Category Archives: Skandinavska kulturologija

Nordijska mitologija Skálholt draugr

Draugar: Nemrtvi islandskih saga (III)

Primeri iz saga: Saga o stanovnicima Ejrija

(izbor iz teksta)

Ali, teško da se isto može reći za događaje opisane u Sagi o stanovnicima Ejrija (Eyrbyggja saga). U ovoj sagi nailazimo na dva slučaja gde draug teroriše okolinu. Prvi draug je Torolf (Thorolf), otac Arnkela (Arnkell). Torolfa saga opisuje kao veoma komplikovanog čoveka za života, nasilnog i neprijatnog prema onima koji su mu nešto zgrešili. On je retko spreman na kompromise, a pod stare dane je postao besan na svog sina, koji je čovek zakona i uređenja, a ne pravi viking kao njegov otac. Torolfov neprijazan karakter vidimo u činjenici da on nije spreman na kompromise, a ta ga je tvrdoglavost koštala prilike da napravi dobru pogodbu. Vrativši se kući, Torolf odbija da jede. Tokom noći, on je preminuo, besan i frustriran.

Nakon smrti je Torolf počeo da teroriše okolinu. Njegova zloba izbija iz kamenog nadgrobnog spomenika (videti sliku ispod pasusa): „volove koji su vukli Torolfa na ukop napali su trolovi, a stoka koja je prišla blizu njegove humke je postajala divlja i ugibala od neprestanog rikanja. Stoka koja je bila u obližnjoj dolini je ili nalažena mrtva ili bi zalutala u planine, gde je niko nikada više nije našao. A ukoliko bi neka ptica sletela na Torolfov nadgrobni spomenik, odmah bi padala mrtva.”

Cairn draugr

Jennifer Livesay je ovako sažela događanja u sagi: „Torolf je u međuvremenu preminuo, ali to je daleko od završetka njegove uloge u priči. Ubrzo po smrti, njegov duh je počeo da se pojavljuje, plašeći stanovnike farmi u dolini u kojoj je sahranjen. Naposletku svi oni pobegoše. Pre nego što će i sam umreti, njegov sin Arnkel je premestio očevo telo u novu grobnicu, te je duh neko vreme bio miran. Međutim, posle Arnkelove smrti, on ponovo poče da plaši ljude u okolini.

Torolfov draug se više ne pominje do do 63. poglavlja, gde se pojavljuje pegavi sivi bik koji je oplodio kravu koja pripada Torodu (Thorodd) – jednom od Snorijevih (Snorri) pobratima. Krava je otelila pegavo sivo tele koje je raslo neverovatnom brzinom. Torodova pomajka, slepa starica koja je bila vidovita, reče sinu da ga ubije, jer to nije tele nego čudovište. Torod je ismeja, te zadrža tele iako ga je pomajka u više navrata opominjala. Kad je došlo vreme da zakolje tele, ono se okrenu protiv Toroda, te ga ubi na mestu, tako osvetivši Arnkela. Onda ono pobeže, te se naposletku udavi u močvari. I to je bio kraj Torolfa i njegovog drauga.

U istoj sagi nalazimo na još komplikovaniji slučaj Torgune (Thorgunna). Ona je živela na Torodovom posedu. Njegova žena Turid (Thurid) je ljubomorna na Torgunu. Posebno se napominje da je Turid sakrila finu posteljinu koju je Torguna donela sa Hebrida. Torguna je lepa i jaka žena, a takođe se veruje i da je vidovita. Njena smrt je misteriozna, a najavila ju je oluja koja je iznedrila kišu krvi. Torguna je usitinu rekla da se plaši da takva oluja predskazuje smrt. Isto to veče, ona leže u krevet i ubrzo preminu. Shvativši da joj je došao kraj, Torguna objasni da želi da nijedna njena stvar ne ostane u kući, a posebno je naglasila da njenu posteljinu treba spaliti. Kada je Torod pokušao da izvrši njenu želju, Turid mu ne dopusti da spali posteljinu.

Skálholt draugr

Naravno, nakon toga uslediše problemi. Na putu ka mestu pokopa (Skálholt, na slici), konj odbi da odnese sanduk, čak pokušavši i da ga zbaci sa sebe. Kada se ljudi zaustaviše da prenoće na putu, zemljoradnik odbi da im pruži gostoprimstvo, već im samo dopusti da prenoće pokraj vrata, daleko od vatre.

Usred noći se prvi put pojavio Torgunin draug. Naime, kad su ljudi pospali, čuli su buku iz ostave, te pomisliše da su lopovi provalili u kuću. Kada su, međutim, tamo stigli, zatekli su visoku ženu, potpuno nagu, kako sprema obrok. Oni koji su je videli se toliko preplašiše da se nisu usudili da joj priđu. Kada su ljudi koji su Torgunino telo nosili na ukop čuli šta se zbilo, oni pođoše da vide šta se dešava. I usitinu, to beše Torguna u ostavi i svi su mislili da je pametno da se ne mešaju. A kada je završila šta je naumila, ona odnese hranu u glavnu sobu, postavi sto, te posluži obrok. Onda ljudi koji su pošli da je ukopaju rekoše domaćinu: „Lako može da se desi da ćeš pre nego što napustimo tvoj dom platiti previsku cenu jer nas nisi ugostio.” Onda domaćin i njegova supruga rekoše da će goste ponuditi hranom i svime što im može zatrebati. Čim to izrekoše, Torguna napusti sobu i više je nisu videli.

Torgunin draug se pojavljuje kasnije u sagi, očekivano, vezano za posteljinu koju je Turid odbila da spali. Naposletku se Torid i njegovi ljudi udaviše u moru, te se vratiše u formi draugara i sami se pozvaše na gozbu na svojoj sahrani. Konačno je Turidin sin Kjartan spalio Torguninu posteljinu, a ostale drauge je oterao vođa (goði) Snori.

Prvi deo članka
Drugi deo članka

Naslov originala: „Drauginir: Revenants in Old Icelandic Sagas”
Autor: Tom Delfs
Odabir i prevod: Ulmawen

 

nordijska mitologija Selkie draugr Stamps 2

Draugar: Nemrtvi islandskih saga (II)

Primeri iz saga: Saga o stanovnicima Laksardala

(izbor iz teksta)

U Sagi o stanovnicima Laksardala (Laxdœla Saga), drauga nalazimo u priči o ubici Hrapu. Hrap se pojavljuje i u Sagi o Njalu (Brennu-Njáls saga), gde je četvrti suprug Halgerte (Hallgerð) i poznati silovatelj i ubica. U Sagi o stanovnicima Laksardala, Hrap je stariji i „toliko agresivan da njegove komšije jedva izlaze na kraj sa njim”. Sa godinama je Hrap oslabio, te je postao vezan za krevet. Pre nego što će umreti, on naloži svojoj ženi da ga sahrani u uspravnom položaju na ulazu u kuhinju, a kako bi on mogao da čuva svoje imanje. Tako i bi učinjeno. Hrap je od pokopa pohodio imanja koja su okružavala njegov posed Hrappsstadir. Ubio je mnogo slugu, oterao zemljoradnike koji su živeli u okolini i čak naterao svoju udovicu, Vigdis, u beg. Naposletku se ljudi koji su živeli u tom kraju požališe lokalnom vođi Hoskuld Dala-Kolsonu, koji otkopa Hrapov leš i odnese ga na drugo mesto. Nakon toga se Hrapov sin Sumarlidi nastani u Hrappsstadiru, ali je on izgubio razum zbog prisustva drauga njegovog oca. Tako je Vigdis postala vlasnik imanja, ali ona odbi da tamo živi. Naposletku, njen brat Surt sa porodicom odluči da se preseli u Hrappsstadir. Međutim, kad su se ukrcali na brod kako bi do poseda i stigli, usledio je niz nevolja koji ih je u tome sprečio. U sagi se navodi da su, dok su čekali plimu da nastave put, „videli foku veću od svih koje su tu oblast nastanjivale. Ona stade plivati oko broda, a njene oči, nalik ljudskima, nikoga od putnika nisu ostavile ravnodušnim. Torstein reče da im valja ubiti foku, ali nikome to nije pošlo za rukom. ” Odmah nakon toga, kada se plima podigla i pokrenula brod, podiže se strašna oluja koja ubi sve putnike osim jednog. Saga implicira da je foka hamremi (ham-ramr, svojstvo promene oblika tela, uglavnom pripisivano berzerkerima) Hrapovog drauga.

Tako je Hrappdsstadir ostao pust. Ovakvo stanje je trajalo nekoliko godina, sve dok Olaf Huskaldson (Huskaldsson) nije dogovorio sa svojim ocem Hoskuldom da kupi imanje koje se graničilo sa Hrappdsstadirom. Olafu je skućavanje sasvim lepo išlo, sve dok mu se jedan od čobana nije požalio da Hrap ponovo hara po okolini. To veče, Olaf uze svoje veliko koplje i krenu sa čobanom do štale gde je stajao Hrapov draug. Olaf priđe, te zamahnu kopljem ka draugu, ali Hrap dohvati sečivo obema rukama, te ga odvoji od drške. Olaf onda nasrnu na njega, ali se draug povuče odakle je i došao. Olaf ostade sa drvenom drškom, jer je Hrap poneo sečivo sa sobom. Onda se sa čobaninom vrati na farmu, te mu reče da neće biti kažnjen zato što se pobojao drauga.

Sledećeg jutra, Olaf ode na mesto gde je Hrap pokopan, te naloži da eksuhumiraju leš. Hrapovo telo je bilo savršeno očuvano, a u humci Olaf pronađe i svoje sečivo. Onda on naredi da se naloži velika vatra, te spali Hrapovo telo na lomači, a prah prosu u more. Nakon toga, Hrapov draug više nikada nije viđen.

U ovoj priči možemo da prepoznamo standardne motive iz mitova o draugu: zlog čoveka koji postaje draug kad umre, hamremija koga draug zaposeda i neuobičajenu posmrtnu ceremoniju. Iako u drugim sagama nema pomena sahranjivanju ljudi u uspravnom položaju, nalazimo podatke o sahranjivanju pokojnika u sedećem položaju (Karr iz Sage o Gretiru (Grettis Saga)) i žrtvama davljenja, te pokojnicima sahranjenim daleko od doma (Eyrbyggja Saga). Hamremi su takođe uobičajena pojava: kako u sagama, tako i u folkloru. Ljudski atributi kod foke navode na mit o selkijima (selki je mitološko biće iz staroislandskog, farejskog, škotskog i irskog folklora. Selki u vodi ima obličje foke, ali na kopnu dobija ljudsko obličje.). Hamremija u obličju foke takođe nalazimo u Sagi o stanovnicima Ejrija (Eyrbyggja saga).

Selkie draugr Stamps

Na slici: selki, serija poštanskih  markica  sa Farejskih ostrva

Ljudi koji su za života bili zlobni često postaju draug. Caciola se poziva na ovu činjenicu: „temelj logike na kojoj počiva verovanje u nemrtve je da pokojnici koji su za života bili zlonamerni ili oni koji su naprasno preminuli, je da za njima ostaje „neistrošena energija”. Ukoliko bi zlobna osoba umrla nasilnom smrću, za njom bi ostala vitalnost koja bi mogla da nastani i sam leš. Gotovo svi ovi nemrtvi se predstavljaju kao opasni: oni maltretiraju seljane i teraju ih u preranu smrt. Nemrtvi naročito vole da napadaju one sa kojima su za života bili u nekoj vezi: članove porodice, ljubavnice i stanovnike gradova u kojima su živeli. (Caciola: 29)

William Sayers navodi da je Olaf „neefikasan protiv Hrapa koji je u svom okruženju”, ali da je „učinkovit protiv nepokretnog drauga na svetlosti dana”. (Sayers, 1996: 247) Hrapov draug je, čini se, oličenje zla. On je za života bio silovatelj, palitelj i lopov, te je izgnan iz Norveške zbog zločina počinjenih protiv krune. Povrh toga, Hrap je bio suprug zle Halgerte, koja je iznedrila mnogo zala u Sagi o Njalu. I naposletku, on je bio siledžija koji je kontrolisao svoj deo Laksardala prisilom. Stoga nije iznenađujuće što je postao draug.

Prvi deo članka
Treći deo članka

 Naslov originala: „Drauginir: Revenants in Old Icelandic Sagas”
Autor: Tom Delfs
Odabir i prevod: Ulmawen

 

nordijska mitologija Draugr

Draugar: Nemrtvi islandskih saga (I)

(izbor iz teksta)

Čitajući porodične sage, ne možemo a da se ne otmemo utisku da su ljudi koji su kolonijalizovali Island bili blisko povezani sa surovom, nepristupačnom zemljom koju su nastanili. Kako kaže Jesse Byock, autor dela „Viking Age Iceland”, „iako je Island po površini (103,000 kvadratnih kilometara) za petinu veći od Irske, brojna populacija ne može tamo da opstane. Većina zemlje je nepristupačna… Glečeri, često na velikim visinama, su podsetnik da je Artktički krug u blizini (nalazi se na samo nekoliko stepeni iznad severnog vrha zapadnih fjordova). Predeo je prekriven glečerima i vulkanima, a samo mali deo zemlje može da se iskoristi za obradu zemljišta. Gotovo sve uspešne naseobine se nalaze u blizini obale ili na nekoliko zaklonjenih ostrvskih sistema.” Verujem da je upravo ovakvo okruženje inspirisalo raznorazne spodobe, veštice, razbojnike i „onostrane”, koji su izopšteni iz društva u starim sagama, kao i u kasnijoj islandskoj literaturi, sve do modernog folklora. U sagama često srećemo veštice i kletve, čudovišta i (kao najbitnije za našu studiju ovde) nemrtve, koje su stari Islanđani zvali draugr (čita se draug; množina: draugar). Draug je sličan zombiju iz modernog folklora. Georgia Dunham Kelchner ih definiše ovako:

„Draug, smatra se, nastavlja svoju egzistenciju kroz zajednicu duha i tela. Prvobitno bi nastanjivao sopstvenu humku, da bi kasnije mogao da je napusti kako bi održavao efektnu vezu sa živima.” Osim drauga, tu je još i Haugbúi, koji ne može da napusti svoju humku. Haugbúi je za života često bivao ratnik, koji je sahranjen sa svojim blagom i imetkom. Prema rečima Ellisa, „imamo podatke o nekoliko kraljeva koji su sahranjeni živi sa mnogo blaga, katkad i sa pratnjom. U Heimskringli nalazimo podatak da je kralj Herlaug (Herlaugr) odabrao da ga sahrane živog sa dvanaestoricom svojih ljudi radije nego da ga na tronu zameni Harald Lepokosi. U sagi o Bardaru (Bárðar saga Snæfellsáss), navodi se da je kralj Raknar samovoljno ušetao u svoju humku nakon što je kraljevao mnogo leta. Slično tome, u sagi o Gul-Torisu (Þorskfirðinga Saga), navodi se da je izvesni Agnar legao u humku sa svojom posadom. On je verovatno povezan sa Agti Jarlom (Agði Jarl) koji je živ sahranjen u humci koja je specijalno pripremljena za njega (Þorsteins þáttr bæjarmagns). U svim ovim slučajevima, pokojnici su se, nakon ukopa, premetnuli u moćne drauge koje je bilo nemoguće pobediti bez borbe. To takođe važi i za još jednu ličnost koja se pominje u Sagi o Hromundu Gripsonu (Hrómundar saga Gripssonar), koja je „kada je toliko ostarila da više nije mogla da se bori, dobrovoljno legla u humku, i sa sobom pokopala mnogo blaga”.

„Draugr” je reč koja se upotrebljava za animiran leš koji izlazi iz svoje humke ili pokazuje nemir na putu do pokopa. Ovi leševi su obdareni zloćudnom magijom i imaju nadljudsku snagu. Nema nikakvih naznaka prisustva duha u njihovim telima. Pun horor nemrtvih se pokazuje na bojnim poljima… leševi bez duše, iako ranjeni i osakaćeni, nastavljaju da se bore sa nesmanjenim žarom. (Ellis: 80)

Draug preferira da se pojavljuje među živima kad je hladno: u mraku dugih jeseni i zimskih noći. „On je, izgleda, vezan za geografski lokalitet gde je sahranjen i gde je obitavao za života, gde bi, prilikom svojih čestih dolazaka, ubijao stoku, pastire i sluge. Naposletku bi često svoj pohod završavao na drvećem obraslim krovovima kuća (zaštitnim znakom kulture severa; videti sliku ispod pasusa), maltretirajući ukućane i pokušavajući da razruši kuću.” (Sayers: 243)

Draugr roof tree

Ipak, draug nije baš posve monstruozan. U svojoj studiji o Beowulfu, Andy Orchar piše o Grendelu i njegovoj majci, a njene reči bi se lako mogle odnositi i na Torgunu iz Sage o stanovnicima Ejrija (Eyrbyggja Saga):

„Povrh toga, na stranu izraženog antagonizma između svetova čudovišta i ljudi, postoji nešto duboko ljudsko u vezi čudovišta. U nekom trenutku svi oni imaju ljudske atribute, a pesnik čak ide toliko daleko da poziva na saosećanje sa ovim bićima.”

Upravo ta ljudskost koja je prikazana kod čudovišta nam pomaže da shvatimo zašto nas draug toliko fascinira. Izopštenici iz društva kao što su čudne stare gospođe koje ljudi nazivaju vešticama, deformisani ljudi, „spodobe” koje je Tod Browning proslavio, slika su i prilika nas samih. Sirpa Aalto kaže:

„Koncept izopštenika ima korene u socijalnoj psihologiji. To je koncept koji se koristi kada se proučava grupni identitet. Kada ljudi pokušavaju da se poistovete sa grupom, oni teže kategorizaciji. Ovo je svojstveno svim ljudima. Čovek se poistovećuje sa takozvanom užom grupom i stvara pozitivan identitet za nju. Upravo taj identitet je ono što dovodi do podela na „nas” i „njih” (odnosno – izopštenike). Ovo takođe znači da ljudi pokušavaju da osmisle što veću razliku između „nas” i „njih”, a kako bi kreirali pozitivan identitet grupe, a ako je moguće, teže da preteruju sa razlikama. (Aalto: 2)

Društvo nameće konceptu izopštenika sopstvene strahove i slabosti. Janice Hawes kaže:

„Na široj skali, čudovište može da pomogne grupi da se definiše kao njegov kontrast . Svako društvo ima izvestan minimum normi i standarda koje pojedinac mora da ispoštuje kako bi ostao prihvaćen član društva. Osobu sa drugačijim standardima (ili osobu koja prosto smatra da je iznad standarda zajednice) društvo će često odbaciti. Drugim rečima, ti ljudi postaju „čudovišta” društva, a te društvene definicije „izopštenika” (monstruoznog) nasuprot „unutarnjem” (ljudskom) su ono što formira koheziju i identitet unutar grupe. ” (Hawes 2004: 3)

U Beowulfu, Hrotar upozorava Beowulfa da je linija između čoveka koji vredi i čudovišta tanka, i da bog dopušta ljudima da je pređu. Takva je situacija sa Gretirom, pa takva može biti i sa Beowulfom, kao i sa bilo kim od nas: uistinu je čudesno kako svemoćni bog u svoj svojoj veličanstvenosti ima naklonost ka našoj vrsti sa rangom i darom za mudrost. Njegova ruka je dugačka. Čovek se prepušta svojim željama, a bolest i starost mu ne znače ništa; njegov se um ne zamara zavišću i zlobom ili mislima o neprijatelju sa mačevima okovanim mržnjom. Ceo svet se prilagođava njegovoj volji, a on se čuva od najgoreg sve dok ga ponos ne zaposedne. (Beowulf, ll. 1724-1727, 1735-1743 in Heaney: 119)

Linija je povučena: budi samozadovoljan svojom dušom i lako možeš postati čudovište koga se plašiš. Ovaj koncept „stranca” se vidi u skaskama o Asima, koji se pre Ragnareka (Sumrak bogova – prim. blogera) bore sa džinovima i čudovištima. Asi su odraz ljudi: kako dobrih, tako i loših. Ursula Dronke piše:

„Kako su samo osakaćeni i paradoksalni neki od ovih likova. Tir, patron dobre volje među ljudima, odrekao se svoje ruke jer su on i drugi Bogovi pogazili obećanje kada su vezali vuka. Odin, koji može da vidi sve svetove, je jednook, jer je žrtvovao jedno oko kako bi postao mudar. A Baldru, čiji sud je uvek najmudriji, suđeno je da ga nikada ne vidi sprovedenog u delo. Prevrtljivac Loki, uvek u blizini Bogova, nemoralan i nesrećan stvor, sa talentom da radi pogrešne stvari, predak je čudovišta koja će napasti Bogove. On je skoro otac same smrti, jer je Hel, boginja podzemlja, njegova kći.” (Dronke: 309)

Veza između bliskih nam Bogova i nezamislivih čudovišta je upravo Loki, bog podvala, a za mnoge on je i najpopularniji od svih Bogova. Ono što nas navodi da saosećamo sa Lokijem je upravo njegova priroda. Kroz njega, mi možemo da vidimo ljudske karakteristike u njegovoj braći i potomstvu, i da osećamo empatiju prema njima. I upravo je taj spektar „društvo-izopštenik-čudovište” ono što ćemo videti u našem pregledu događaja vezanih za nemrtve u sagama.

Drugi deo članka
Treći deo članka

Naslov originala: „Drauginir: Revenants in Old Icelandic Sagas”
Autor: Tom Delfs
Odabir i prevod: Ulmawen

 

nordijska mitologija Baldursheimur tafl

Hnefatafl – preteča savremenih igara na tabli

Hnefatafl je bila popularna igra na tabli tokom Vikinškog doba. Nažalost, tačna pravila nisu sačuvana do današnjih dana, ali se ponešto o njoj, ipak, zna.

Na osnovu izvora u kojima se hnefatafl pominje, možemo da rekonstruišemo da je ovo bila igra za dvoje, u kojoj je jedan igrač upravljao velikom vojskom koja je napadala manju vojsku predvođenu kraljem. Cilj igre, pretpostavlja se, bio je da se kralj satera u ćošak. Postoje spekulacije da su u igri korišćene i kockice, ali za ovo nema pouzdanih dokaza, stoga što su jedini izvor pojedine sage. Arheoloških nalaza koji potkrepljuju ovu tvrdnju – nema.

Termin hnefatafl sastoji se iz dve reči: hnefi – koja se odnosi na kralja, i tafl (izgovor: tavl) – što znači ,,tabla”. Prvobitno je igra bila poznata samo kao tafl, ali je ova složenica ušla u upotrebu kako bi se napravila diferencijacija između ove i drugih igara na tabli onog doba, a ukorenila se, najverovatnije, sa uvođenjem šaha u XII veku.

Bjorko tafl

Na slici: detalj iz seta figura za hnefatafl iz dvadeset sedam delova napravljenog od kosti, pronađenog u grobnici 624 u Bjorku, Birka, Švedska. Reprodukovano u skladu sa licencom.

Hnefatafl je bio poznat i izvan Skandinavije. Prilikom vikinških ekspanzija, igra je stigla i na Island, u Englesku, Irsku, Grenland i Vels. Napomenimo, hnefatafl nije bio jedina igra na tabli poznata u ono doba. Diljem Evrope igrale su se i druge, slične igre, pre nego što ih je zamenio šah (u Skandinaviji poznat pod imenom skaktafl).

Iz nekolicine izvora vidimo da je hnefatafl bio igra za višu kastu. Na primer, u Rigstuli [Rigsþula] se navodi kako Jarl uči da pliva i igra tafl, a u Sagi o Fridtjovu hrabrom (Friðþjófs saga hins frœkna, dostupna preko projekta Gutenberg), tafl l igra sam Fridtjov (najjači i najhrabriji od svih). U Sagi o Gunlaugu Crvjeziku i skaldu Rafnu (Gunnlaugs saga ormstungu) vidimo da su tafl igrale i žene. Nažalost, nijedan od ovih izvora ne navodi pravila igre.

Konkretnije podatke ponudila je nauka. Naime, arheolozi su iznedrili nekoliko tabli za hnefatafl, od kojih su najpoznatiji ostaci iste pronađeni na brodu u Gokstadu (Sandar, Sandefjur, Vestfold, Norveška). 2011. godine, na Orknijskim ostrvima, lokalitet The Brough o’ Deerness (doslovan prevod bi bio Broh Dirnesa, no kako u našem jeziku ne postoji ekvivalent za ovu strukturu, naziv je ostavljen u originalu. Termin ‘brough’ je danas zastareo; moderan termin je ‘broch’, koji je u slovenske jezike ušao kao pozajmljenica (broh)), otkrivena je jedna kamena tabla za hnefatafl.

Hnefatafl tabla

Na slici: tabla za hnefatafl sa Orknijskih ostrva, lokalitet The Brough o’ Deerness. Preuzeto sa sajta Orkneyjar.

Zbog brojnih vikinških ekspanzija, mnogi navode kasnije zapise švedskog botaničara Karla Linaeusa (1707 –1778) kao verodostojne u pogledu hnefatafla. Linaeus je tokom svojih putovanja po Laponiji (Sápmi) ostavio opis igre na tabli koju su igrali Saami (Laponac je pogrdan naziv), a koja je poznata pod imenom tablut. Kako Linaeus nije poznavao lokalni jezik, on je opisao samo ono što je video. Njegov zapis je nedovršen, a glasi ovako:

,,Tabla za tablut je devet puta devet polja, gde je centralno polje tron (Konakis). Samo švedski kralj može da zauzme to centralno polje. Jedan igrač upravlja vojskom od osam plavokosih Šveđana i jednim vladarem; drugi upravlja vojskom od šesnaest tamnokosih Moskovljana (referenca se odnosi na Veliku moskovsku kneževinu). Figura kralja je veća od svih ostalih.”

Linaeus navodi da je tabla za tablut bila izrađena od kože irvasa. Nasuprot tome, table za hnefatafl, barem sudeći po arheološkim nalazima, najčešće su pravljene od kamena. Što se tiče figura, osvrnućemo se na Sagu o Hervori i kralju Hejdreku mudrom (Hervarar saga ok Heiðreks), koja sadrži niz pitalica (direktna inspiracija za Bilbovo nadgovaranje sa golumom) u kojima se pominje tafl. U ovom izvoru navodi se da su se za igranje tafla koristile i kockice. Figure su (kako stoji i u još nekim izvorima), pravljene od moržovih kljova, irvasovih rogova ili jelenje kosti. U ovoj sagi se navodi da su kralj i njegova vojska bili tamne figure, dok su napadači bili svetle.

Birka 523 tafl

Na slici: staklene figure za hnefatafl iz grobnice 750 u Birki, Švedska. Reprodukovano u skladu sa licencom.

Osim gorenavedenih materijala, poznato je da su se figure za tafl pravile još i od stakla. Na arheološkom nalazištu Birka, Švedska, pronađen je veliki broj figura od različitih materijala, uključujući i i set figura od stakla.

 Baldursheimur tafl Na slici: kralj iz seta figura za hnefatafl iz Baldurshejmura, Island. Fotografija preuzeta sa sajta ‘Stuck in Iceland‘, uz dozvolu autora.

Verovatno najpoznatiji set figura za tafl nalazi se u Nacionalnom muzeju Islanda u Rejkjaviku. Set je otkriven krajem XIX veka u Baldurshejmuru, Island, a među ovih dvanaest figura za tafl napravljenih od moržove kljove nalazi se i figura kralja od kitove kosti dugačka 3.9 centimetra. Kralj sedi i drži svoju dugačku bradu, a ovo je, inače, jedina figura iz Vikinškog doba koja prikazuje lik čoveka.

Ockelbo Sigurd taflNa slici: rekonstrukcija dela Sigurdovog runskog kamena iz Okelboa, Švedska.

Za kraj, da pomenemo i runski kamen u Okelbou, okrug Gävleborg, Švedska. Ovaj runski kamen je bio samo jedan u nizu takozvanih Sigurdovih (Sigurd Volsung, protagonista Volsungasage) runskih kamenova, a značajan je po tome što su na njemu bila prikazana dvojica ljudi koji igraju hnefatafl. Runski kamen u Okelbou je pronađen 1795. godine u nosećem zidu Okelboške crkve, te je odatle uklonjen i pohranjen u samu crkvu 1830. godine. Nakon požara 1904. godine, nastradali su i runski kamen i crkva, a ono što se danas naziva Sigurdovim runskim kamenom u Okelbou je replika uništenog originala. Replika je napravljena 1932. godine i nalazi se ispred rekonstruisane crkve.

Priredila: Ulmawen

 

nordijska mitologija Srebrni pehar iz Lille Valle

Konzumacija alkohola u vikinško doba (II)

Recept po kome su Skandinavci tokom vikinškog doba spravljali pivo (öl) nije poznat. Ipak, neki stručnjaci smatraju da pojedine tehnike u proizvodnji piva u ruralnim delovima zapadne Norveške čuvaju tehnike iz vikinškog doba. U ruralnom regionu Vos (Voss, opština u okrugu Hordaland), većina stanovništva sama spravlja pivo. Tokom procesa proizvodnje, dim i mirisi koji se oslobađaju obaveštavaju komšiluk da je priprema piva u toku; komšije onda dolaze da pomognu i isprobaju pivo. Izvesni farmer Svejn [Svein] Rivenes redovno sakuplja grančice smreke. On donosi dovoljno grančica da napuni svoj spremnik od 700 litara. Svejn smatra da grančice smreke doprinose boljem ukusu slada i da pomažu protiv infekcija. Izvor vode koji Rivenes koristi – izvor koji se sliva niz obližnje brdo – ima dvojaku funkciju: za proizvodnju piva i za potapanje ječma. Rivenesov komšija je od garaže napravio sušionicu, u kojoj od ječma spravlja slad. Tokom procesa proizvodnje, kada je tečnost dodata u slad, u mešavinu se dodaje još grančica smreke. Bobice smreke daju dodatan ukus tečnosti, na isti način kao i kod proizvodnje džina i drugih destilovanih pića. Rivenes dodaje hmelj kada tečnost proključa. Kvasac koji se koristi u regiji Vos se prenosi sa kolena na koleno generacijama. Rivenes smatra da tradicija seže nazad čak do vikinškog doba. Farmeri koji proizvode pivo započinju proces fermentacije zabadanjem ,,totemske palica” koja sadrži kvasac dobijen tokom prošlogodišnje fermentacije piva. Palica se potom odlaže do sledeće godine, kada će ponovo biti upotrebljena na isti način. Pivo koje Svejn Rivenes pravi sadrži oko 9, 10% alkohola. Bogato je sladom i bistro je.

Vikinški kvasac se klasifikuje kao tradicionalan pivski kvasac (saccharomyces cerevisiae), ali se on unekoliko razlikuje od modernog pivskog kvasca. Naime, on se proceđivao više puta, dok se kvasac koji se danas spravlja proceđuje samo jednom. Moderan pivski kvasac se pažljivo spravlja da neutrališe nekoliko vrsta šećera i da potpomogne sekundarnu fermentaciju.

Male su šanse da se originalno vikinško slabo pivo (öl) spravljalo od svetlog slada (koji se koristi za dobijanje svetlog piva): do industrijske revolucije i komercijalne eksploatacije uglja, slad se sušio na logorskoj vatri i bio je smeđ, a često i nagoreo i nadimljen, mada je skandinavski običaj da se slad suši u saunama mogao da ga načini svetlijim.

Pored smreke, Skandinavci i Nemci su dodavali i drugo bilje (gruit),  kako da bi dobili različite ukuse slabog piva, tako i zbog medicinskih razloga. Jedan od takvih dodataka je hmelj, za koji se zna da se koristio u srednjevekovnoj Danskoj i u Jórvíku, a verovatno i diljem Skandinavije tokom vikinškog doba. Kada se kuvao, hmelj je oslobađao gorke kiseline, koje su i davale gorak ukus i imale antibiotske funkcije koje su doprinosile dužem veku trajanja piva. Drugo bilje koje se koristilo uključuje balzamik (tanacetum balsamita), dobričicu (glechoma hederacea), močvarnu mirtu (myrica gale), očajnicu (marrubium vulgare), hajdučku travu (achillea millefolium) itd.

Srebrni pehar iz Lille Valle

Na slici: Srebrni pehar iz Lille Valle, Švedska

Ispijanje piva bilo je posebno važno tokom nekolicine sezonskih religijskih festivala, od kojih su Skandinavci slavili tri: prvi nakon žetve (Vetrnætr – prim. blogera), drugi oko zimskog solsticija (Yule – prim. blogera) i treći tokom letnjeg solsticija (Sankthansaften; u nas se slavi kao Ivanjdan/Ivanje – prim. blogera). Ovi praznici su slavljeni i nakon uvođenja hrišćanstva, pod drugim imenima. Istorijski izvori pokazuju da je konzumacija slabog piva tokom gorenavedenih praznika bila od izuzetne važnosti: zakon koji je doneo parlament (Gulaþing) je nalagao da su sva domaćinstva koja su brojala tri ili više zemljoradnika morala da spreme slabo pivo za obavezne svetkovine. Tokom manje značajnih svetkovina, koje se svetkuju čak i danas, konzumacija piva je bila toliko uobičajena da sve one u nazivu sadrže reč öl. Neke od njih su: Barnöl (,,dečje pivo”, svetkovina prilikom krštenja deteta), Gravöl (,,pogrebno pivo”, spravljano prilikom sahrana), Taklagsöl (,,podizanje štale”, sezonska svetkovina vezana za uzgoj stoke). U XII poglavlju Sage o kralju Hokonu Dobrom [Hákon Haraldsson] (Hákonar saga Góða, poglavlje u Hronici norveških kraljeva – Heimskringla), vidi se da je Hákon, koji je praktikovao hrišćansku veru u tajnosti, počeo da pomera datume svetkovina kako bi konvertovao svoje sunarodnike. On je uveo zakon koji je propisivao da se Yule slavi istog datuma kao i hrišćanska svetkovina (reč Yule i danas se koristi u skandinavskim jezicima za Božič. Originalan praznik Yule je bio sezonska svetkovina – prim. blogera). Za vreme praznovanja, svako je imao da služi slabo pivo ili da plati naknadu, i da svetkuje dok ne nestane piva.

nordijska mitologija Pehar iz Jellinga

Konzumacija alkohola u vikinško doba (I)

Hovamol [Hávamál]

11.

Byrþi betri / berrat maþr brautu at,
an sé manvit mikit;
auþi betra / þykkir þat í ókunnun staþ,
slíkt es válaþs vera.

(Boljeg tereta / za čoveka nema
od mudrosti njegove majke:
ni lošijeg pića
od prevelikog gutljaja piva.)

12.

Esa svá gott, / sem gott kveþa,
öl alda sunum,
þvít fæ’ra veit, / es fleira drekkr,
síns til geþs gumi.

(Lošije nego što se pripoveda / za sinove ljudi
je često ispijanje piva:
jer što više piju / manje razmišljaju
i čuvaju zdrav razum.)

13.

Óminnis hegri heitr / sás of ölþrum þrumir,
hann stelr geþi guma;
þess fugls fjöþrum / ek fjötraþr vask
í garþi Gunnlaþar.

(Ptica maloumlja / nadleće pijanke,
odnoseći razum sa sobom;
tim perjem / i ja jednom bejah okovan
u bašti Gunlode.)

14.

Ölr ek varþ, / varþ ofrölvi
at ens fróþa Fjalars;
þvi’s ölþr bazt, / at aptr of heimtir
hverr sitt geþ gumi.

(Pijan bejah, / odveć pijan,
u udolini kod mudrog Fjalara;
ali najbolja je ona pijanka / kada čovek može
da povrati razum iz mesta.)

Ovo su reči mudrog Odina, koje savetuju da se alkohol konzumira umereno. A ipak, ispijanje alkoholnih pića je bilo uobičajeno tokom vikinškog doba. Iako je u staroislandskoj literaturi konzumiranje alkohola opisano na više mesta, i iako postoji izvestan broj arheoloških nalaza koji to potvrđuju, slika o proizvodnji i konzumacijia alkohola tokom vikinškog doba je, nažalost, daleko od kompletne. Ovde ćemo se poslužiti primerima iz nekolicine germanskih kultura, kako bismo imali bolji uvid u problematiku. Iako druge pomenute kulture nisu iste kao skandinavska, među njima postoji dosta sličnosti. U tom smislu, staroengleski izvori nude najbolji uvid u rituale povezane sa konzumacijom alkohola.

Postoje mnogi dokazi vezani za ovu tematiku, čak i u najranijim izvorima germanskih naroda. Značajne sličnosti ukazuju na to da je fundamentalna struktura konzumacije alkohola kao formalnog rituala kod germanskih plemena ustanovljena još pre migracija koje su dovele do formiranja germanskih naroda koje znamo danas.

Još su Rimljani ostavili zapise o običajima vezanim za konzumaciju alkohola kod germanskih plemena. Tako nas Tacitova Germanija obaveštava:

Lauti cibum capiunt: separatae singulis sedes et sua cuique mensa. Tum ad negotia nec minus saepe ad convivia procedunt armati. Diem noctemque continuare potando nulli probrum. Crebrae, ut inter vinolentos, rixae raro conviciis, saepius caede et vulneribus transiguntur. Sed et de reconciliandis in vicem inimicis et iungendis adfinitatibus et adsciscendis principibus, de pace denique ac bello plerumque in conviviis consultant, tamquam nullo magis tempore aut ad simplices cogitationes pateat animus aut ad magnas incalescat. Gens non astuta nec callida aperit adhuc secreta pectoris licentia ioci; ergo detecta et nuda omnium mens. Postera die retractatur, et salva utriusque temporis ratio est: deliberant, dum fingere nesciunt, constituunt, dum errare non possunt. Potui umor ex hordeo aut frumento, in quandam similitudinem vini corruptus: proximi ripae et vinum mercantur. Cibi simplices, agrestia poma, recens fera aut lac concretum: sine apparatu, sine blandimentis expellunt famem. Adversus sitim non eadem temperantia. Si indulseris ebrietati suggerendo quantum concupiscunt, haud minus facile vitiis quam armis vincentur.

(Niko ne nalazi da je konzumacija alkohola po vasceli dan sramotna. Njihove (germanske – prim. blogera) čarke – kao što se i može očekivati od ljudi pod dejstvom alkohola – retko se završavaju lakšim povredama. Češće se završavaju ranjavanjem i krvoprolićem. Uprkos tome, upravo na ovakvim gozbama se oni konsultuju o mirenju sa neprijateljima, formiranju bračnih saveza, izboru vođa, i, konačno, o ratu i miru, jer Germani smatraju da um nikada nije otvoreniji za lakoću svrhe i plemenite aspiracije nego pod dejstvom alkohola. Budući rasa bez prirodnog ili stečenog lukavstva, oni otkrivaju svoje tajne misli pod okriljem slobode takvih gozbi. Tako sentiment izlazi na videlo, a diskusija se nastavlja narednog dana. Oni većaju kada je sve već poznato; odlučuju kada je nemoguće pogrešiti.

nordijska mitologija Blót

Blót

Vikinzi su vodili računa da uvek budu bogougodni. Kako bi zadobili zaštitu bogova, oni su često prinosili žrtve, poznatije pod nazivom blót. Blót se smatrao za razmenu: vikinzi bi prineli žrtvu, a zauzvrat bi očekivali da dobiju nešto. Najčešće su se žrtve prinosile kako bi se pridobio blagoslov za lepo vreme, uspeh u bici ili u pohodu, kao i za plodnost. U ovom se aspektu vikinzi nisu razlikovali od ostalih paganskih plemena onog doba.

Blót je uključivao votivne darove, kao i krvne žrtve (životinja i ljudi). Vikinzi su često koristili svete gajeve za potrebe blóta, jer su verovali da je na tim mestima kontakt sa bogovima najjači. Iz spisa prvih hrišćanskih misionara saznajemo da su vikinzi prinosili žrtve statuama koje su se nalazile u prirodnom okruženju ili u religijskim građevinama.

Danas se veruje da su vikinzi prinosili četiri godišnje žrtve u slavu bogova: tokom zimskog solsticija, prolećne ravnodnevice, letnjeg solsticija i jesenje ravnodnevice. Povrh toga, vikinzi su takođe prinosili žrtve u drugim prilikama, na primer ukoliko bi nastupila kriza za koju je bila potrebna božanska pomoć.

Arapski putopisac al-Tartući opisao je kako su vikinzi iz grada Hedebija (Hedeby, Danska) proslavljali zimski solsticij: „Oni bi organizovali svetkovinu na kojoj bi se ukazivala počast bogovima, u čiju čast bi se jelo i pilo. Čovek koji je prinosio krvnu žrtvu bi podigao koplja na ulazu na svoj posed, na koja bi namestio žrtvenu životinju. Ovo se praktikovalo kako bi ljudi znali da se žrtva prinosi u čast bogova.”

Kako potvrđuju i sage i arheološki izvori, u vikinškom društvu su postojali ljudi koji su bili u kontaktu sa bogovima. Njima su se pripisivale natprirodne osobine, među kojima je najpoznatija ta da su oni praktikovali seid (seiðr, magiju). Žene sa ovakvim moćima su nazivane velve (völva, množina völur; videti o transliteraciji), a muškarci – goði (množina goðar).

Helnæs runestone  Na slici: runski kamen iz Helnæsa

Ovde ćemo navesti samo jedan (i najpoznatiji) primer: inskripcija na runskom kamenu iz Helnesa (Helnæs) pominje goðija Roulva (Hróðulfr), koji se pominje i u još nekim inskripcijama. Runski kamen iz Helnesa datira iz VIII ili IX veka. Kada je otkriven, rasparčao se na nekoliko delova, a gornji deo i danas nedostaje. Runski kamen je donešen u Kopenhagen, na zahtev kralja Frederika VII.

Priredila: Ulmawen