Tor se vraćao sa pohoda na istok, protiv divova, pa je naišao na jedan sund; na drugoj obali moreuza bio je skeledžija sa čamcem. Ali to nije bio običan čamdžija, nego preobučeni Odin, oran šale. Tor je viknuo:
– Kakav to čova čuči u čamcu s onu stranu sunda?
Skeledžija je odgovorio:
– Kakav to selja silovito zeva preko zaliva?
Tor:
– Prevezi me preko zaliva, nahraniću te sutra; na leđima mi leži hrpa hrane, bolje od nje nećeš naći. Pre nego što jutros pođoh na put založih se haringom i ovsenom prekrupom, zato još ne osećam glad.
Skeledžija:
– Hvališ se doručkom kao divovskim podvigom; slabo znaš šta ti još predstoji: zlo ti je i naopako u domu, umrla ti je mati, ako se ne varam.
Tor:
– Javljaš mi jad pakosno, mada niko ne voli čuti da mu je preminula mila mati!
Skeledžija:
– Ne izgledaš mi kao neko ko ima tri dobra imanja: bos si, u prosjačkom ruhu, nemaš čak ni pantalona.
Tor:
– Priteraj čamac, pokazaću ti pristajalište; ko je vlasnik čamca u kome stojiš na drugoj obali?
Skeledžija:
– Ratnički vuk Hildolf ovlastio me je da čuvam čamac. Oprezan je to junak; zabranio mi je da prevozim razbojnike i konjokradice, nego smem samo poštene ljude i one koje dobro poznajem. Reci mi ko si ako hoćeš da pređeš preko sunda.
Tor:
– Mada sam još uvek na nemirnoj obali divova, reći ću ti bez straha ime i rod iz koga sam potekao: ja sam Odinov sin i otac Magnija. Munjobija je pred tobom, možeš da govoriš sa Torom. Sada valjda smem znati kako se ti zoveš?
