Category Archives: Nordijska mitologija

Nordijska mitologija Borgring1
Nordijska mitologija

Kružne utvrde Haralda Modrozubog bile deo razrađene vojne mreže

Vikinška utvrda u Borgringu, ostrvo Zeland, Danska, za koju se pretpostavlja da ju je danski kralj Harald Modrozubi izgradio u X veku, mogla bi biti deo razrađene vojne mreže, smatraju arheolozi. Donedavno su bile poznate samo četiri kružne utvrde ovog tipa, a danski istoričari se već godinama spore o njihovoj originalnoj funkciji.

Nordijska mitologija Borgring1

Neki istoričari smatraju da su ovo vojne utvrde, dok drugi tvrde da one predstavljaju simbol Haraldovog prestiža i političke moći. Međutim, 2014. godine je otkrivena i peta kružna utvrda – prva u šezdeset godina – koja, čini se, razrešava ovu dilemu. Tako bar smatra Seren Sindbek (Søren Sindbæk), arheolog pri Univerzitetu Orhus (Aarhus).

„Ovo su verovatno najintrigantniji spomenici koje su nam Vikinzi ostavili“, kaže Sindbek. „Prošlo je dosta vremena od poslednjeg otkrića ovog tipa. Sada imamo priliku da istražimo utvrdu uz pomoć savremenih naučnih metoda.“

„Lokacija poslednje otkrivene utvrde (Borgring) ukazuje na to da je ona bila središte Haraldove mreže fortifikacija“, kaže Sindbek. „Ovde nije u pitanju samo nasumična kolekcija spomenika izgrađenih da svedoče o Haraldovoj moći; posredi je koherentna vojna logika. Utvrde se nalaze na lokacijama koje su bile posebno izložene riziku od napada, a ipak su dominirale okolinom.“

Nordijska mitologija Borgring2

Sindbek istražuje Haraldove utvrde već nekoliko godina, pokušavajući da otkrije zajedničke crte u njihovim lokacijama. On kaže da je svaka utvrda izgrađena pokraj glavne vikinške rute – do svake se moglo stići sa mora, ali su one dovoljno udaljene od obale da bi bile zaštićene od pomorskih napada.

„Primenom ovog kriterijuma, došli smo do zaključka da u Danskoj postoji samo još nekolicina mesta koje bismo mogli da dodamo na ovu listu. Stoga smo se fokusirali na njihovo istraživanje, a na jednom mestu smo pronašli upravo ono što smo tražili“, kaže Sindbek.

„Otkriće utvrde u Borgringu pokazuje da su ove strukture planski locirane za odbranu Haraldovog novog kraljevstva od potencijalnih napadača. To potvrđuje da smo razumeli plan koji stoji iza mreže utvrda, i to dovoljno dobro da pronađemo još jednu lokaciju“, kaže Sindbek.

Nakon što su Sindbek i njegov tim pronašli potencijalnu lokaciju još jedne kružne utvrde u Borgringu, iskoristili su podatke istraživanja LIDAR koje je danska vlada prethodno sprovela. Naime, kružni oblik utvrde nije bio odmah vidljiv.

Nordijska mitologija Borgring alat

„Ovi podaci su potvrdili naše pretpostavke. Ostaci utvrde su samo promena u tlu, na nekih 30 do 40 santimetara dubine“, kaže Sindbek.

Nakon ovog otkrića, sprovedena su geofizička istraživanja podzemne utvrde, na čelu sa Helen Gudčajld sa Univerziteta Jork. Gudčajld je primenila magnetnu gradiometriju, koja detektuje i najsitnije promene u podzemnim magnetnim poljima uzrokovane drevnim bakterijskim procesima (npr. truljenje drveta). Rezultati istraživanja jasno pokazuju da je utvrda bila kružnog tipa, 144 metara u dijametru, kao i da su četiri kapije bile raspoređene na sve četiri strane sveta.

Arheolozi poslednje dve godine rade na lokalitetu Borgring. 2016. godine, pronašli su istočnu kapiju utvrde, koja je, izgleda, vodila u radionicu. Jonas Kristensen, arheolog pri centru Danish Castle u Vordingborgu, smatra da je radionica nastala u XI veku, kada je utvrda prestala da služi u vojne svrhe.

Nordijska mitologija Borgring hrast

Arheolozi su ovde pronašli kutiju sa alatom, u kojoj se, osim alata, nalaze i keramički predmeti koji su i ranije pronalaženi na lokalitetima povezanim sa pojednicima visokog statusa. Nadalje, ovde je pronađena i hrastova daska koja je poslužila za dendohronološko datiranje, koje je pokazalo da je grana isečena u isto vreme kao i grane koje su pronađene u drugim kružnim utvrdama u Danskoj (smatra se da su izgrađene 970-ih ili 980-ih).

Kristensen smatra da je ovo najbolji pokazatelj da je kružnu utvrdu u Borgringu izgradio Harald Modrozubi.

Nordijska mitologija Birka
Nordijska mitologija

Legendarni ratnik iz Birke je bio žena

Analiza DNK-a zemnih ostataka vikinškog ratnika sahranjenog u Birci, Švedska, potvrdila je da je u pitanju žena. Humku je krajem XIX veka pronašao švedski arheolog Jalmar Stolpe, a do sada je smatrano da je ratnik bio muškarac, budući sahranjen sa oružjem, konjima i drugim vojnim inventarom.

,,Zapravo je u pitanju žena, stara preko 30 godina i poprilično visoka – oko 170 santimetara“, kaže Šarlota Hedenstjerna-Jonson, arheolog pri Univerzitetu Upsale.

,,Pored komplentne vojne opreme sahranjene sa njom (mač, sekira, koplje, strele za probijanje oklopa, borbeni nož i dva konja), u ratničinom krilu je pronađena i tabelarna strateška igra, na osnovu čega se da zaključiti da je ona bila bitan vojni vođa. Najverovatnije je planirala i vodila napade“, dodaje Hedenstjerna-Jonson.

Humku, koju Hedenstjerna-Jonson opisuje kao ,,ultimativni ratnički vikinški grob“, otkrio je Stolpe krajem XIX veka. Nekoliko godina kasnije, Ana Šelstrem, osteologista pri Univerzitetu Stokholma, ispitivala je zemne ostatke u vezi sa drugim projektom, kada je primetila da se nešto ne poklapa. Jagodice su bile manje izražene nego kod muškaraca, a kukovi tipično ženski. Čitava dva veka kasnije, analiza DNK pokazala je da je Šelstrem bila u pravu.

,,Slika muškarca ratnika u patrijarhalnom društvu bila je pojačana istraživačkom tradicijom i onovremenim predrasudama. Otuda je pol ratnika bio uzet zdravo za gotovo“, kaže Hedenstjerna-Jonson.

Nordijska mitologija Saga Six Pack
Nordijska mitologija, Skandinavska kulturologija

Digitalno izdanje serijala „Saga Six Pack” dostupno po bagatelnoj ceni

Na Amazonu je trenutno u toku velika akcija na kojoj se po bagatelnoj ceni ($0.99) mogu nabaviti prvih šest e-knjiga iz serijala „Saga Six Pack” (sedma kolekcija knjiga još uvek nije digitalizovana), i to:

  1. Saga Six Pack 1 – Beowulf, Prozna Eda, Saga o Gunlaugu Crv-jeziku, Saga o Eriku crvenom, Pomorska bitka i Saga o Sigurdu Velsungu (ilustrovano)
  2. Saga Six Pack 2 – Pesmarica Eda, Pesma o Nibelunzima, Saga o Torstejnu, Saga o Fridtjolu odvažnom, Saga o Ingolfu i Saga o kralju Haraldu (ilustrovano)
  3. Saga Six Pack 3 – Saga o Njalu, Saga o Magnusu dobrom, Pesma o Atliju, Pakleno jahanje Brinhilde, Saga o Olafu Kiru i Pesma o Hamdiru (ilustrovano)
  4. Saga Six Pack 4 – U danima džinova, Saga o Halfdanu crnom, Istinito i neistinito, Sigurd krstaš i njegova braća, Guščarica Eni i Vikinzi kralja Alfreda (ilustrovano)
  5. Saga Six Pack 5 – Saga o Erlingu odvažnom, Veliki i mali Peter, Saga o Haraldu Hardradi, Kralj lopova, Plovidba morske kraljice i Bruin i Rejnard (ilustrovano)
  6. Saga Six Pack 6 -Vlastelin Veseksa, Saga o Haraldu lepokosom, Saga o Eriku pametnookom, Valkirje, Saga o Hakonu plećatom i Vilovnjaci (ilustrovano)
Nordijska mitologija Odin i koplje
Nordijska mitologija, Skandinavska kulturologija

Biranje raja: pre-vikinška i vikinška religija i dolazak hrišćanstva (II)

Kult zmije?

Na nekoliko starijih kamenova nailazimo na tri popunjena kruga, i to: na kamenu iz Marteba, iz crkve Bro i na velikom kamenu iz Sanda. Malo je verovatno da sva tri kruga predstavljaju sunce i uskrsnuće. Na kamenu iz Marteba vidimo zmijolike obrise oko donjeg levog kruga, dok na kamenu iz Sanda vidimo zmije koje okružuju oba donja kruga koji nemaju zrake. Da li ovde nalazimo izvore za Zemlju ispod Sunca, koju opkoljava Midgard-zmija?

Nadalje, na kamenu vidimo kasniju doradu: drvo sa jasno izraženim korenovima stoji u istoj ravni sa zmajem – moguća paralela sa Igdrasilom i Nidhegom. U periodu od VI do VIII veka, motiv kruga zamenile su ilustracije brodova koji plove, ptica i zmija. Sada nailazimo na kamenove koji prikazuju samo zmije. Najpoznatiji od njih je kamen iz Smisa i Nera [När], na kome vidimo ženu sa umetničkom frizurom u sedu koja drži po zmiju u obe ruke. Iznad nje se nalazi tzv. triskele sa tri zmije.

Nordijska mitologija Smis Gotland

Na slici: oslikan kamen sa motivom zmije iz Smisa, parohija Ner. Fotograf: Rejmond Hejdstrem.

Na kamenu iz Sandegorda [Sandegård] u Sandi vidimo zmijoliko stvorenje sa po jednom zmijom levo i desno od njega. Nema nikakve sumnje u to da su zmije bile od izuzetne važnosti u preistorijskom periodu Gotlanda. Pored Midgard-zmije [Midgårdsormen], Ede takođe pominju zmije Goin, Moin, Grobak [Gråbak] i Grafvelund [Grafvöllund], koje prave društvo Nidhegu u Niflhejmu ispod Igdrasila: „Više zmija obitava ispod Igdrasila nego što blesav majmun veruje”.

Nordijska mitologija Sandegord Gotland

Na slici: kamen iz Sandegorda. Fotograf: Rejmond Hejdstrem.

Oba gorepomenuta kamena datiraju između 500 i 700 godine n.e, gde se već približavamo Vikinškom dobu. Na najmanje dva kamena iz Vikinškog doba nalazimo prikaz i žene sa zmijama i legla zmija. Na kamenu iz Huningea, Klinte, žena-zmija posmatra bitku. Na sledećoj slici, muškarac leži među zmijama – u rupi ili u dvorištu. Žena stoji na ulazu. Na kamenu iz Smisa u Stenširku [Stenkyrka], vidimo ženu sa zmijom u ruci koja šeta ispred reda ratnika. Na oštećenom frizu iznad ove scene naziremo leglo zmija i muškarca u njemu.

Nordijska mitologija Huninge Gotland Nordijska mitologija Smis Gotland Stensirka
Na slici gore: kamen sa motivom zmije iz Huningea, parohija Klinte. Fotograf: Rejmond Hejdstrem.Na slici dole:kamen iz Smisa, Stenširka. Fotograf: Rejmond Hejdstrem.

U mitologiji Gotlanda, zmije su se pominjale stotinama godina! Zmijska legla se pominju i u sagama. U Sagi o Ragnaru Lodbroku (.pdf dokument), i Ragnar i Gunar Jukeson stradaju u zmijskom leglu.

Ukoliko su kamenovi sa prikazom zmije i zmaja rani znaci religije Asa, to bi značilo da je tranzicija od prvobitne simbolike plodnosti i kulta zemljoradnje do kulta Asa bio proces koji je trajao stotinama godina! Kada je Snori opisao religiju Asa Edama početkom XIII veka, on je imao pristup samo finalnoj fazi nordijskog paganizma – pre nego što će ga potisnuti hrišćanstvo. Tome je prethodio dug i spor proces tranzicije.

Kult Asa

Vikinzi su verovali u dve grupe bogova: Ase i Vane. Reč „Æsir” potiče od stare reči za boga. Ede nas obaveštavaju da su većina bogova Asi: Odin, Tor, Tir i ostali – ukupno dvanaest bogova. Oni su predominantno ratnička božanstva kojima su se prinosile krvne žrtve. Kako se navodi u Snorijevoj Edi, u grupu se ubraja i četrnaest boginja (Ásynjur). Termin „Vanr” (čita se „Van”; množina Vanir) je, smatra se, povezan sa Venerom, rimskom boginjom ljubavi i staroindijskom reči „vanah” (želja). Vani predstavljaju posebnu grupu božanstava.

Vani su božanstva vezana za reprodukciju i oni upravljaju vremenskim prilikama, ribarstvom, plovidbom i žetvom. Čini se da su oni nasledili drevna zemljoradnička božanstva i kult majke Zemlje. Najpoznatiji od Vana je Njerd i njegova deca Frej i Freja. U Vane se ubrajaju i božanstva koja su vešta u mađijanju i koja mogu da potpomognu uspeh u bici. Asi i Vani su ratovali međusobno, ali su se naposletku umorili, te sklopili mir.

Odin je najstariji od svih Asa. On vlada svime i, koliko god da su drugi bogovi moćni, svi slušaju Odina kao što deca slušaju očeve. Uistinu, Odin se smatrao za univerzalnog oca (Alfaðir).

Pages: 1 2
nordijska mitologija kamen iz Marteba
Nordijska mitologija, Skandinavska kulturologija

Biranje raja: pre-vikinška i vikinška religija i dolazak hrišćanstva (I)

Kada je počelo Vikinško doba (oko 750 godine), Skandinavija je bila među poslednjim uporištima paganizma u Evropi, zajedno sa područjima istočno od Elbe koja su naseljavali baltički i slovenski narodi. Hrišćanstvo se polako proširilo sa Bliskog istoka, iz Egipta, Rimskog carstva i Vizantije (u IV veku) ka područjima koja su naseljavali Franci i (kasnije tokom VI veka) dalje ka Engleskoj i Irskoj. Delovi teritorija koje su naseljavali germanski narodi pokršteni su u VII veku, a sredinom VIII veka je osnovano veliko Karolinško Carstvo koje je formiralo kohezivnu hrišćansku teritoriju od Italije na jugu do slovenskih regija na severu.

Pre Asa

Verovanje u Ase je bilo dominantno pre dolaska hrišćanstva u Skandinaviju (XI vek). Mnogi veruju da je religija Vikinga bila jedinstven fenomen u severnoj Evropi. Međutim, kult Asa je bio ratnička vera koja je imala nekoliko ekvivalenata kako u Evropi, tako i u Aziji. Te su religije zamenile mnoga starija, mirnodopska verovanja koja su bila povezana sa zemljoradnjom i plodnošću. U ovim starim oblicima religije, vrhovno božanstvo je neretko bilo žensko – majka Zemlja – a dobra žetva i stočarstvo su bili glavni razlog za idolopoklonstvo.

ekspanzija religija početkom vikinškog doba
Na slici: mapa ekspanzije hrišćanstva i islama početkom Vikinškog doba, oko 750. godine n.e. Belo: paganizam; sivo: hrišćanstvo; crno: islam. Mapu priredila Maria Vestholm.

Ženska božanstva su bila dominantna u Evropi i Aziji do oko V milenijuma p.n.e, kada se čini da su promene polako počele da se pomaljaju. Plodna zemlja koju su ljudi obrađivali stradala je u napadima ratobornih nomada iz planinskih regija. Kod ovih plemena, muška božanstva su bila dominantna, a štovala se hrabrost u borbi i junačka pogibija. Mnogo kasnije, neka od božanstava dobila su imena Zevs, Jahve i Odin.

Izvan Skandinavije, germanska plemena su Odina nazivala Vodan (Votan), Langobardi – Godan, a Anglosaksonci – Voden. I Voden i Donar (Tor) pominju se već u VI veku u Evropi. Odin i Zevs imaju mnogo toga zajedničkog, baš kao i njihove supruge Friga i Hera. Postoji još mnogo sličnosti između ostalih Asa i grčkih bogova.

Skandinavski mit o postanku sveta, na primer, ima mnogo sličnosti sa drevnim mitovima Indije i Irana. Kako se navodi u Edi, Imir je stvoren od isparenja Ginungagapa, kome je direktno suprotstavljena vatra Muspelhejma. Krava Audhumbla je stvorena isto tada. U indijskim Vedama, ekvivalent Imira je Jama, koga su Persijanci zvali Jima. U Indiji, krava se i danas smatra za izvor života.

U indijskom epu Mahabharata, nalazimo dvojicu naslednika: slepog Dritaraštra i iskrenog Vihuru. Obojica podsećaju na Odinove sinove: slepog Heda i dobrog Baldra. U skandinavskoj verziji mita, Hed je na prevaru nagovoren da odapne strelu na svog brata, dok se u indijskom ekvivalentu pominje igra na sreću sa tragičnim posledicama. U oba slučaja ishod vodi ka uništenju sveta.

Nakon sumraka bogova (Ragnarök), stvara se novi svet. Identičan cikličan pogled na vreme nalazimo i kod Iranaca i kod Grka i kod Indijaca. Takođe možemo da uočimo i lingvističke sličnosti između starogrčkog, staroindijskog i germanskih jezika. Očigledno je da je kult Asa nasledio svoje osnovne značajke od mnogih religija južne Evrope i Azije. Ne može se sa sigurnošću reći odakle potiče kumulativna vera, ali ono što možemo da tvrdimo je da je ona migrirala u Skandinaviju.

Međutim, Skandinavija je imala svoju veru i pre Asa. Za ono malo što o njoj danas znamo izvori su arheološki nalazi žrtvenih obreda, grobovi i oslikani kamenovi sa Gotlanda. Pisanih izvora nema. Izuzev jednog. Naime, rimski istoričar Tacit u svojim je delima opisao severnogermanska plemena i njihovu religiju, u svom kapitalnom delu Germanija. Tacit pominje dve germanske boginje: Izis i Nertu. Izis je, čini se, inspirisana svojom imenjakinjom iz Egipta. Ona je vodeno božanstvo, kojoj su se hramovi gradili na obalama reka, a simbol joj je bio brod. Smatra se da je ona preteča boginja Frige i Freje. Freja je ćerka boga Njerda i sestra boga Freja, koji ima magičan brod Skidbladni.

Tacit navodi: „Za Nertu, koja je ekvivalent majke Zemlje, veruje se da dolazi među ljude i ima uticaj na njihove živote. Na ostrvu u okeanu se nalazi sveta kočija, na kojoj se nalazi gaj koji je pokriven tkaninom. Vagon vuku krave, a gde god se pojavi, tamo prestaju ratovi i odlaže se oružje.”

Tacit navodi sedam germanskih plemena koja se klanjaju boginji Nerti. Od ovih sedam, za samo jedno sa sigurnišću znamo da su – Angli. Oni su naseljavali poluostrvo u severnom delu današnje Nemačke, na granici sa Danskom, koje se zvalo Angeln. Dva druga su verovatno naseljavala današnji Šlezvig-Holštajn.

Tacit nas obaveštava kako se završavalo Nertino godišnje putovanje: „Onda bi se kočija i tkanina očistili, a robovi kojima je ovaj zadatak bio poveren potom bi se udavili u moru. Ovo je izazivalo strahopoštovanje jer niko nije znao šta to predskazuje, jer samo je mrtvima dozvoljeno da to znaju. ”

Kult koji Tacit opisuje mogao bi biti u vezi sa telima koja su pronađena u jezerima u Danskoj i severnoj Nemačkoj. Nerta (Njerd) su izgleda bile boginje plodnosti i preteče Vana.

Oslikani kamenovi sa Gotlanda

Najstariji kamenovi sa Gotlanda datiraju iz perioda između 400 i 600 godine nove ere. Na njima su oslikani simboli koji se mogu dovesti u vezu sa starim zemljoradničkim kultom pre nego sa ratničkom religijom. Na njima nalazimo sunčeve diskove sa točkovima (koji verovatno predstavljaju pokret), životinje u parovima koje simbolizuju običaje o kojima danas ništa ne znamo, a pretpostavlja se da su u vezi sa dobrom žetvom ili krvnom žrtvom.

Drugi motiv koji nalazimo su čamci. Iznad središnjeg dela čamca nalazi se struktura sa krugovima. Sunce koje donosi preporod svakog proleća je verovatno bilo simbol uskrsnuća čak i za pokojnike, a u ovom smislu se može razmotriti i pretpostavka da parovi životinja stoje kao simbol života i smrti, ili zime i leta. Čamci bi mogli predstavljati put duša pokojnika u zemlju sunca ili carstvo mrtvih. Krugovi bi mogli predstavljati počast preminulima – vence časti.

Nije začuđujuće da su stanovnici Gotlanda, zemlje koja se nalazi usred mora, dugo štovali religiju stočarstva i plodnosti koja je takođe uključivala i brodove. Čak i na kamenovima koji datiraju između 400 i 500 godine nove ere, nalazimo slike koje asociraju na religiju Vikinga.

kamen iz Austersa

Na slici: delimično rekonstruisan prikaz oslikanog kamena iz Austersa. Na dnu vidimo kljun broda i sunčev disk, a pri vrhu zver sa razjapljenim čeljustima. Fotograf: Rejmond Hejdstrem.

Kamen iz Austersa u Hangvaru prikazuje sunčev disk i, verovatno, kljun broda. Iznad diska, vidimo čoveka koji se sučeljava sa grdobnom zveri koja liči na stonogu. Nekolicina naučnika je pokušala da objasni sliku kao rani pokušaj ilustracije Sigurda (Völsungasaga). Druga interpretacija su Tor i Midgard-zmija (videti: Tor ide na pecanje).

Gotovo identičan kamen pronađen je prilikom restoracije crkve u Martebu 1971. godine. Na njemu vidimo ceo brod, ali se gornji deo tela zmije/zmaja ne vidi. U svakom slučaju, znamo da je u pitanju isti motiv. Saga o Sigurdu se raširila diljem Skandinavije i Nemačke tokom i nakon Vikinškog doba. Postavlja se pitanje, dakle, da li je motiv sa kamena iz Austersa znak ratničkog kulta Asa koji će nastupiti kasnije?

kamen iz Marteba

Na slici: oslikan kamen iz crkve u Martebu. Fotograf: Rejmond Hejdstrem.

Postoje i drugi primeri oslikanih kamenova iz istog perioda, koji prikazuju ljude pod oružjem. Na primer, kamen iz Valstenaruma u Valsteni prikazuje ljude sa kopljima i štitovima, a na kamenu sa ranim runskim zapisom iz crkve u Martebu vidimo konjanike sa kopljima i štitovima koji stoje pored sunčevog diska.

DRUGI DEO

Autor: Gun Westholm
Priredila: Ulmawen

 

Nordijska mitologija vikinzi i skrelinzi 3
Feljton, Nordijska mitologija, Skandinavska kulturologija

Vikinzi i Skrelinzi (2)

Mora biti da su ljudi koje su Vikinzi nazivali Skrelinzima ličili kao jaje jajetu u očima severnjaka. Mi, naravno, danas znamo za više rasa. Na primer, Dženi Džohens smatra da je upravo ta razlika u fizičkom izgledu razlog zašto nije došlo do mešanja ovih dvaju grupa. Vikinzima je, pak, bilo teško da opišu ove razlike. Manjkalo im je i vokabulara i ideologije za kategorzaciju ljudi po rasama. U ono doba, Vikinzi su znali samo da postoje druge grupe ljudi koje se razlikuju od „nas”. U Hauksbóku su ti ljudi podvedeni pod naslov „Her segir fra marghattaðum pioðum” („ovde se pripoveda o ljudima različitih vrsta”).

„Ti ljudi nisu kao „mi”. Oni se razlikuju i po građi i po prirodi”, navodi se u Hauksbóku. Priroda običaja koja doprinosi toj diferencijaciji se najčešće odnosi na način ishrane, posebno kada jedna grupa ljudi ubije i pojede svoje roditelje, „a oni su nesavesni jer su im dopustili da ostare i oslabe i da umru gladni”.

Drugi ljudi se razlikuju po izgledu. U Hauksbóku se navodi da „Unipedi imaju toliko velika stopala da mogu da ih koriste kao štitnik za sunce kada spavaju. Oni trče brzinom zveri i poštapaju se”. Hauksbók, nažalost, ne navodi gde žive Unipedi, dok „egzotični” ljudi žive u Indianlandu (Indija), Blalandu (Etiopija) i Sithiji (Švedska).

Skiapodi ne samo da se nalaze na listi „ljudi različitih vrsta” u Hauksbóku, već se jedan od njih pojavljuje i u Sagi o Eriku crvenom. Severnjaci u Vinlandu (Kanada) su osnovali koloniju Straumsfjerd [Straumsfjörðr], a u Hópu, južno od fjorda, naišli su na Skrelinge. Pošto su Torfin [Þorfinnr] Karlsefni i njegova družina napustili teritoriju Skrelinga, oni su putovali na sever, pa se iskrcaše na ušću jedne reke. U Sagi o Eriku crvenom se navodi:

Jednog jutra, Karlsefnijevi ljudi videše da nešto sija iznad krošnji drveća, pa ukazaše jedni drugima na to. Svetlo se kretalo, a kasnije se ispostavilo da je to jednonogi stvor koji se namerio na usidrene brodove. Torvald [Þorvald], Leifov sin, bio je za pramcem, a jednonogi čovek ispali strelu koja ga pogodi u utrobu. Torvald izvuče strelu i reče: „To je bila jedna debela trbušina. Pronašli smo zemlju sa dobrim resursima, iako izgleda da teško da ćemo u njima uživati”.

Torvald je ubrzo zatim preminuo od ove rane. Jednonogi čovek je pobegao nazad na sever. Severnjaci se dadoše u poteru za njim i s vremena na vreme bi ga pristigli. Naposletku on pobeže u jednu uvalu, te se Severnjaci vratiše nazad. (Eiríks saga rauða)

Nordijska mitologija Skrelinzi

Tako su Severnjaci doživljavali starosedeoce Vinlanda. Oni možda nisu znali za Skrelinge, ali su zaključili da su ostali stanovnici ostrva slični čudnim ljudima za koje su znali da žive diljem sveta. Ipak, u izvorima nema nikakvih indikacija da su Skrelinzi istovetni „ljudima različitih vrsta”. Kako se navodi u dvema Sagama o Vinlandu , ovi ljudi su iste visine kao i vikinzi. U Historia Norvegiae se implicira da oni ne krvare kada su ranjeni, što ih svrstava u red fantastičnih bića.

Drugi tekstovi navode manje o njihovoj visini i prirodi. U Sagi o Eriku crvenom se navodi da su to tamnoputi ljudi zloćudnog izgleda koji imaju „zle dlake koje im rastu na glavi”. Oči su im krupne, a jagodice široke. (Eiríks saga rauða) U Sagi o Grenlanđanima se navodi da je žena iz Vinlanda koja je došla kod Gudrid Torbjarnardottir [Guðriðr  Þorbjarnardóttir] „niska, sa svetlom crveno-smeđom kosom preko koje nosi šal”. Ona je bleda, a oči su joj toliko velike da tako nešto „nikada nije viđeno na ljudskoj glavi”. (Grœnlendinga saga)

Svi izvori navode da su Skrelinzi „eygðir”, ma šta god to značilo. Na stranu toga, bleda žena koja se pominje u Sagi o Grenlanđanima ima malo čega zajedničkog sa tamnoputim ljudima zloćudnog izgleda koji su opisani u Sagi o Eriku crvenom.

Ključna razlika između Severnjaka i Skrelinga je njihov nivo tehnološkog razvoja. U Historia Norvegiae Skrelinzi se nazivaju „ljudima iz kamenog doba” koji ne znaju da koriste gvožđe. Verovatno je postojala osnova u oralnoj tradiciji za slične situacije u Sagama o Vinlandu po pitanju viđenja severnjačkog oružja u očima Skrelinga. U Sagi o Eriku crvenom se navodi slučaj kada je jedan Skreling pronašao sekiru pokraj tela mrtvog Severnjaka:

Jedan od njih je uzeo sekiru i zario je u stablo, a onda su i svi ostali to učinili. Činilo im se da je ta stvar koja pravi tako oštre zaseke pravo blago. Jedan od njih je udario sekirom o kamen, a ona se polomila. Pomislio je da nešto što ne može da se odupre kamenu nema nikakvu vrednost, pa je bacio sekiru. (Eiríks saga rauða)

U Sagi o Grenlanđanima nalazimo sličan primer, gde je sekira takođe ostavljena, ali navod ima drugačiju (čak i moralnu) pouku:

Jedan od ljudi iz grupe domorodaca je bio visok i naočit, pa je Karlsefni zaključio da je on verovatno vođa. Jedan od njegovih ljudi je onda uzeo sekiru, kratko vreme gledao u nju, a onda je zavitlao na svog saborca, ubivši ga pri tome. Njega su odmah potom ubili. Visoki čovek je onda uzeo sekiru, dobro je osmotrio, pa je zavitlao u more, najdalje što je mogao.  (Grœnlendinga saga )

Očigledno se ovde radi o ljudima koji nisu upoznati sa oružjem Severnjaka, pa u njemu nisu videli nikakvu vrednost. U obema sagama se navodi da su se Skrelinzi plašili bikova koje su Severnjaci vodili sa sobom. U Sagi o Eriku crvenom zabeleženo je da su se Skrelinzi uplašili trudne žene (Frejdis Eiriksdotir):

Oslobodivši jednu dojku iz odeće, ona udari njom po maču. Ovo prepade domoroce, koji pobegoše nazad na svoje brodove, te odveslaše odatle. (Eiríks saga rauða)

Saga ne nudi detaljno objašnjenje ovog događaja, ali se eksplicitno nagoveštava da su se napadači uplašili žene koja je čak i u tom stanju toliko agresivna.

Sa druge strane, iz saga takođe možemo da vidimo da su Skrelinzi imali oružje koje je Severnjacima bilo nepoznato. Na primer, u Sagi o Eriku crvenom se navodi da su oni imali katapulte:

Karlsefni i Snori su onda videli domoroce kako na stub podižu veliki okrugao predmet, veličine kozjeg trbuha i crn, koji je doleteo na zemlju praveći preteću buku.  (Eiríks saga rauða)

Ovaj sukob se završio kada su Skrelinzi postigli svoj „vojni cilj”, tačnije – kad su oterali nezvane posetioce:

Družina tada shvati da će, uprkos resursima koje zemlja ima da ponudi, stalno biti izložena pretnji od napada domorodaca. Tako su odlučili da se vrate na Grenland. (Eiríks saga rauða)

(nastaviće se)

Prevela: Ulmawen

Izvor: Sverrir Jakobsson – „Crni, zloćudni ljudi: starosedelački narodi severne Amerike iz perspektive Islanđana”

PRVI DEO

Nordijska mitologija Inukshuk
Feljton, Nordijska mitologija, Skandinavska kulturologija

Vikinzi i Skrelinzi (1)

Nakon 1380. godine, napisan je veliki broj saga, među njima i najstarija verzija Grœnlendinga sage (Saga o Grenlanđanima). U njoj se pominju braća Leif [Leifr] i Torvald [Þorvald] Erikson, koji su se sa Grenlanda dali u potragu za novim svetom koji je Bjarni Herjolfson [Bjarni Herjólfsson] na svojim putovanjima otkrio, ali ne i istražio. Leif je u zemlji južno od Grenlanda pronašao grožđa u izobilju, pa ju je prigodno nazvao Vinland (zemlja vina, današnja Kanada). Njegov brat Torvald je načinio još jedno otkriće pošto je prispeo u Vinland:

„Pošto su brodove sakrili u zaštićenoj uvali, Torvald i njegova družina se zaputiše dublje na kopno. Tada Torvald reče: „Ovo je zgodno mesto, te bih ovde želeo da osnujem farmu.” Na povratku do brodova, družina je spazila tri brdašca u blizini. Prišavši bliže, oni videše da su ona, u stvari, čamci maskirani granama, a ispod svakog je ležao po jedan čovek.” (Grœnlendinga saga)

Nordijska mitologija Vikinzi i Skrelinzi

Ovako se u Grœnlendinga sagi opisuje prvi susret Vikinga i ljudi koji su koristili brodove napravljene od kože. Drugi primarni izvor za ovu temu, Eiríks saga rauða (Saga o Eriku crvenom), takođe govori o susretu Vikinga i stanovnika zemlje na zapadu koju oni tek behu otkrili. U ovoj se sagi navodi da je umesto Leifovog brata Torvalda, Leifove stope sledio Torfin [Þorfinnr] Karlsefni. Upravo on je dao ime Helulandu (najverovatnije današnja Bafinova zemlja) i Marklandu (najverovatnije obala Labradora). Naposletku on prispe i u Vinland: „Jedno jutro u pozno proleće, primetiše oni veliki broj maskiranih čamaca”. (Eiríks saga rauða)

Ovde se, naravno, radi o istim ljudima koji se pominju i u Grœnlendinga sagi, ali im se tamo isprva ne pominje ime. Ipak, u obe sage se ova praksa brzo napušta, te se oni nazivaju Skrelinzi (Skrælingi, množina Skrælingjar). Velika je šansa da je čitalaštvo kome su ove sage u ono doba bile namenjene znalo ko su ovi ljudi bili. Stoga se smatra da se ime isprva ne pominje kako bi se dočaralo iskustvo prvog susreta istraživača i starosedelaca. Eiríks saga rauða navodi da su se Karlsefni i njegovi ljudi zapanjili kada su ih prvi put videli. Naravno, ove su sage napisane vekovima nakon stvarnih događaja, te se ova reakcija pripisuje činjenici da su se Vikinzi prvi put susreli sa predstavnicima rase za koju nisi znali da postoji. Izvori nenordijskog porekla ne pominju Skrelinge.

Datum kada su Grœnlendinga saga i Eiríks saga rauða napisane je ponešto kontroverzno pitanje. Hauksbók, najstariji manuskript Eiríks saga rauðe, zapisan je nešto posle 1300. godine, dok je Grœnlendinga saga sačuvana u Flateyjarbóku, koji je napisan oko 1387. godine. Reč „Skrælingi” je bila uvrežena pre nego što su ova dva teksta zapisana. Naime, Íslendingabók (zapisana oko 1130. godine) navodi da su Erik crveni i njegovi ljudi na Grenlandu zatekli „tragove naseobina i na istoku i na zapadu zemlje, kao i delove čamaca i kamenih artefakata koji su ukazivali na to da su tamo živeli ljudi slični onima iz Vinlanda, a koje su Grenlanđani nazivali Skrelinzi”.

Iz ovoga možemo da zaključimo da Vikinzi nikada nisu videli ove ljude na Grenlandu. Teško je, pak, zaključiti da li Grœnlendinga saga i Eiríks saga rauða opisuju Inuite (jednina: Inuk) koji sada žive na Grenlandu ili starosedeoce severne Amerike ili, možda, obe grupe naroda. Iako vikinški istraživači nisu imali ni znanje ni načina da naprave takve distinkcije, oni su poznavali svet koji ih okružuje, što na osnovu istraživanja, to i na osnovu zapisa. To je iskustvo poslužilo da se napravi konceptualan okvir gde su se mogli smestiti novootkriveni narodi.

Na primer, kako su Vikinzi koji su došli u Vinland komunicirali sa starosedeocima kad ni jedni ni drugi nisu znali jezik druge grupe? U Grœnlendinga sagi se eksplicitno navodi da „nijedna grupa nije razumela jezik druge”. Rešenje je pronađeno u korišćenju znakova, kako je opisano u Eiríks saga rauði:

„Ljudi u čamcima su rotirali drvene motke u smeru Sunca. Karlsefni onda upita svoje ljude: „Šta ovo znači? ” A Snori odgovori da je to „verovatno znak mira; trebalo bi da podignemo beli štit u odgovor”. I oni tako i učiniše. ” (Eiríks saga rauða)

Pages: 1 2