Mora biti da su ljudi koje su Vikinzi nazivali Skrelinzima ličili kao jaje jajetu u očima severnjaka. Mi, naravno, danas znamo za više rasa. Na primer, Dženi Džohens smatra da je upravo ta razlika u fizičkom izgledu razlog zašto nije došlo do mešanja ovih dvaju grupa. Vikinzima je, pak, bilo teško da opišu ove razlike. Manjkalo im je i vokabulara i ideologije za kategorzaciju ljudi po rasama. U ono doba, Vikinzi su znali samo da postoje druge grupe ljudi koje se razlikuju od „nas”. U Hauksbóku su ti ljudi podvedeni pod naslov „Her segir fra marghattaðum pioðum” („ovde se pripoveda o ljudima različitih vrsta”).

„Ti ljudi nisu kao „mi”. Oni se razlikuju i po građi i po prirodi”, navodi se u Hauksbóku. Priroda običaja koja doprinosi toj diferencijaciji se najčešće odnosi na način ishrane, posebno kada jedna grupa ljudi ubije i pojede svoje roditelje, „a oni su nesavesni jer su im dopustili da ostare i oslabe i da umru gladni”.

Drugi ljudi se razlikuju po izgledu. U Hauksbóku se navodi da „Unipedi imaju toliko velika stopala da mogu da ih koriste kao štitnik za sunce kada spavaju. Oni trče brzinom zveri i poštapaju se”. Hauksbók, nažalost, ne navodi gde žive Unipedi, dok „egzotični” ljudi žive u Indianlandu (Indija), Blalandu (Etiopija) i Sithiji (Švedska).

Skiapodi ne samo da se nalaze na listi „ljudi različitih vrsta” u Hauksbóku, već se jedan od njih pojavljuje i u Sagi o Eriku crvenom. Severnjaci u Vinlandu (Kanada) su osnovali koloniju Straumsfjerd [Straumsfjörðr], a u Hópu, južno od fjorda, naišli su na Skrelinge. Pošto su Torfin [Þorfinnr] Karlsefni i njegova družina napustili teritoriju Skrelinga, oni su putovali na sever, pa se iskrcaše na ušću jedne reke. U Sagi o Eriku crvenom se navodi:

Jednog jutra, Karlsefnijevi ljudi videše da nešto sija iznad krošnji drveća, pa ukazaše jedni drugima na to. Svetlo se kretalo, a kasnije se ispostavilo da je to jednonogi stvor koji se namerio na usidrene brodove. Torvald [Þorvald], Leifov sin, bio je za pramcem, a jednonogi čovek ispali strelu koja ga pogodi u utrobu. Torvald izvuče strelu i reče: „To je bila jedna debela trbušina. Pronašli smo zemlju sa dobrim resursima, iako izgleda da teško da ćemo u njima uživati”.

Torvald je ubrzo zatim preminuo od ove rane. Jednonogi čovek je pobegao nazad na sever. Severnjaci se dadoše u poteru za njim i s vremena na vreme bi ga pristigli. Naposletku on pobeže u jednu uvalu, te se Severnjaci vratiše nazad. (Eiríks saga rauða)

Tako su Severnjaci doživljavali starosedeoce Vinlanda. Oni možda nisu znali za Skrelinge, ali su zaključili da su ostali stanovnici ostrva slični čudnim ljudima za koje su znali da žive diljem sveta. Ipak, u izvorima nema nikakvih indikacija da su Skrelinzi istovetni „ljudima različitih vrsta”. Kako se navodi u dvema Sagama o Vinlandu , ovi ljudi su iste visine kao i vikinzi. U Historia Norvegiae se implicira da oni ne krvare kada su ranjeni, što ih svrstava u red fantastičnih bića.

Drugi tekstovi navode manje o njihovoj visini i prirodi. U Sagi o Eriku crvenom se navodi da su to tamnoputi ljudi zloćudnog izgleda koji imaju „zle dlake koje im rastu na glavi”. Oči su im krupne, a jagodice široke. (Eiríks saga rauða) U Sagi o Grenlanđanima se navodi da je žena iz Vinlanda koja je došla kod Gudrid Torbjarnardottir [Guðriðr  Þorbjarnardóttir] „niska, sa svetlom crveno-smeđom kosom preko koje nosi šal”. Ona je bleda, a oči su joj toliko velike da tako nešto „nikada nije viđeno na ljudskoj glavi”. (Grœnlendinga saga)

Svi izvori navode da su Skrelinzi „eygðir”, ma šta god to značilo. Na stranu toga, bleda žena koja se pominje u Sagi o Grenlanđanima ima malo čega zajedničkog sa tamnoputim ljudima zloćudnog izgleda koji su opisani u Sagi o Eriku crvenom.

Ključna razlika između Severnjaka i Skrelinga je njihov nivo tehnološkog razvoja. U Historia Norvegiae Skrelinzi se nazivaju „ljudima iz kamenog doba” koji ne znaju da koriste gvožđe. Verovatno je postojala osnova u oralnoj tradiciji za slične situacije u Sagama o Vinlandu po pitanju viđenja severnjačkog oružja u očima Skrelinga. U Sagi o Eriku crvenom se navodi slučaj kada je jedan Skreling pronašao sekiru pokraj tela mrtvog Severnjaka:

Jedan od njih je uzeo sekiru i zario je u stablo, a onda su i svi ostali to učinili. Činilo im se da je ta stvar koja pravi tako oštre zaseke pravo blago. Jedan od njih je udario sekirom o kamen, a ona se polomila. Pomislio je da nešto što ne može da se odupre kamenu nema nikakvu vrednost, pa je bacio sekiru. (Eiríks saga rauða)

U Sagi o Grenlanđanima nalazimo sličan primer, gde je sekira takođe ostavljena, ali navod ima drugačiju (čak i moralnu) pouku:

Jedan od ljudi iz grupe domorodaca je bio visok i naočit, pa je Karlsefni zaključio da je on verovatno vođa. Jedan od njegovih ljudi je onda uzeo sekiru, kratko vreme gledao u nju, a onda je zavitlao na svog saborca, ubivši ga pri tome. Njega su odmah potom ubili. Visoki čovek je onda uzeo sekiru, dobro je osmotrio, pa je zavitlao u more, najdalje što je mogao.  (Grœnlendinga saga )

Očigledno se ovde radi o ljudima koji nisu upoznati sa oružjem Severnjaka, pa u njemu nisu videli nikakvu vrednost. U obema sagama se navodi da su se Skrelinzi plašili bikova koje su Severnjaci vodili sa sobom. U Sagi o Eriku crvenom zabeleženo je da su se Skrelinzi uplašili trudne žene (Frejdis Eiriksdotir):

Oslobodivši jednu dojku iz odeće, ona udari njom po maču. Ovo prepade domoroce, koji pobegoše nazad na svoje brodove, te odveslaše odatle. (Eiríks saga rauða)

Saga ne nudi detaljno objašnjenje ovog događaja, ali se eksplicitno nagoveštava da su se napadači uplašili žene koja je čak i u tom stanju toliko agresivna.

Sa druge strane, iz saga takođe možemo da vidimo da su Skrelinzi imali oružje koje je Severnjacima bilo nepoznato. Na primer, u Sagi o Eriku crvenom se navodi da su oni imali katapulte:

Karlsefni i Snori su onda videli domoroce kako na stub podižu veliki okrugao predmet, veličine kozjeg trbuha i crn, koji je doleteo na zemlju praveći preteću buku.  (Eiríks saga rauða)

Ovaj sukob se završio kada su Skrelinzi postigli svoj „vojni cilj”, tačnije – kad su oterali nezvane posetioce:

Družina tada shvati da će, uprkos resursima koje zemlja ima da ponudi, stalno biti izložena pretnji od napada domorodaca. Tako su odlučili da se vrate na Grenland. (Eiríks saga rauða)

(nastaviće se)

Prevela: Ulmawen

Izvor: Sverrir Jakobsson – „Crni, zloćudni ljudi: starosedelački narodi severne Amerike iz perspektive Islanđana”

PRVI DEO