Pored bogova koji žive u Asgardu i upravljaju Midgardom, svetom ljudi, postoje i bogovi koji se nazivaju Vani [Vanir]. Oni upravljaju morem i vazduhom. Najmoćniji od Vana je Njerd, koji šalje oluje ka moru i smiruje besne vetrove. Njegov sin Frej brine o žetvi i šalje kišu i lepo vreme na zemlju, a njegova ćerka Freja je toliko ispunjena ljubavlju da je ceo svet načinila lepim i nežnim, a ljudska srca je obdarila najlepšim užicima za koje su ikada čuli.
Desilo se na samom početku sveta da su Asi [Æsir] i Vani zaratili međusobno, a ta je bitka bila duga i ljuta. Kada je mir napokon sklopljen, Njerd, Frej i Freja su došli u Asgard i otada su oni svi jedna porodica.
Dok se održavao mirovni savet, između dve strane je stajao veliki krčag, a kada je sastanak završen, bogovima je bilo toliko drago što je rat završen da su odlučili da naprave nešto što će ih uvek podsećati na taj trenutak. Stoga su od krčaga izvajali čoveka i nazvali ga Kvasi. Kvasi je bio već odrastao momak kad mu je podaren život, i bio je veoma lep. Na celom svetu ne beše mudrijeg od njega — on je znao odgovor na svako pitanje. Kvasi je znao kako bogovi žive, kako je postao svet i sve svetove Igdrasila. Kvasi je, povrh toga, bio i dobar — kao što svi mudri ljudi i jesu. On je bio veliki putnik i svugde je bio dobrodošao jer, gde god da je išao, ljudi su postajali pametniji i bolji. Ljudi ponekad misle da su pesnici beskorisna sorta, ali bogovi se ne slažu sa tim, jer kada su stvorili prvog pesnika on je imao sve najbolje ljudske osobine koje su bogovima mogle pasti na pamet. Ali pesnici ne mogu da izbegnu nevolje ništa lakše nego obični ljudi, a ponekad im to čak i teže polazi za rukom.
Jedne večeri Kvasi je putovao kroz jednu od onih dubokih dolina koje izlaze na more i došao je do kuće u kojoj su živela dvojica patuljaka sa čudnim imenima: Galar i Fjalar. Oni nisu bili samo niski rastom, već su bili i vrlo zlobni, a kao što je slučaj kod svih zlobnih ljudi, oni behu zavidljivi i okrutni i mrzeli su Kvasija jer je bio mnogo plemenitiji od njih. Galar je imao tamno, neprivlačno lice, koje je poprimilo još strašniji izraz kada je video da se Kvasi približava kući.
– „Fjalare, Fjalare!“, pozvao je brata, „stiže mudar čovek koji uvek govori u stihovima i misli da zna mnogo više od svih drugih.“
A kada je Fjalar video pesnika kako stupa preko polja, nadvi se nad njega crna senka kao kakav olujni oblak.
– „Galare“, prošaputa Fjalar, okrećući se da proveri da ga niko ne može čuti, „sam je. Hajde da ga ubijemo i vidimo koliko će mu sva njegova mudrost pomoći!“
U međuvremenu se Kvasi već polako beše približio kući i moru, a talasi koji udaraše o kamenje su inspirisali pesmu u njemu. Ako bi ga ko čuo kako peva, čuo bi šum talasa kako se peni i prelama na plaži. Kada je Kvasi stigao do patuljaka, oni su se pretvarali da im je drago da ga vide, te mu rekoše mu da je on osoba koju su najviše želeli da sretnu jer imaju pitanja koja su dugo čekali da mu postave. Kvasi je bio toliko dobar da nikada ne bi pomislio zlo o bilo kome, te kad su ga upitali da pođe sa njima u veoma mračan i usamljen deo doline, kako niko ne bi mogao da čuje o čemu pričaju, on nije ni pomislio da mu oni žele kakvo zlo. Čim stigoše tamo, patuljci ga ubiše s leđa. Potom sakupiše njegovu krv u dva krčaga i kotao i pomešaše je sa medom. Tako je nastala prekrasna medovina. Za istinsku poeziju nije dovoljna samo slast — potreban je i život.
Nedugo potom, Gjalar i Fjalar ubiše džina Gilinga, a zbog toga behu kažnjeni, jer Gilingov sin Sutung, kada je saznao kako mu je otac ubijen, odvede patuljke na malo kameno ostrvo nasred mora, da se podave kada nadođe plima. Kad ih ostavi tamo, Sutung se spemi da otplovi nazad na kopno, ali su lupeži toliko molili da ih povede, da im on naposletku obeća da će ih ostaviti u životu ako mu daju medovinu. Tako Sutung odnese medovinu kući i stavi je u podrum, te reče svojoj kćeri da je čuva dan i noć, jer znao je Sutung kako je dragocen taj napitak. I tako je medovina prešla iz ruku patuljaka u posed divova.
Sad, bogovi su veoma voleli Kvasija, te kada prođe mnogo vremena a da se o njemu ništa ne ču, oni upitaše Galara i Fjalara da li su čuli išta o njemu. Patuljci rekoše da je Kvasera udavila njegova sopstvena mudrost, ali Odin je znao da je to laž. On sazva sastanak, ali ne reče ništa o svojim planovima. Jednog dana Odina ne beše nigde u Asgardu i bogovi su znali da je otišao na jedno od njegovih dugih putovanja.
Za Odina niko ko bi ga sreo na putu ne bi pomislio da je bog; izgledao je kao veoma privlačan nadničar, a to je, u stvari, upravo ono što on i jeste. Ceo svet je njegova briga, a veliki je posao održavati ga u redu. Reči bi teško opisale lepotu predela kroz koje je Odin putovao: duboke, tihe zelene doline, sa svetlucavim zlatnim izvorima koji ih presecaše; strme planine krunisane jelama i borovima; velike stene gordo postavljene u moru i fjordove koji su plaže pretvarali u bezbroj zaliva. Odin je uživao u svim tim prizorima, jer bogovi vole lepotu, ali je sve vreme razmišljao kako da dođe do medovine u džinovom podrumu. On je odlično znao da je se Sutung nikada neće odreći svojevoljno i da mora da do nje dođe ili silom ili prevarom. Sutung je veoma jak, a podrum je načinjen od čvrstog kamena. Što je više razmišljao o tome, Odinu je poduhvat delovao sve teže. Da je bio čovek, on bi odustao, ali to mu nije bilo u prirodi, a osim toga, voleo je Kvasija, od čije krvi je napravljena medovina. Odin beše čvrsto naumio da je donese u Asgard.
Zadesilo se da je Sutung imao brata pod imenom Bauge koji je bio ratar. I tako, jednog popodneva dok su Bauovih devet slugu kosili polja, videše stranca kako im se približava. Bilo je veoma čudno videti stranca u toj nedođiji, te sva devetorica prestadoše sa radom i stadoše ga posmatrati. Stranac beše nadničar baš kao i oni, ali je bio veoma krupan i imao je produhovljeno lice i mudro ponašanje.
– „Fina livadska trava“, reče stranac dubokim muzikalnim glasom kad pristiže, „ali za vas je to težak posao jer su vam kose tupe.“
Oni su svakako izgledali premoreno.
– „Podajte mi vaše kose i ja ću ih naoštriti za vas“, reče stranac.
Radnicima beše drago zbog toga, te mu dadoše kose bez ijedne reči. Uskoro je dolina odjekivala zvucima brzih udara kamena o težak metal, a iskre su letele svuda naokolo. Radnici nikada ne videše takvo oštrenje kosa ranije, i postajahu sve zapanjeniji kako je trava padala kao magijom pokošena pred njima. Košenje, koje je do tada bilo težak posao, sada je postalo najlakša stvar na svetu.
– „Prodaj nam taj brus“, povikaše uglas, okupivši se oko stranca.
– „Pa“, reče on veoma hladno, „prodaću ga ako ponudite odličnu cenu.“
Onda svaki radnik stade zahtevati brus samo za sebe i dok su se tako svađali, stranac ga baci visoko u vazduh i natera ih da se bore za njega, što su oni i učinili. Toliko su se ljuto borili da je svako kosom ubio onoga do sebe, te naposletku stranac ostade sam na polju. On baci brus daleko u travu i ode dalje, a sa zalaskom sunca stiže do džinove kuće i upita da li može tu da prespava. Bauge pristade da obezbedi strancu večeru i krevet (što je u ono vreme bilo normalno), te ga pusti da uđe. Nakon večere oni stadoše pričati i Bauge reče da su se njegovih devetorica slugu potukla u polju i pobila, te da je sada on u strašnoj nevolji jer ne zna gde da nađe ljude koji bi radili za njega.
– „Ja ću raditi za tebe“, reče stranac.
– „Da“, reče džin, „ali ti si sam.“
– „To je tačno“, odgovori stranac, „ali iskušaj me i ja ću raditi posao za svu devetoricu.“
Bauge nije mogao da veruje svojim ušima, ali ipak, jedan čovek je bolji nego nijedan, te on upita pre nego što bi se stranac mogao predomisliti:
– „Šta tražiš kao nagradu?“
Stranac se zamisli, kao da ne zna šta bi tražio.
– „Ja ću raditi za tebe“, reče on napokon, „ako mi daš jedan gutljaj medovine iz podruma tvog brata.“
To mnogo iznenadi džina, jer nije mogao da pojmi kako je stranac mogao znati išta o tome. Ipak, bio prilično siguran da Sutung neće dati ni kap medovine, te pomisli kako je to dobra prilika da dobije radnika bez naknade.
– „Pa“, reče Bauge, „to ne mogu da ti obećam jer Sutung dobro pazi na svoju medovinu, ali učiniću sve što mogu da ti pomognem da do nje dođeš.“
I tako je pogodba zaključena, a sledećeg jutra stranac dođe na polje da kosi. Celo leto, dan i noć, radio je stranac posao za devetoricu. Bauge se često pitao kakav je to čudnovat čovek, ali dok je posao bivao urađen džinu to nije bilo bitno, te ništa nije pitao. Stranac je jednom rekao da se zove Bolverk, i to je sve što je ikada rekao o sebi. Meseci su prolazili i naposletku dođe zima. Tada Bolverk zatraži svoju nagradu.
– „Pođimo da upitamo mog brata“, reče Bauge, te obojica dođoše pred Sutunga.
Bauge mu ispriča kako je načinio pogodbu i zatraži od brata malo medovine.
– „Ne“, reče Sutung veoma grubo i pogleda Bolverka popreko, „to nije moja pogodba i nećeš dobiti ni kapi!“
Ovo uopšte ne iznenadi Bolverka, a Bauge pomisli da je dobio sav otkos bez naknade, ali kad stigoše do drveća podalje kuće, Bolverk izvadi svrdlo iz skuta svoje odeće.
– „Bauge“, reče on džinu, „obećao si da ćeš mi pomoći da dođem do medovine. Idemo u Sutungov podrum po nju.“
Bauge se nasmeši na ideju da će to svrdlo proći kroz tvrd kamen od kojeg je podrum napravljen, ali kada mu ga stranac dade, on ga uze bez reči i poče da svrdla. To je zaista bilo neverovatno svrdlo! Džin ga još nije ni pošteno prislonio uza zid kada je počelo da svrdla kao omađijano, bacajući parčiće kamena u oblacima oko džina. Jednom džin prestade da svrdla, jer se beše uplašio da će zaista prosvrdlati do podruma, te reče Bolverku da je prosvrdlao put, ali Bolverk je znao da to sigurno nije istina, jer su parčići kamena još ispadali, te on reče džinu da nastavi da svrdla. Ubrzo zatim put beše prokrčen. Bauge se osvrnu, ali Bolverka ne beše nigde na vidiku, i dok se on okretao u svim pravcima, ogroman crv se uspuza uz kamen i uđe u rupu. Kad je to video, džin brzo nabi svrdlo u rupu, ali mu Bolverkov glas odgovori iz podruma: „Prekasno Bauge; ne moraš više da svrdlaš.“ Tada džin pomisli da čovek koji radi posao za devetoricu celo leto i kao od šale se pretvara u crva mora da bude više od obično smrtnika. Bolverk zapravo već beše dospeo u Sutungovu kuću, ali kako će izaći sa medovinom?
Sutungova mlada kći Gunlad, koja beše zadužena da čuva medovinu dan i noć, sedela je pored kotla. Kada spazi prekrasnog mladića koji se niotkuda stvori ispred nje ona se iznenadi i uplaši. Šta joj je mladić rekao niko ne zna, ali se veruje da je rekao da je premoren i nagovestio da je ona veoma lepa i da nikada nije video nikoga njene lepote ranije. U svakom slučaju, on je nagovori da mu dopusti da popije tri gutljaja medovine, samo tri. To su sigurno bila tri najzapanjujuća gutljaja za koje je iko ikada čuo, jer sa prvim mladić isprazni jedan krčag, sa drugim drugi, a sa trećim ceo kotao! I tada nastupi još jedna neverovatna promena. Bolverk je ušao kao crv, ali čim je ispio medovinu on se pretvori u orla, i pre nego što je Gunlad shvatila šta se dešava, orao polete. Kroz lak vazduh, sve brže i brže, sve više i više, u velikim lukovima koje je opasivao visoko iznad planinskih venaca, orao se uzdiže u visine sa kojih se zemlja pod njim nije ni videla i njegova moćna pera zakucaše na kapije Asgarda.
Tako je Odin doneo medovinu u Asgard, gde se ona nalazi i danas, a samo onima koji imaju naklonost bogova je dozvoljeno da je kušaju.
Hamilton Wright Mabie – “Norse Stories Retold from the Eddas”: “How Odin Brought the Mead to Asgard”. Prevod: Ulmawen
