Išao je Rig dalje sve dok se nije našao pred jednom velikom dvoranom; vratnice su bile okrenute ka jugu, na dovratku je bio obešen prsten. Ušao je u kuću i video da je pod patosan. Sedeli su supruzi i gledali se, bili su još mlađi i zvali su se Fadi (otac) i Modi (majka). Prste su upotrebljavali samo pri zabavi. Gospodar kuće je sedeo i doterivao tetivu, rezbario luk i šiljio strele, a domaćica je sedela, posmatrala svoje ruke, ispravljala suknju, nameštala rukave, podešavala kapicu. Nosila je zlatnu spomenicu; dugi su bili skuti svetloplave haljine. Obrve su joj bile sjajnije, grudi svetlije, a grlo belje od najčistijeg snega.
Rig je umeo da govori sa ljudima i da im pruži korisne savete. Seo je u sredinu dnevne sobe, a muž i žena su se posadili levo i desno od njega. Tada je Modi uzela prostirku od svetlog platna i stavila je na trpezu; zatim je donela lepe pogače od pšenice belice i položila ih na sto. Donela je i mnoge pune činije, srebrom prevučene, i njima ukrasila trpezu. Bilo je tu i sušene slanine i pečenih ptica; krčag je bio pun vina, pehari su bili posrebreni. Pili su i razgovarali i tako im je prošao ceo dan.
Rig je umeo da govori sa ljudima i da im pruži korisne savete, ali je ipak na kraju ustao od stola i potražio postelju; on je legao na sredinu ležaja, a muž i žena su prilegli levo i desno od njega. Tako je i kod tih ljudi proveo tri dana i tri noći. Zatim je produžio put.
Prošlo je devet meseci i Modi je rodila sina. Položila ga je na svilu, okupali su ga i nazvali Jarl (Earl – grof, gospodar, prim. blogera), kao što priliči plemenito rođenom dečačiću. Bio je belokos, obrazi su mu blistali, a zmijske oči sevale su kao munje.
Odrastao je Jarl u lepoj kući; uskoro je naučio da se služi štitom i kopljem, da zateže luk i pričvršćuje tetivu, da oštri strelu i baca džilit, da pujda pse i da jaše pastuve, da pliva kroz maticu i da vlada mačem.
A jednoga dana se iz šumarka pojavio Rig, neumorni pešak, pa je Jarlu objasnio tajnu Runa. Dao mu je svoje ime, priznao ga za sina, poklonio mu nasledna dobra, staro prebivalište njegovih predaka.
I jednoga dana je Jarl odjahao kroz tamne šume, preko injem pokrivenih stena, sve do tuđe dvorane. Sekao je mačem, držao štit, vitlao kopljem, mamuzao pastuva. Izazivao je borbu, krvlju bojio tlo, obarao je ratnike i osvajao zemlje. Mogao se pohvaliti da ima osamnaest imanja. Poklanjao je prijateljima bogate darove: nakit i dragulje, vitonoge konje; darivao je zlato i razbacivao se prstenovima.
Otplovili su preko mora njegovi glasnici drugom velikašu. Došli su do njegove dvorane da vide tankoprstu snežnobelu kćer, koja je bila tako valjana i pametna da se zvala Erna (ozbiljna, plemenita – prim. blogera). Isprosili su je, roditelji su je stavili u kola. Došla je Jarlu, šetala se ispod vela; stanovali su u ugodnom domu, bili su plodni i živeli sretno i veselo.
Dani su prolazili i oni su izrodili dvanaestoricu sinova: oni su ubrzo naučili da igraju dame i da plivaju. Jarlovi sinovi su stasali u mladiće, krotili su konje, pravili štitove, kovali samostrele i vitlali kopljima.
A najmlađi, Kon, bio je vičan Runama koje upravljaju životom, a umeo je i da štiti ratnike, da tupi mačeve neprijatelja i da umiruje talase. Mogao je da tumači glasove ptica, krotio je more i vatru, ublažavao bolove bio snažan za osmoricu. Sa ocem, koji se sada zvao Rig Jarl, nadmetao se u tumačenju Runa i bio je promućurniji od svog učitelja. Tako je stekao pravo da i sebe naziva Rigom i da važi za poznavaoca Runa.
Jahao je mladi Kon kroz trščak i šumu, odapinjao strele i vabio ptice. Tada mu je doviknula vrana sa grane:
– Kone, mladiću, zašto vabiš ptice? Bolje bi ti bilo da osedlaš konja i uništiš neprijatelje. Veličanstvene su dvorane kraljeva Danske, njihovo imanje veće je od vaše očevine; umeju oni da upravljaju brodovima, doteruju oružje i zadaju rane.
Osedlao je konja mladi Kon i pošao da uništi neprijatelje. Počinio je čuda od junaštva, pokorio zemlje i zadobio ruku danske kneginje. Oni su izrodili danske kraljeve.
Iz knjige ,,Predanja starih Germana”, koju je priredio Milan V. Dimić
