Nordijska mitologija Odin i koplje

Biranje raja: pre-vikinška i vikinška religija i dolazak hrišćanstva (II)

Kult zmije?

Na nekoliko starijih kamenova nailazimo na tri popunjena kruga, i to: na kamenu iz Marteba, iz crkve Bro i na velikom kamenu iz Sanda. Malo je verovatno da sva tri kruga predstavljaju sunce i uskrsnuće. Na kamenu iz Marteba vidimo zmijolike obrise oko donjeg levog kruga, dok na kamenu iz Sanda vidimo zmije koje okružuju oba donja kruga koji nemaju zrake. Da li ovde nalazimo izvore za Zemlju ispod Sunca, koju opkoljava Midgard-zmija?

Nadalje, na kamenu vidimo kasniju doradu: drvo sa jasno izraženim korenovima stoji u istoj ravni sa zmajem – moguća paralela sa Igdrasilom i Nidhegom. U periodu od VI do VIII veka, motiv kruga zamenile su ilustracije brodova koji plove, ptica i zmija. Sada nailazimo na kamenove koji prikazuju samo zmije. Najpoznatiji od njih je kamen iz Smisa i Nera [När], na kome vidimo ženu sa umetničkom frizurom u sedu koja drži po zmiju u obe ruke. Iznad nje se nalazi tzv. triskele sa tri zmije.

Nordijska mitologija Smis Gotland

Na slici: oslikan kamen sa motivom zmije iz Smisa, parohija Ner. Fotograf: Rejmond Hejdstrem.

Na kamenu iz Sandegorda [Sandegård] u Sandi vidimo zmijoliko stvorenje sa po jednom zmijom levo i desno od njega. Nema nikakve sumnje u to da su zmije bile od izuzetne važnosti u preistorijskom periodu Gotlanda. Pored Midgard-zmije [Midgårdsormen], Ede takođe pominju zmije Goin, Moin, Grobak [Gråbak] i Grafvelund [Grafvöllund], koje prave društvo Nidhegu u Niflhejmu ispod Igdrasila: „Više zmija obitava ispod Igdrasila nego što blesav majmun veruje”.

Nordijska mitologija Sandegord Gotland

Na slici: kamen iz Sandegorda. Fotograf: Rejmond Hejdstrem.

Oba gorepomenuta kamena datiraju između 500 i 700 godine n.e, gde se već približavamo Vikinškom dobu. Na najmanje dva kamena iz Vikinškog doba nalazimo prikaz i žene sa zmijama i legla zmija. Na kamenu iz Huningea, Klinte, žena-zmija posmatra bitku. Na sledećoj slici, muškarac leži među zmijama – u rupi ili u dvorištu. Žena stoji na ulazu. Na kamenu iz Smisa u Stenširku [Stenkyrka], vidimo ženu sa zmijom u ruci koja šeta ispred reda ratnika. Na oštećenom frizu iznad ove scene naziremo leglo zmija i muškarca u njemu.

Nordijska mitologija Huninge Gotland Nordijska mitologija Smis Gotland Stensirka
Na slici gore: kamen sa motivom zmije iz Huningea, parohija Klinte. Fotograf: Rejmond Hejdstrem.Na slici dole:kamen iz Smisa, Stenširka. Fotograf: Rejmond Hejdstrem.

U mitologiji Gotlanda, zmije su se pominjale stotinama godina! Zmijska legla se pominju i u sagama. U Sagi o Ragnaru Lodbroku (.pdf dokument), i Ragnar i Gunar Jukeson stradaju u zmijskom leglu.

Ukoliko su kamenovi sa prikazom zmije i zmaja rani znaci religije Asa, to bi značilo da je tranzicija od prvobitne simbolike plodnosti i kulta zemljoradnje do kulta Asa bio proces koji je trajao stotinama godina! Kada je Snori opisao religiju Asa Edama početkom XIII veka, on je imao pristup samo finalnoj fazi nordijskog paganizma – pre nego što će ga potisnuti hrišćanstvo. Tome je prethodio dug i spor proces tranzicije.

Kult Asa

Vikinzi su verovali u dve grupe bogova: Ase i Vane. Reč „Æsir” potiče od stare reči za boga. Ede nas obaveštavaju da su većina bogova Asi: Odin, Tor, Tir i ostali – ukupno dvanaest bogova. Oni su predominantno ratnička božanstva kojima su se prinosile krvne žrtve. Kako se navodi u Snorijevoj Edi, u grupu se ubraja i četrnaest boginja (Ásynjur). Termin „Vanr” (čita se „Van”; množina Vanir) je, smatra se, povezan sa Venerom, rimskom boginjom ljubavi i staroindijskom reči „vanah” (želja). Vani predstavljaju posebnu grupu božanstava.

Vani su božanstva vezana za reprodukciju i oni upravljaju vremenskim prilikama, ribarstvom, plovidbom i žetvom. Čini se da su oni nasledili drevna zemljoradnička božanstva i kult majke Zemlje. Najpoznatiji od Vana je Njerd i njegova deca Frej i Freja. U Vane se ubrajaju i božanstva koja su vešta u mađijanju i koja mogu da potpomognu uspeh u bici. Asi i Vani su ratovali međusobno, ali su se naposletku umorili, te sklopili mir.

Odin je najstariji od svih Asa. On vlada svime i, koliko god da su drugi bogovi moćni, svi slušaju Odina kao što deca slušaju očeve. Uistinu, Odin se smatrao za univerzalnog oca (Alfaðir).

Nordijska mitologija vikinzi i skrelinzi 3

Vikinzi i Skrelinzi (2)

Mora biti da su ljudi koje su Vikinzi nazivali Skrelinzima ličili kao jaje jajetu u očima severnjaka. Mi, naravno, danas znamo za više rasa. Na primer, Dženi Džohens smatra da je upravo ta razlika u fizičkom izgledu razlog zašto nije došlo do mešanja ovih dvaju grupa. Vikinzima je, pak, bilo teško da opišu ove razlike. Manjkalo im je i vokabulara i ideologije za kategorzaciju ljudi po rasama. U ono doba, Vikinzi su znali samo da postoje druge grupe ljudi koje se razlikuju od „nas”. U Hauksbóku su ti ljudi podvedeni pod naslov „Her segir fra marghattaðum pioðum” („ovde se pripoveda o ljudima različitih vrsta”).

„Ti ljudi nisu kao „mi”. Oni se razlikuju i po građi i po prirodi”, navodi se u Hauksbóku. Priroda običaja koja doprinosi toj diferencijaciji se najčešće odnosi na način ishrane, posebno kada jedna grupa ljudi ubije i pojede svoje roditelje, „a oni su nesavesni jer su im dopustili da ostare i oslabe i da umru gladni”.

Drugi ljudi se razlikuju po izgledu. U Hauksbóku se navodi da „Unipedi imaju toliko velika stopala da mogu da ih koriste kao štitnik za sunce kada spavaju. Oni trče brzinom zveri i poštapaju se”. Hauksbók, nažalost, ne navodi gde žive Unipedi, dok „egzotični” ljudi žive u Indianlandu (Indija), Blalandu (Etiopija) i Sithiji (Švedska).

Skiapodi ne samo da se nalaze na listi „ljudi različitih vrsta” u Hauksbóku, već se jedan od njih pojavljuje i u Sagi o Eriku crvenom. Severnjaci u Vinlandu (Kanada) su osnovali koloniju Straumsfjerd [Straumsfjörðr], a u Hópu, južno od fjorda, naišli su na Skrelinge. Pošto su Torfin [Þorfinnr] Karlsefni i njegova družina napustili teritoriju Skrelinga, oni su putovali na sever, pa se iskrcaše na ušću jedne reke. U Sagi o Eriku crvenom se navodi:

Jednog jutra, Karlsefnijevi ljudi videše da nešto sija iznad krošnji drveća, pa ukazaše jedni drugima na to. Svetlo se kretalo, a kasnije se ispostavilo da je to jednonogi stvor koji se namerio na usidrene brodove. Torvald [Þorvald], Leifov sin, bio je za pramcem, a jednonogi čovek ispali strelu koja ga pogodi u utrobu. Torvald izvuče strelu i reče: „To je bila jedna debela trbušina. Pronašli smo zemlju sa dobrim resursima, iako izgleda da teško da ćemo u njima uživati”.

Torvald je ubrzo zatim preminuo od ove rane. Jednonogi čovek je pobegao nazad na sever. Severnjaci se dadoše u poteru za njim i s vremena na vreme bi ga pristigli. Naposletku on pobeže u jednu uvalu, te se Severnjaci vratiše nazad. (Eiríks saga rauða)

Nordijska mitologija Skrelinzi

Tako su Severnjaci doživljavali starosedeoce Vinlanda. Oni možda nisu znali za Skrelinge, ali su zaključili da su ostali stanovnici ostrva slični čudnim ljudima za koje su znali da žive diljem sveta. Ipak, u izvorima nema nikakvih indikacija da su Skrelinzi istovetni „ljudima različitih vrsta”. Kako se navodi u dvema Sagama o Vinlandu , ovi ljudi su iste visine kao i vikinzi. U Historia Norvegiae se implicira da oni ne krvare kada su ranjeni, što ih svrstava u red fantastičnih bića.

Drugi tekstovi navode manje o njihovoj visini i prirodi. U Sagi o Eriku crvenom se navodi da su to tamnoputi ljudi zloćudnog izgleda koji imaju „zle dlake koje im rastu na glavi”. Oči su im krupne, a jagodice široke. (Eiríks saga rauða) U Sagi o Grenlanđanima se navodi da je žena iz Vinlanda koja je došla kod Gudrid Torbjarnardottir [Guðriðr  Þorbjarnardóttir] „niska, sa svetlom crveno-smeđom kosom preko koje nosi šal”. Ona je bleda, a oči su joj toliko velike da tako nešto „nikada nije viđeno na ljudskoj glavi”. (Grœnlendinga saga)

Svi izvori navode da su Skrelinzi „eygðir”, ma šta god to značilo. Na stranu toga, bleda žena koja se pominje u Sagi o Grenlanđanima ima malo čega zajedničkog sa tamnoputim ljudima zloćudnog izgleda koji su opisani u Sagi o Eriku crvenom.

Ključna razlika između Severnjaka i Skrelinga je njihov nivo tehnološkog razvoja. U Historia Norvegiae Skrelinzi se nazivaju „ljudima iz kamenog doba” koji ne znaju da koriste gvožđe. Verovatno je postojala osnova u oralnoj tradiciji za slične situacije u Sagama o Vinlandu po pitanju viđenja severnjačkog oružja u očima Skrelinga. U Sagi o Eriku crvenom se navodi slučaj kada je jedan Skreling pronašao sekiru pokraj tela mrtvog Severnjaka:

Jedan od njih je uzeo sekiru i zario je u stablo, a onda su i svi ostali to učinili. Činilo im se da je ta stvar koja pravi tako oštre zaseke pravo blago. Jedan od njih je udario sekirom o kamen, a ona se polomila. Pomislio je da nešto što ne može da se odupre kamenu nema nikakvu vrednost, pa je bacio sekiru. (Eiríks saga rauða)

U Sagi o Grenlanđanima nalazimo sličan primer, gde je sekira takođe ostavljena, ali navod ima drugačiju (čak i moralnu) pouku:

Jedan od ljudi iz grupe domorodaca je bio visok i naočit, pa je Karlsefni zaključio da je on verovatno vođa. Jedan od njegovih ljudi je onda uzeo sekiru, kratko vreme gledao u nju, a onda je zavitlao na svog saborca, ubivši ga pri tome. Njega su odmah potom ubili. Visoki čovek je onda uzeo sekiru, dobro je osmotrio, pa je zavitlao u more, najdalje što je mogao.  (Grœnlendinga saga )

Očigledno se ovde radi o ljudima koji nisu upoznati sa oružjem Severnjaka, pa u njemu nisu videli nikakvu vrednost. U obema sagama se navodi da su se Skrelinzi plašili bikova koje su Severnjaci vodili sa sobom. U Sagi o Eriku crvenom zabeleženo je da su se Skrelinzi uplašili trudne žene (Frejdis Eiriksdotir):

Oslobodivši jednu dojku iz odeće, ona udari njom po maču. Ovo prepade domoroce, koji pobegoše nazad na svoje brodove, te odveslaše odatle. (Eiríks saga rauða)

Saga ne nudi detaljno objašnjenje ovog događaja, ali se eksplicitno nagoveštava da su se napadači uplašili žene koja je čak i u tom stanju toliko agresivna.

Sa druge strane, iz saga takođe možemo da vidimo da su Skrelinzi imali oružje koje je Severnjacima bilo nepoznato. Na primer, u Sagi o Eriku crvenom se navodi da su oni imali katapulte:

Karlsefni i Snori su onda videli domoroce kako na stub podižu veliki okrugao predmet, veličine kozjeg trbuha i crn, koji je doleteo na zemlju praveći preteću buku.  (Eiríks saga rauða)

Ovaj sukob se završio kada su Skrelinzi postigli svoj „vojni cilj”, tačnije – kad su oterali nezvane posetioce:

Družina tada shvati da će, uprkos resursima koje zemlja ima da ponudi, stalno biti izložena pretnji od napada domorodaca. Tako su odlučili da se vrate na Grenland. (Eiríks saga rauða)

(nastaviće se)

Prevela: Ulmawen

Izvor: Sverrir Jakobsson – „Crni, zloćudni ljudi: starosedelački narodi severne Amerike iz perspektive Islanđana”

PRVI DEO

Nordijska mitologija Brinhilda

Valkirje, Einherjar i Valhala

Odin je znao da će nastupiti Sumrak Bogova, stoga je  blagovremeno počeo da se priprema za konačnu bitku. Elitne ratnike koje je Sveotac regrutovao nisu bili ni Asi ni Vani, već su dolazili od rase smrtnih ljudi. Najbolje među palim ratnicima Odin je regrutovao za Valhalu, a oni su se nazivali einherjar.

Nordijska mitologija Einherjar Na slici: Einherjar

(Odin je dobijao samo polovinu palih ratnika. Druga polovina odlazila je kod Freje.) Za odabir najboljih einherjara bile su zadužene neustrašive ratnice Valkirje.

Nordijska mitologija valkirje Na slici: Valkirje

Valhala ima pet stotina četrdeset vrata i kroz svaka od njih može da prođe po osam stotina ratnika. Einherjari bi svaki dan vežbali međusobno, kako bi bili spremni za poslednju bitku. Oni koji bi bili ranjeni bili bi zalečeni, a posle treninga bi se gostili u Valhali.

U Valhali se služi veprovina. Serimni [Sæhrimnir] je ime vepra koga svaki dan ubijaju i pripremaju njegovo meso, a koji svako jutro vaskrsava. Pije se medovina koja se spravlja od mleka koze Heidrune, a koju ratnicima toče Valkirje.

Priredila: Ulmawen