Hrejdmar je uzeo za sebe svo zlato kao naknadu za sina, ali su Fafni i Regin tražili udeo kao naknadu za brata. Međutim, Hrejdmar nije hteo da im udeli ni prebijene pare od toga blaga, pa su oni zato ubili oca.
Regin je posle zahtevao da Fafni sa njim podeli blago na ravne časti. Fafni je odgovorio da mu je zaludna svaka nada o udelu u blagu za koje je on bio spreman da ubije i rođenog oca; naredio je Reginu da se izgubi što pre, inače će ga snaći Hrejdmarova sudbina. Fafni je bio prisvojio i Hrejdmarov šlem, pa ga je sada stavio na glavu: taj šlem se zvao šlem straha, jer su ga se plašili svi živi, čim bi ga samo spazili. Regin je zato utekao. Fafni se uputio na polje Gnitahejd i tu je sebi podigao novo stanište. Zatim se pretvorio u zmaja i legao na zlato.
Na slici: Sigurd Fåvnesbane, detalj sa crkve Hylestad, Setesdal, Norveška
Regin je otišao kraju Hjalpreku u Tjod i postao njegov kovač. Tu je usvojio Sigurda, sina Sigmunda, koji je bio sin Velsunga [Völsung]. Sigurd je po rodu, snazi i hrabrosti bio prvi među ratničkim kraljevima. Regin mu je saopštio gde Fafni leži na zlatu i podstakao ga da osvoji blago. Sem toga, iskovao mu je mač koji se zove Gram; bio je tako oštar da je jednom, kada ga je Sigurd spustio u vodu tekućicu, presekao pramen vune koji su na oštricu naneli talasi. Sigurd je tim mačem čak rascepio Reginov nakovanj od gornje ivice pa sve do u drveni panj pod njim.
Sigurd i Regin su se zatim uputili u Gnitahejd; Sigurd je tu, na stazi koja vodi ka pojilu, iskopao jamu i seo na nju. A kada je Fafni otpuzio do vode, proburazio ga je Sigurd i tako je poginuo ovaj zmaj. Uto je prišao i Regin i rekao mu da je Sigurdu da mu je ubio brata, pa je tražio da mu kao naknadu Sigurd ostavi Fafnijevo srce koje je hteo da ispeče na vatri. Regin se sagnuo i napio Fafnijeve krvi; posle toga je legao da spava.
Sigurd je onda pekao srce i posle nekog vremena hteo je da vidi da li je ispečeno. Dodirnuo ga je rukom da vidi da li je još uvek žilavo. Sok srca ovlažio mu je prst i oprljio ga; prineo je zato prst ustima, ali kada je okusio krv Fafnijevog srca, počeo je da razume nemušti jezik ptica, pa je shvatio šta govore senice na drvetu. Prva je rekla:
– Tu sedi Sigurd, umrljan krvlju, na plamenu peče Fafnijevo srce; lukav bi bio darodavac prstenova ako bi pojeo sjajni mišić života.
A druga je rekla:
– Tamo leži Regin, snuje u sebi kako da prevari mladića koji mu je pošteno služio; lažno će ga optužiti za zločin, kovač spletki hoće da osveti brata.
Tada je Sigurd prišao Reginu i ubio ga. Zatim je otišao svome konju koji se zove Grani; odjahao je dalje do Fafnijevog boravišta. Tu je pokupio svo zlato i potrpao ga u svežnjeve koje je stavio na leđa Graniju. Zatim je i sam uzjahao i produžio put. Evo zašto se zlato zove Fafnijev ležaj ili stan, ili metal iz Glitahejda, ili Granijev tovar.
Putovao je Sigurd sve dok nije na jednom brdu naišao na jednu zgradu. U njoj je spavala žena pod kacigom i u oklopu. Sigurd je isukao mač i posekao njen oklop; tada se probudila i rekla da se zove Hild i da je Valkira.
Odatle je Sigurd odjahao kralju koji se zvao Gjuki; njegova žena se zvala Grimhild. Imali su sinove Gunara i Hegnija i kći Gudrunu; Gutorm je bio Gjukijev pastorak. Sigurd je dugo boravio među njima i oženio se Gudrunom, Gjukijevom kćeri.
Iz knjige ,,Predanja starih Germana”, koju je priredio Milan V. Dimić
—–
Originalna priča deo je „Völsungasage“. Nemačka hristijanizovana verzija sage zove se „Priča o Nibelunzima“ (Nibelungenleid). Po potonjoj je nemački kompozitor Rihard Vagner [Richard Wagner] komponovao svoje najpoznatije delo „Prsten Nibelunga“ (Der Ring des Nibelungen).
