Category Archives: Nordijska mitologija

Nordijska mitologija Saga Six Pack

Digitalno izdanje serijala „Saga Six Pack” dostupno po bagatelnoj ceni

Na Amazonu je trenutno u toku velika akcija na kojoj se po bagatelnoj ceni ($0.99) mogu nabaviti prvih šest e-knjiga iz serijala „Saga Six Pack” (sedma kolekcija knjiga još uvek nije digitalizovana), i to:

  1. Saga Six Pack 1 – Beowulf, Prozna Eda, Saga o Gunlaugu Crv-jeziku, Saga o Eriku crvenom, Pomorska bitka i Saga o Sigurdu Velsungu (ilustrovano)
  2. Saga Six Pack 2 – Pesmarica Eda, Pesma o Nibelunzima, Saga o Torstejnu, Saga o Fridtjolu odvažnom, Saga o Ingolfu i Saga o kralju Haraldu (ilustrovano)
  3. Saga Six Pack 3 – Saga o Njalu, Saga o Magnusu dobrom, Pesma o Atliju, Pakleno jahanje Brinhilde, Saga o Olafu Kiru i Pesma o Hamdiru (ilustrovano)
  4. Saga Six Pack 4 – U danima džinova, Saga o Halfdanu crnom, Istinito i neistinito, Sigurd krstaš i njegova braća, Guščarica Eni i Vikinzi kralja Alfreda (ilustrovano)
  5. Saga Six Pack 5 – Saga o Erlingu odvažnom, Veliki i mali Peter, Saga o Haraldu Hardradi, Kralj lopova, Plovidba morske kraljice i Bruin i Rejnard (ilustrovano)
  6. Saga Six Pack 6 -Vlastelin Veseksa, Saga o Haraldu lepokosom, Saga o Eriku pametnookom, Valkirje, Saga o Hakonu plećatom i Vilovnjaci (ilustrovano)
Nordijska mitologija Odin i koplje

Biranje raja: pre-vikinška i vikinška religija i dolazak hrišćanstva (II)

Kult zmije?

Na nekoliko starijih kamenova nailazimo na tri popunjena kruga, i to: na kamenu iz Marteba, iz crkve Bro i na velikom kamenu iz Sanda. Malo je verovatno da sva tri kruga predstavljaju sunce i uskrsnuće. Na kamenu iz Marteba vidimo zmijolike obrise oko donjeg levog kruga, dok na kamenu iz Sanda vidimo zmije koje okružuju oba donja kruga koji nemaju zrake. Da li ovde nalazimo izvore za Zemlju ispod Sunca, koju opkoljava Midgard-zmija?

Nadalje, na kamenu vidimo kasniju doradu: drvo sa jasno izraženim korenovima stoji u istoj ravni sa zmajem – moguća paralela sa Igdrasilom i Nidhegom. U periodu od VI do VIII veka, motiv kruga zamenile su ilustracije brodova koji plove, ptica i zmija. Sada nailazimo na kamenove koji prikazuju samo zmije. Najpoznatiji od njih je kamen iz Smisa i Nera [När], na kome vidimo ženu sa umetničkom frizurom u sedu koja drži po zmiju u obe ruke. Iznad nje se nalazi tzv. triskele sa tri zmije.

Nordijska mitologija Smis Gotland

Na slici: oslikan kamen sa motivom zmije iz Smisa, parohija Ner. Fotograf: Rejmond Hejdstrem.

Na kamenu iz Sandegorda [Sandegård] u Sandi vidimo zmijoliko stvorenje sa po jednom zmijom levo i desno od njega. Nema nikakve sumnje u to da su zmije bile od izuzetne važnosti u preistorijskom periodu Gotlanda. Pored Midgard-zmije [Midgårdsormen], Ede takođe pominju zmije Goin, Moin, Grobak [Gråbak] i Grafvelund [Grafvöllund], koje prave društvo Nidhegu u Niflhejmu ispod Igdrasila: „Više zmija obitava ispod Igdrasila nego što blesav majmun veruje”.

Nordijska mitologija Sandegord Gotland

Na slici: kamen iz Sandegorda. Fotograf: Rejmond Hejdstrem.

Oba gorepomenuta kamena datiraju između 500 i 700 godine n.e, gde se već približavamo Vikinškom dobu. Na najmanje dva kamena iz Vikinškog doba nalazimo prikaz i žene sa zmijama i legla zmija. Na kamenu iz Huningea, Klinte, žena-zmija posmatra bitku. Na sledećoj slici, muškarac leži među zmijama – u rupi ili u dvorištu. Žena stoji na ulazu. Na kamenu iz Smisa u Stenširku [Stenkyrka], vidimo ženu sa zmijom u ruci koja šeta ispred reda ratnika. Na oštećenom frizu iznad ove scene naziremo leglo zmija i muškarca u njemu.

Nordijska mitologija Huninge Gotland Nordijska mitologija Smis Gotland Stensirka
Na slici gore: kamen sa motivom zmije iz Huningea, parohija Klinte. Fotograf: Rejmond Hejdstrem.Na slici dole:kamen iz Smisa, Stenširka. Fotograf: Rejmond Hejdstrem.

U mitologiji Gotlanda, zmije su se pominjale stotinama godina! Zmijska legla se pominju i u sagama. U Sagi o Ragnaru Lodbroku (.pdf dokument), i Ragnar i Gunar Jukeson stradaju u zmijskom leglu.

Ukoliko su kamenovi sa prikazom zmije i zmaja rani znaci religije Asa, to bi značilo da je tranzicija od prvobitne simbolike plodnosti i kulta zemljoradnje do kulta Asa bio proces koji je trajao stotinama godina! Kada je Snori opisao religiju Asa Edama početkom XIII veka, on je imao pristup samo finalnoj fazi nordijskog paganizma – pre nego što će ga potisnuti hrišćanstvo. Tome je prethodio dug i spor proces tranzicije.

Kult Asa

Vikinzi su verovali u dve grupe bogova: Ase i Vane. Reč „Æsir” potiče od stare reči za boga. Ede nas obaveštavaju da su većina bogova Asi: Odin, Tor, Tir i ostali – ukupno dvanaest bogova. Oni su predominantno ratnička božanstva kojima su se prinosile krvne žrtve. Kako se navodi u Snorijevoj Edi, u grupu se ubraja i četrnaest boginja (Ásynjur). Termin „Vanr” (čita se „Van”; množina Vanir) je, smatra se, povezan sa Venerom, rimskom boginjom ljubavi i staroindijskom reči „vanah” (želja). Vani predstavljaju posebnu grupu božanstava.

Vani su božanstva vezana za reprodukciju i oni upravljaju vremenskim prilikama, ribarstvom, plovidbom i žetvom. Čini se da su oni nasledili drevna zemljoradnička božanstva i kult majke Zemlje. Najpoznatiji od Vana je Njerd i njegova deca Frej i Freja. U Vane se ubrajaju i božanstva koja su vešta u mađijanju i koja mogu da potpomognu uspeh u bici. Asi i Vani su ratovali međusobno, ali su se naposletku umorili, te sklopili mir.

Odin je najstariji od svih Asa. On vlada svime i, koliko god da su drugi bogovi moćni, svi slušaju Odina kao što deca slušaju očeve. Uistinu, Odin se smatrao za univerzalnog oca (Alfaðir).

nordijska mitologija kamen iz Marteba

Biranje raja: pre-vikinška i vikinška religija i dolazak hrišćanstva (I)

Kada je počelo Vikinško doba (oko 750 godine), Skandinavija je bila među poslednjim uporištima paganizma u Evropi, zajedno sa područjima istočno od Elbe koja su naseljavali baltički i slovenski narodi. Hrišćanstvo se polako proširilo sa Bliskog istoka, iz Egipta, Rimskog carstva i Vizantije (u IV veku) ka područjima koja su naseljavali Franci i (kasnije tokom VI veka) dalje ka Engleskoj i Irskoj. Delovi teritorija koje su naseljavali germanski narodi pokršteni su u VII veku, a sredinom VIII veka je osnovano veliko Karolinško Carstvo koje je formiralo kohezivnu hrišćansku teritoriju od Italije na jugu do slovenskih regija na severu.

Pre Asa

Verovanje u Ase je bilo dominantno pre dolaska hrišćanstva u Skandinaviju (XI vek). Mnogi veruju da je religija Vikinga bila jedinstven fenomen u severnoj Evropi. Međutim, kult Asa je bio ratnička vera koja je imala nekoliko ekvivalenata kako u Evropi, tako i u Aziji. Te su religije zamenile mnoga starija, mirnodopska verovanja koja su bila povezana sa zemljoradnjom i plodnošću. U ovim starim oblicima religije, vrhovno božanstvo je neretko bilo žensko – majka Zemlja – a dobra žetva i stočarstvo su bili glavni razlog za idolopoklonstvo.

ekspanzija religija početkom vikinškog doba
Na slici: mapa ekspanzije hrišćanstva i islama početkom Vikinškog doba, oko 750. godine n.e. Belo: paganizam; sivo: hrišćanstvo; crno: islam. Mapu priredila Maria Vestholm.

Ženska božanstva su bila dominantna u Evropi i Aziji do oko V milenijuma p.n.e, kada se čini da su promene polako počele da se pomaljaju. Plodna zemlja koju su ljudi obrađivali stradala je u napadima ratobornih nomada iz planinskih regija. Kod ovih plemena, muška božanstva su bila dominantna, a štovala se hrabrost u borbi i junačka pogibija. Mnogo kasnije, neka od božanstava dobila su imena Zevs, Jahve i Odin.

Izvan Skandinavije, germanska plemena su Odina nazivala Vodan (Votan), Langobardi – Godan, a Anglosaksonci – Voden. I Voden i Donar (Tor) pominju se već u VI veku u Evropi. Odin i Zevs imaju mnogo toga zajedničkog, baš kao i njihove supruge Friga i Hera. Postoji još mnogo sličnosti između ostalih Asa i grčkih bogova.

Skandinavski mit o postanku sveta, na primer, ima mnogo sličnosti sa drevnim mitovima Indije i Irana. Kako se navodi u Edi, Imir je stvoren od isparenja Ginungagapa, kome je direktno suprotstavljena vatra Muspelhejma. Krava Audhumbla je stvorena isto tada. U indijskim Vedama, ekvivalent Imira je Jama, koga su Persijanci zvali Jima. U Indiji, krava se i danas smatra za izvor života.

U indijskom epu Mahabharata, nalazimo dvojicu naslednika: slepog Dritaraštra i iskrenog Vihuru. Obojica podsećaju na Odinove sinove: slepog Heda i dobrog Baldra. U skandinavskoj verziji mita, Hed je na prevaru nagovoren da odapne strelu na svog brata, dok se u indijskom ekvivalentu pominje igra na sreću sa tragičnim posledicama. U oba slučaja ishod vodi ka uništenju sveta.

Nakon sumraka bogova (Ragnarök), stvara se novi svet. Identičan cikličan pogled na vreme nalazimo i kod Iranaca i kod Grka i kod Indijaca. Takođe možemo da uočimo i lingvističke sličnosti između starogrčkog, staroindijskog i germanskih jezika. Očigledno je da je kult Asa nasledio svoje osnovne značajke od mnogih religija južne Evrope i Azije. Ne može se sa sigurnošću reći odakle potiče kumulativna vera, ali ono što možemo da tvrdimo je da je ona migrirala u Skandinaviju.

Međutim, Skandinavija je imala svoju veru i pre Asa. Za ono malo što o njoj danas znamo izvori su arheološki nalazi žrtvenih obreda, grobovi i oslikani kamenovi sa Gotlanda. Pisanih izvora nema. Izuzev jednog. Naime, rimski istoričar Tacit u svojim je delima opisao severnogermanska plemena i njihovu religiju, u svom kapitalnom delu Germanija. Tacit pominje dve germanske boginje: Izis i Nertu. Izis je, čini se, inspirisana svojom imenjakinjom iz Egipta. Ona je vodeno božanstvo, kojoj su se hramovi gradili na obalama reka, a simbol joj je bio brod. Smatra se da je ona preteča boginja Frige i Freje. Freja je ćerka boga Njerda i sestra boga Freja, koji ima magičan brod Skidbladni.

Tacit navodi: „Za Nertu, koja je ekvivalent majke Zemlje, veruje se da dolazi među ljude i ima uticaj na njihove živote. Na ostrvu u okeanu se nalazi sveta kočija, na kojoj se nalazi gaj koji je pokriven tkaninom. Vagon vuku krave, a gde god se pojavi, tamo prestaju ratovi i odlaže se oružje.”

Tacit navodi sedam germanskih plemena koja se klanjaju boginji Nerti. Od ovih sedam, za samo jedno sa sigurnišću znamo da su – Angli. Oni su naseljavali poluostrvo u severnom delu današnje Nemačke, na granici sa Danskom, koje se zvalo Angeln. Dva druga su verovatno naseljavala današnji Šlezvig-Holštajn.

Tacit nas obaveštava kako se završavalo Nertino godišnje putovanje: „Onda bi se kočija i tkanina očistili, a robovi kojima je ovaj zadatak bio poveren potom bi se udavili u moru. Ovo je izazivalo strahopoštovanje jer niko nije znao šta to predskazuje, jer samo je mrtvima dozvoljeno da to znaju. ”

Kult koji Tacit opisuje mogao bi biti u vezi sa telima koja su pronađena u jezerima u Danskoj i severnoj Nemačkoj. Nerta (Njerd) su izgleda bile boginje plodnosti i preteče Vana.

Oslikani kamenovi sa Gotlanda

Najstariji kamenovi sa Gotlanda datiraju iz perioda između 400 i 600 godine nove ere. Na njima su oslikani simboli koji se mogu dovesti u vezu sa starim zemljoradničkim kultom pre nego sa ratničkom religijom. Na njima nalazimo sunčeve diskove sa točkovima (koji verovatno predstavljaju pokret), životinje u parovima koje simbolizuju običaje o kojima danas ništa ne znamo, a pretpostavlja se da su u vezi sa dobrom žetvom ili krvnom žrtvom.

Drugi motiv koji nalazimo su čamci. Iznad središnjeg dela čamca nalazi se struktura sa krugovima. Sunce koje donosi preporod svakog proleća je verovatno bilo simbol uskrsnuća čak i za pokojnike, a u ovom smislu se može razmotriti i pretpostavka da parovi životinja stoje kao simbol života i smrti, ili zime i leta. Čamci bi mogli predstavljati put duša pokojnika u zemlju sunca ili carstvo mrtvih. Krugovi bi mogli predstavljati počast preminulima – vence časti.

Nije začuđujuće da su stanovnici Gotlanda, zemlje koja se nalazi usred mora, dugo štovali religiju stočarstva i plodnosti koja je takođe uključivala i brodove. Čak i na kamenovima koji datiraju između 400 i 500 godine nove ere, nalazimo slike koje asociraju na religiju Vikinga.

kamen iz Austersa

Na slici: delimično rekonstruisan prikaz oslikanog kamena iz Austersa. Na dnu vidimo kljun broda i sunčev disk, a pri vrhu zver sa razjapljenim čeljustima. Fotograf: Rejmond Hejdstrem.

Kamen iz Austersa u Hangvaru prikazuje sunčev disk i, verovatno, kljun broda. Iznad diska, vidimo čoveka koji se sučeljava sa grdobnom zveri koja liči na stonogu. Nekolicina naučnika je pokušala da objasni sliku kao rani pokušaj ilustracije Sigurda (Völsungasaga). Druga interpretacija su Tor i Midgard-zmija (videti: Tor ide na pecanje).

Gotovo identičan kamen pronađen je prilikom restoracije crkve u Martebu 1971. godine. Na njemu vidimo ceo brod, ali se gornji deo tela zmije/zmaja ne vidi. U svakom slučaju, znamo da je u pitanju isti motiv. Saga o Sigurdu se raširila diljem Skandinavije i Nemačke tokom i nakon Vikinškog doba. Postavlja se pitanje, dakle, da li je motiv sa kamena iz Austersa znak ratničkog kulta Asa koji će nastupiti kasnije?

kamen iz Marteba

Na slici: oslikan kamen iz crkve u Martebu. Fotograf: Rejmond Hejdstrem.

Postoje i drugi primeri oslikanih kamenova iz istog perioda, koji prikazuju ljude pod oružjem. Na primer, kamen iz Valstenaruma u Valsteni prikazuje ljude sa kopljima i štitovima, a na kamenu sa ranim runskim zapisom iz crkve u Martebu vidimo konjanike sa kopljima i štitovima koji stoje pored sunčevog diska.

DRUGI DEO

Autor: Gun Westholm
Priredila: Ulmawen

 

Nordijska mitologija vikinzi i skrelinzi 3

Vikinzi i Skrelinzi (2)

Mora biti da su ljudi koje su Vikinzi nazivali Skrelinzima ličili kao jaje jajetu u očima severnjaka. Mi, naravno, danas znamo za više rasa. Na primer, Dženi Džohens smatra da je upravo ta razlika u fizičkom izgledu razlog zašto nije došlo do mešanja ovih dvaju grupa. Vikinzima je, pak, bilo teško da opišu ove razlike. Manjkalo im je i vokabulara i ideologije za kategorzaciju ljudi po rasama. U ono doba, Vikinzi su znali samo da postoje druge grupe ljudi koje se razlikuju od „nas”. U Hauksbóku su ti ljudi podvedeni pod naslov „Her segir fra marghattaðum pioðum” („ovde se pripoveda o ljudima različitih vrsta”).

„Ti ljudi nisu kao „mi”. Oni se razlikuju i po građi i po prirodi”, navodi se u Hauksbóku. Priroda običaja koja doprinosi toj diferencijaciji se najčešće odnosi na način ishrane, posebno kada jedna grupa ljudi ubije i pojede svoje roditelje, „a oni su nesavesni jer su im dopustili da ostare i oslabe i da umru gladni”.

Drugi ljudi se razlikuju po izgledu. U Hauksbóku se navodi da „Unipedi imaju toliko velika stopala da mogu da ih koriste kao štitnik za sunce kada spavaju. Oni trče brzinom zveri i poštapaju se”. Hauksbók, nažalost, ne navodi gde žive Unipedi, dok „egzotični” ljudi žive u Indianlandu (Indija), Blalandu (Etiopija) i Sithiji (Švedska).

Skiapodi ne samo da se nalaze na listi „ljudi različitih vrsta” u Hauksbóku, već se jedan od njih pojavljuje i u Sagi o Eriku crvenom. Severnjaci u Vinlandu (Kanada) su osnovali koloniju Straumsfjerd [Straumsfjörðr], a u Hópu, južno od fjorda, naišli su na Skrelinge. Pošto su Torfin [Þorfinnr] Karlsefni i njegova družina napustili teritoriju Skrelinga, oni su putovali na sever, pa se iskrcaše na ušću jedne reke. U Sagi o Eriku crvenom se navodi:

Jednog jutra, Karlsefnijevi ljudi videše da nešto sija iznad krošnji drveća, pa ukazaše jedni drugima na to. Svetlo se kretalo, a kasnije se ispostavilo da je to jednonogi stvor koji se namerio na usidrene brodove. Torvald [Þorvald], Leifov sin, bio je za pramcem, a jednonogi čovek ispali strelu koja ga pogodi u utrobu. Torvald izvuče strelu i reče: „To je bila jedna debela trbušina. Pronašli smo zemlju sa dobrim resursima, iako izgleda da teško da ćemo u njima uživati”.

Torvald je ubrzo zatim preminuo od ove rane. Jednonogi čovek je pobegao nazad na sever. Severnjaci se dadoše u poteru za njim i s vremena na vreme bi ga pristigli. Naposletku on pobeže u jednu uvalu, te se Severnjaci vratiše nazad. (Eiríks saga rauða)

Nordijska mitologija Skrelinzi

Tako su Severnjaci doživljavali starosedeoce Vinlanda. Oni možda nisu znali za Skrelinge, ali su zaključili da su ostali stanovnici ostrva slični čudnim ljudima za koje su znali da žive diljem sveta. Ipak, u izvorima nema nikakvih indikacija da su Skrelinzi istovetni „ljudima različitih vrsta”. Kako se navodi u dvema Sagama o Vinlandu , ovi ljudi su iste visine kao i vikinzi. U Historia Norvegiae se implicira da oni ne krvare kada su ranjeni, što ih svrstava u red fantastičnih bića.

Drugi tekstovi navode manje o njihovoj visini i prirodi. U Sagi o Eriku crvenom se navodi da su to tamnoputi ljudi zloćudnog izgleda koji imaju „zle dlake koje im rastu na glavi”. Oči su im krupne, a jagodice široke. (Eiríks saga rauða) U Sagi o Grenlanđanima se navodi da je žena iz Vinlanda koja je došla kod Gudrid Torbjarnardottir [Guðriðr  Þorbjarnardóttir] „niska, sa svetlom crveno-smeđom kosom preko koje nosi šal”. Ona je bleda, a oči su joj toliko velike da tako nešto „nikada nije viđeno na ljudskoj glavi”. (Grœnlendinga saga)

Svi izvori navode da su Skrelinzi „eygðir”, ma šta god to značilo. Na stranu toga, bleda žena koja se pominje u Sagi o Grenlanđanima ima malo čega zajedničkog sa tamnoputim ljudima zloćudnog izgleda koji su opisani u Sagi o Eriku crvenom.

Ključna razlika između Severnjaka i Skrelinga je njihov nivo tehnološkog razvoja. U Historia Norvegiae Skrelinzi se nazivaju „ljudima iz kamenog doba” koji ne znaju da koriste gvožđe. Verovatno je postojala osnova u oralnoj tradiciji za slične situacije u Sagama o Vinlandu po pitanju viđenja severnjačkog oružja u očima Skrelinga. U Sagi o Eriku crvenom se navodi slučaj kada je jedan Skreling pronašao sekiru pokraj tela mrtvog Severnjaka:

Jedan od njih je uzeo sekiru i zario je u stablo, a onda su i svi ostali to učinili. Činilo im se da je ta stvar koja pravi tako oštre zaseke pravo blago. Jedan od njih je udario sekirom o kamen, a ona se polomila. Pomislio je da nešto što ne može da se odupre kamenu nema nikakvu vrednost, pa je bacio sekiru. (Eiríks saga rauða)

U Sagi o Grenlanđanima nalazimo sličan primer, gde je sekira takođe ostavljena, ali navod ima drugačiju (čak i moralnu) pouku:

Jedan od ljudi iz grupe domorodaca je bio visok i naočit, pa je Karlsefni zaključio da je on verovatno vođa. Jedan od njegovih ljudi je onda uzeo sekiru, kratko vreme gledao u nju, a onda je zavitlao na svog saborca, ubivši ga pri tome. Njega su odmah potom ubili. Visoki čovek je onda uzeo sekiru, dobro je osmotrio, pa je zavitlao u more, najdalje što je mogao.  (Grœnlendinga saga )

Očigledno se ovde radi o ljudima koji nisu upoznati sa oružjem Severnjaka, pa u njemu nisu videli nikakvu vrednost. U obema sagama se navodi da su se Skrelinzi plašili bikova koje su Severnjaci vodili sa sobom. U Sagi o Eriku crvenom zabeleženo je da su se Skrelinzi uplašili trudne žene (Frejdis Eiriksdotir):

Oslobodivši jednu dojku iz odeće, ona udari njom po maču. Ovo prepade domoroce, koji pobegoše nazad na svoje brodove, te odveslaše odatle. (Eiríks saga rauða)

Saga ne nudi detaljno objašnjenje ovog događaja, ali se eksplicitno nagoveštava da su se napadači uplašili žene koja je čak i u tom stanju toliko agresivna.

Sa druge strane, iz saga takođe možemo da vidimo da su Skrelinzi imali oružje koje je Severnjacima bilo nepoznato. Na primer, u Sagi o Eriku crvenom se navodi da su oni imali katapulte:

Karlsefni i Snori su onda videli domoroce kako na stub podižu veliki okrugao predmet, veličine kozjeg trbuha i crn, koji je doleteo na zemlju praveći preteću buku.  (Eiríks saga rauða)

Ovaj sukob se završio kada su Skrelinzi postigli svoj „vojni cilj”, tačnije – kad su oterali nezvane posetioce:

Družina tada shvati da će, uprkos resursima koje zemlja ima da ponudi, stalno biti izložena pretnji od napada domorodaca. Tako su odlučili da se vrate na Grenland. (Eiríks saga rauða)

(nastaviće se)

Prevela: Ulmawen

Izvor: Sverrir Jakobsson – „Crni, zloćudni ljudi: starosedelački narodi severne Amerike iz perspektive Islanđana”

PRVI DEO

Nordijska mitologija Inukshuk

Vikinzi i Skrelinzi (1)

Nakon 1380. godine, napisan je veliki broj saga, među njima i najstarija verzija Grœnlendinga sage (Saga o Grenlanđanima). U njoj se pominju braća Leif [Leifr] i Torvald [Þorvald] Erikson, koji su se sa Grenlanda dali u potragu za novim svetom koji je Bjarni Herjolfson [Bjarni Herjólfsson] na svojim putovanjima otkrio, ali ne i istražio. Leif je u zemlji južno od Grenlanda pronašao grožđa u izobilju, pa ju je prigodno nazvao Vinland (zemlja vina, današnja Kanada). Njegov brat Torvald je načinio još jedno otkriće pošto je prispeo u Vinland:

„Pošto su brodove sakrili u zaštićenoj uvali, Torvald i njegova družina se zaputiše dublje na kopno. Tada Torvald reče: „Ovo je zgodno mesto, te bih ovde želeo da osnujem farmu.” Na povratku do brodova, družina je spazila tri brdašca u blizini. Prišavši bliže, oni videše da su ona, u stvari, čamci maskirani granama, a ispod svakog je ležao po jedan čovek.” (Grœnlendinga saga)

Nordijska mitologija Vikinzi i Skrelinzi

Ovako se u Grœnlendinga sagi opisuje prvi susret Vikinga i ljudi koji su koristili brodove napravljene od kože. Drugi primarni izvor za ovu temu, Eiríks saga rauða (Saga o Eriku crvenom), takođe govori o susretu Vikinga i stanovnika zemlje na zapadu koju oni tek behu otkrili. U ovoj se sagi navodi da je umesto Leifovog brata Torvalda, Leifove stope sledio Torfin [Þorfinnr] Karlsefni. Upravo on je dao ime Helulandu (najverovatnije današnja Bafinova zemlja) i Marklandu (najverovatnije obala Labradora). Naposletku on prispe i u Vinland: „Jedno jutro u pozno proleće, primetiše oni veliki broj maskiranih čamaca”. (Eiríks saga rauða)

Ovde se, naravno, radi o istim ljudima koji se pominju i u Grœnlendinga sagi, ali im se tamo isprva ne pominje ime. Ipak, u obe sage se ova praksa brzo napušta, te se oni nazivaju Skrelinzi (Skrælingi, množina Skrælingjar). Velika je šansa da je čitalaštvo kome su ove sage u ono doba bile namenjene znalo ko su ovi ljudi bili. Stoga se smatra da se ime isprva ne pominje kako bi se dočaralo iskustvo prvog susreta istraživača i starosedelaca. Eiríks saga rauða navodi da su se Karlsefni i njegovi ljudi zapanjili kada su ih prvi put videli. Naravno, ove su sage napisane vekovima nakon stvarnih događaja, te se ova reakcija pripisuje činjenici da su se Vikinzi prvi put susreli sa predstavnicima rase za koju nisi znali da postoji. Izvori nenordijskog porekla ne pominju Skrelinge.

Datum kada su Grœnlendinga saga i Eiríks saga rauða napisane je ponešto kontroverzno pitanje. Hauksbók, najstariji manuskript Eiríks saga rauðe, zapisan je nešto posle 1300. godine, dok je Grœnlendinga saga sačuvana u Flateyjarbóku, koji je napisan oko 1387. godine. Reč „Skrælingi” je bila uvrežena pre nego što su ova dva teksta zapisana. Naime, Íslendingabók (zapisana oko 1130. godine) navodi da su Erik crveni i njegovi ljudi na Grenlandu zatekli „tragove naseobina i na istoku i na zapadu zemlje, kao i delove čamaca i kamenih artefakata koji su ukazivali na to da su tamo živeli ljudi slični onima iz Vinlanda, a koje su Grenlanđani nazivali Skrelinzi”.

Iz ovoga možemo da zaključimo da Vikinzi nikada nisu videli ove ljude na Grenlandu. Teško je, pak, zaključiti da li Grœnlendinga saga i Eiríks saga rauða opisuju Inuite (jednina: Inuk) koji sada žive na Grenlandu ili starosedeoce severne Amerike ili, možda, obe grupe naroda. Iako vikinški istraživači nisu imali ni znanje ni načina da naprave takve distinkcije, oni su poznavali svet koji ih okružuje, što na osnovu istraživanja, to i na osnovu zapisa. To je iskustvo poslužilo da se napravi konceptualan okvir gde su se mogli smestiti novootkriveni narodi.

Na primer, kako su Vikinzi koji su došli u Vinland komunicirali sa starosedeocima kad ni jedni ni drugi nisu znali jezik druge grupe? U Grœnlendinga sagi se eksplicitno navodi da „nijedna grupa nije razumela jezik druge”. Rešenje je pronađeno u korišćenju znakova, kako je opisano u Eiríks saga rauði:

„Ljudi u čamcima su rotirali drvene motke u smeru Sunca. Karlsefni onda upita svoje ljude: „Šta ovo znači? ” A Snori odgovori da je to „verovatno znak mira; trebalo bi da podignemo beli štit u odgovor”. I oni tako i učiniše. ” (Eiríks saga rauða)

Nordijska mitologija Brinhilda

Valkirje, Einherjar i Valhala

Odin je znao da će nastupiti Sumrak Bogova, stoga je  blagovremeno počeo da se priprema za konačnu bitku. Elitne ratnike koje je Sveotac regrutovao nisu bili ni Asi ni Vani, već su dolazili od rase smrtnih ljudi. Najbolje među palim ratnicima Odin je regrutovao za Valhalu, a oni su se nazivali einherjar.

Nordijska mitologija Einherjar Na slici: Einherjar

(Odin je dobijao samo polovinu palih ratnika. Druga polovina odlazila je kod Freje.) Za odabir najboljih einherjara bile su zadužene neustrašive ratnice Valkirje.

Nordijska mitologija valkirje Na slici: Valkirje

Valhala ima pet stotina četrdeset vrata i kroz svaka od njih može da prođe po osam stotina ratnika. Einherjari bi svaki dan vežbali međusobno, kako bi bili spremni za poslednju bitku. Oni koji bi bili ranjeni bili bi zalečeni, a posle treninga bi se gostili u Valhali.

U Valhali se služi veprovina. Serimni [Sæhrimnir] je ime vepra koga svaki dan ubijaju i pripremaju njegovo meso, a koji svako jutro vaskrsava. Pije se medovina koja se spravlja od mleka koze Heidrune, a koju ratnicima toče Valkirje.

Priredila: Ulmawen

nordijska mitologija Vali

Proročanstvo Rostjofa: Odin prosi Rind (2)

Biling, kralj Rutena (u pitanju je jutun/džin), bio je očajan kada je čuo da se velika vojska sprema za napad na njegovo kraljevstvo. On je bio prestar da se bori, a njegovo jedino dete – kći Rind – odbijala je da se uda i tako pridobije savezništvo koje bi njenom ocu osiguralo pobedu.

Dok je Biling razmišljao šta mu je činiti, pojavi se na vratima jedan stranac. Čovek je bio srednjih godina, a nosio je veliki plašt i širok šešir koji mu je dobrano padao preko lica, uistinu jer je želeo da sakrije činjenicu da ima samo jedno oko. Stranac se ljubazno raspita za uzrok domaćinove očigledne depresije, a kad dobi odgovor, on se spremno ponudi da predvodi vojsku Rutena. Kralj radosno prihvati ovu ponudu, te Odin (jer to, naravno, beše on), lako odnese presudnu pobedu za kralja.

Vrativši se trijumfalno, Odin od kralja zatraži dozvolu da zaprosi njegovu kćer Rind. Biling, koji se ponadao da bi Rind ovu ponudu mogla da prihvati (jer prosac je, uprkos svojim godinama, bio veoma ugledan), smesta dade svoj pristanak. Tako Odin, i dalje se ne predstavivši, dođe pred Rind, ali ona sa prezirom odbi njegovu prosidbu.

No Odin ne nameravaše da odustane. Zahvaljujući proročanstvu Rostjofa, znao je da samo Rind može biti majka njegovog sina osvetnika. Stoga se preruši u kovača, pa se vrati na Bilingove dvore pod imenom Rosterus. Nosio je ukrase od zlata i srebra tako majstorski urađene da je Biling bio više nego srećan da mu dopusti da ponovo zaprosi Rind. No ona ga jednako odbi kao i prvi put. Iako mu je uvo zujalo od siline njenog udarca, Odin je bio još više rešen da načini Rind svojom ženom.

Treći put se Odin vrati na Bilingove dvore prerušen u moćnog ratnika, misleći da bi se snažan mladić mogao svideti devici. No, kada opet pokuša da je poljubi, ona ga odgurnu takvom žestinom da on pade na kolena. Ovo toliko ražesti Odina da on izvuče svoju runsku palicu koja beše sakrivena, te baci takvu strašnu kletvu da Rind pade gotovo beživotno na zemlju.

Kada joj se naposletku povratila svest, prosac beše nestao, ali kralj Biling sa užasom otkri da mu je kći izgubila razum, te postala melanholična i gnevna. Zalud su lekari dolazili na dvor i prizivali svo svoje znanje – Rind niko nije mogao da pomogne. Najzad se pojavi starica pod imenom Vak (Veka) koja je, u stvari, bila prerušen Odin. Vak ponudi da izleči Rind, te prvo prepisa kupku za stopala. Kako ovo, naravno, nije pomoglo, Vak reče da će morati da primeni radikalniji pristup. To se jedino može postići, reče Vak, ako joj se pacijentkinja poveri na negu uvezana, a kako ne bi mogla da se opire tretmanu. Rešen da pomogne Rind po svaku cenu, Biling na ovo prostade. Tako Odin uspe da nagovori Rind da mu postane žena, u zamenu za njeno izlečenje od kletve koju je on sam bacio.

Tako je Rostjofovo proročanstvo bilo ispunjeno, jer Rind na svet ubrzo donese sina [Váli], koji je rastao takvom brzinom da je za samo jedan dan po rođenju dostigao zrelost. Bez da je pomislio i da se očešlja ili obrije, ovaj mladi As požuri u Asgard naoružan lukom i strelom, a kako bi osvetio svog brata Baldra. Vali uistinu ubi Heda, kako je Rostjof i prorekao.

Priredila: Ulmawen

Prvi deo članka

 

nordijska mitologija Vali

Proročanstvo Rostjofa: Hermod i čarobnjak (1)

Zadesilo se da je jednom Odin, mučen crnim mislima o budućnosti i činjenicom da Norne ne žele da odgovore na njegova pitanja, rekao Hermodu da obuče svoj oklop, osedla Slejpnija (koga je, osim Odina, jedino još Hermod imao dozvolu da jaše), te požuri u zemlju Finaca. Verovalo se da ovaj narod, koji je živeo na zaleđenoj zemlji blizu Severnog pola, ima velike okultne moći. Pričalo se da mogu da prizovu ledene oluje koje bi se obrušile sa severa i pokrile svet snegom i ledom. Najistaknutiji od njih zvao se Rostjof (doslovan prevod: „kradljivac konja”), koji je uz pomoć magije mamio putnike u svoju zemlju, samo da bi ih opljačkao i ubio. Rostjof je mogao da predvidi budućnost, ali je to nerado činio.

Hermod učini kako je Odin od njega tražio, pa uzjaha Slejpnija i zaputi se put zemlje Finaca. Umesto svog vernog mača nosio je Odinovu runsku palicu, koja je imala moć da anulira sve magije koje bi Rostjof bacio. Uprkos fantomskim napadačima i nevidljivim ponorima koje je Rostjof pripremio, Hermod bezbedno stiže do čarobnjakove kolibe. Rostjof (koji je bio divovskog stasa) napade Hermoda, ali ga As savlada bez problema, te ga sveza od glave do pete, rekavši da će ga osloboditi samo ako mu kaže ono što je došao da sazna.

Videvši da nema nade za bekstvo, Rostjof reče da će učiniti sve što Hermod od njega traži, te čim bi oslobođen, čarobnjak poče da recituje strašne bajalice, zbog kojih se Sunce sakrilo iza oblaka, zemlja počela da podrhtava, a olujni vetrovi zavijaju kao čopor gladnih vukova.

Vali

Rostjof pokaza Hermodu ka horizontu, gde As vide kako bujica krvi pokriva tlo. Dok je začuđeno gledao viziju, Hermod vide prelepu devojku pored koje se nakon nekoliko momenata pojavi i jedan dečak. Na Hermodovo čuđenje, dečak je pred njegovim očima rastao takvom neverovatnom brzinom da posle samo nekoliko momenata stasa u naočitog momka u punoj snazi. Tek tada Hermod primeti da on nosi luk i strele.

Tada Rostjof reče Hermodu da bujica krvi predskazuje ubistvo jednog od Odinovih sinova, ali da ako Odin isprosi Rind iz zemlje Rutena (Rusija), ona će mu roditi sina koji će stasati za samo nekoliko sati i osvetiti ubistvo svog brata.

Zadovoljan što je dobio odgovor na svoje pitanje, Hermod se srećan vrati u Asgard, gde podnese raport Odinu o svemu što je čuo. Tako je Sveotac saznao da je jednom od njegovih sinova predodređeno da umre mučkom smrću, a drugom – da osveti svog brata.

Priredila: Ulmawen

Drugi deo članka

 

nordijska mitologija Dablin 2

Vikinška kolonija u Dablinu starija nego što se mislilo

Kada su irski arheolozi pre desetak godina ekshumirali ostatke četvorice mladića sahranjenih sa delovima štitova, bodežima i ličnim ornamentima ispod ulice South Great George u Dablinu, otkriće se činilo kao još jedna potvrda da su Vikinzi bili prisutni u Irskoj. Od 1700. godine naovamo, otkriveno je više od 77 vikinških humki u Dablinu – što slučajno, što planski. Za sve njih se smatra da su pokopani u IX ili X veku, a na osnovu artefakata koji su u ovim humkama pronađeni. Isprva su se i ostaci mladića smatrali za još četiri primera koji potvrđuju ovaj zaključak.

No, kada je vođa tima Linzi Simpson sa koledža Dublin’s Trinity poslala ostatke na radiokarbonsko datiranje, rezultati su bili „više nego iznenađujući”. Naime, testovi (koji su izvršeni u laboratoriji Beta Analytic u Majamiju i na univerzitetu Queen’s u Belfastu) pokazali su da su mladići bili pokopani godinama ili čak decenijama pre nego što se smatra da je osnovana vikinška kolonija u Dablinu. Moguće čak i pre nego što su prve vikinške invazije na Britanska ostrva započele!

Ovo otkriće sada nameće nov zaključak kome se priklanja sve veći broj ljudi: da je umesto jedne iznenadne, kataklizmičke invazije, dolazak Vikinga u Irsku i Britaniju započeo uspostavljanjem malih naseobina i trgovinskih veza koje su po prvi put povezale Irsku sa severnom Evropom. Nadalje, ove trgovačke veze su mogle biti uspostavljene generacijama pre nego što su vikinške invazije opisane u manastirskim dokumentima (manastiri su bili jedno od retkih mesta gde su ljudi bili pismeni) započele. Ovi tekstovi su jedan od glavnih izvora za proučavanje istorije Vikinškog doba, ali, prirodno, imaju i svoje limite. Veoma je moguće da osim napada na manastire, drugi događaji nisu zabeleženi jer na licu mesta nije bilo pismenih ljudi.

nordijska mitologija South Great George Street

„Većina naučnika sada smatra da invazije nipošto nisu bili prvi kontakt, kao što stari tekstovi sugerišu”, kaže Geret Vilijems, kurator i stručnjak za Vikinško doba pri British Museumu. „Kako su Vikinzi znali gde se svi ti manastiri nalaze? Tako što je između njih već postojao kontakt. Oni su već bili trgovali pre nego što su napadi započeli”, kaže Vilijems.

Za početak Vikinške ere u Britaniji se uzima 8. jun 793. godine, dan kada su Vikinzi prvi put napali Lindisfarne. 795. godine, Vikinzi su stigli do Irske, napadnuvši ostrvo Ratlin (Reachlainn), gde su „bezbožnici spalili manastir”, kako se navodi u Analima Ulstera. U ono doba, Irska je bila pokrštena najmanje tri veka i njeni su manastiri bili najbogatije i najmoćnije institucije. Rani srednjevekovni tekstovi Vikinge nazivaju bezbožnicima, tako naglašavajući religioznu, pre nego etničku diferencijaciju.