišta koja će napasti Bogove. On je skoro otac same smrti, jer je Hel, boginja podzemlja, njegova kći.” (Dronke: 309)

Veza između bliskih nam Bogova i nezamislivih čudovišta je upravo Loki, bog podvala, a za mnoge on je i najpopularniji od svih Bogova. Ono što nas navodi da saosećamo sa Lokijem je upravo njegova priroda. Kroz njega, mi možemo da vidimo ljudske karakteristike u njegovoj braći i potomstvu, i da osećamo empatiju prema njima. I upravo je taj spektar „društvo-izopštenik-čudovište” ono što ćemo videti u našem pregledu događaja vezanih za nemrtve u sagama.

Drugi deo članka
Treći deo članka

Naslov originala: „Drauginir: Revenants in Old Icelandic Sagas”
Autor: Tom Delfs
Odabir i prevod: Ulmawen

 

Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on TumblrShare on StumbleUponShare on LinkedInShare on Reddit