U Asgardu ima jedna bašta i u njoj drvo na kome rastu zlatne jabuke. Sve pod ovim Suncem mora jednom doći do svog kraja, pa tako i ljudi i Bogovi, vremenom, stare i slabe, i na koncu – umiru. Ali onaj koji kuša zlatne jabuke nikada ne stari. A jabuke rastu samo kad ih Boginja Idun neguje; niko drugi ne može da ih ubere.

Svako jutro Idun bere zlatne jabuke, i svaki dan Bogovi i Boginje dolaze u njenu baštu da ih kušaju. Tako Bogovi ostaju uvek mladi. Idun nikada ne napušta svoju baštu. Svaki dan ona je ili u bašti ili u svojoj kući od zlata nadomak nje, i svaki dan ona sluša Bragija, svog supruga, kako pripoveda priču bez kraja. Samo jednom je Idun napustila svoju baštu, i to zaslugom nikog drugog do prevrtljivca Lokija, o čemu se pripoveda na drugom mestu.

Priredila: Ulmawen