Svi koji prebivaju u Asgardu, Asi i Vani, bili su besni na Lokija. A kako i ne bi bili, kada je prevrtljivac dopustio divu Tjaziju da otme Boginju Idun. Ali, mora se ovde reći, dreka koju su tom prilikom nadigli Bogovi samo je podstakla Lokija na na nove nepodopštine.

Jednom je tako Loki video novu šansu za podvalu od koje mu je srce zaigralo. Boginja Sif, Torova žena, dremala je ispred kuće. Njena predivna zlatna kosa bila je raspuštena. Loki je znao koliko Tor voli tu svetlucavu kosu i koliko je Sif ceni zbog ljubavi svog muža. Tu je video priliku da napakosti Toru, svom najljućem neprijatelju. Smešeći se samozadovoljno, Loki dohvati makaze pa odseče tri zlatne pletenice, ostavljajući Sif bez vlasi kose na glavi. Ona se ne probudi, a Tor je bio daleko od Asgarda.

Kad se Tor vratio, na vratima ne beše njegove žene da ga dočeka. On je pozva, ali ne dobi nikakav odgovor. Uputi se potom Tor u obilazak svih palata Bogova i Boginja, ali nigde ne nađe Sif. Na putu nazad, ču da ga neko doziva šapatom. Tor zastade, a prilika koja beše sakrivena iza kamena se ukaza ispred njega. Veo je pokrivao njeno lice i on jedva prepoznade Sif. Ona zarida, te naposletku procedi: ,,O Tore, ne gledaj me. Stid me je da me i pogledaš. Napustiću Asgard i društvo Bogova i Boginja i nastaniti se u Svartheimu [prebivalište patuljaka – prim. blogera]. Ne bih mogla da podnesem da me iko u Asgardu pogleda ovakvu!”

,,O Sif, šta se desilo pa tako zboriš?”, upita Tor.

,,Ostadoh bez kose; bez moje divne zlatne kose koju ti toliko voliš, Tore. Sada me više nećeš voleti, te ja moram da odem. U Svartheimu ću boraviti u društvu patuljaka, jer sada sam i ja ružna kao oni.”