Nordijska mitologija Inukshuk

Vikinzi i Skrelinzi (1)

Ovo se, međutim, nije pokazalo uspešnim, jer su se Skrelinzi uplašili severnjačke flote:

„Prošlo je tri nedelje, a od njih ne videsmo ni traga. Nakon toga videsmo veliku grupu njihovih čamaca kako doplovljava iz pravca juga. Skrelinzi su sada rotirali drvene motke u suprotnom smeru od Sunca i svi su vikali na sav glas. Ljudi uzeše svoje crvene štitove i krenuše ka njima. ” (Eiríks saga rauða)

Beli štit je bio znak mira, i to veoma poznat među Severnjacima. Crveni štit, sa druge strane, označavao je konflikt i rat. Jasno je da su Skrelinzi imali sličan sistem znakova. Sličan opis pominje se u Ingvarovoj sagi (Yngvars saga víðförla), kada Svein Ingvarson ide u posetu „egzotičnim narodima” na istoku Skandinavije:

„Jedan starosedelac je držao pero u ruci, te je prvo pokazao na koren, a potom i na perušku, što je, izgleda, predstavljalo znak mira. Stoga je Svein rukom pokazao znak mira u odgovor. Starosedeoci su se potom okupili u zaklonu ispod stene, te ponudili Vikinzima razne vrste robe. Svein je rekao svojim ljudima da mogu da idu na obalu, te su dve grupe tako trgovale iako se među sobom nisu razumele.” (Yngvars saga víðförla)

Ova epizoda je slična opisu iz Eiríks saga rauðe, iako se nigde potanko ne objašnjava sistem znakova. Ovo navodi na zaključak da je sistem sporazumevanja znakovima bio uobičajen u Vikinga, a koristio se kada su se sretali sa ljudima sa kojima nisu mogli da komuniciraju verbalno. Ovaj tip interakcije je bio uobičajen mnogo pre nego što su Vikinzi doplovili do Kanade. Yngvars saga víðförla navodi da su „pagani sa istoka” uglavnom trgovali kožom. Ovo nesumnjivo podseća na Eiríks saga rauðu:

„Oni počeše da trguju sa posetiocima, koji su uglavnom tražili crvenu odeću. Takođe su želeli da kupe mačeve i koplja, ali im Karlsefni i Snori to ne dozvoliše. ”

U obema sagama se navodi da su Skrelinzi bili željniji da trguju sa Severnjacima. Toliko željni, u stvari, da su bili spremni da plate više nego što je roba vredela. Pitanje šta su dobili u zamenu za krzna kojima su trgovali je, izgleda, bilo posve nebitno za Vikinge. U Grœnlendinga sagi se ne pominje crvena odeća:

„Karlsefni je poslao žene koje su nosile mleko i mlečne proizvode. Kada su to videli, Skrelinzi su želeli da kupe samo to i ništa više. Rezultat ove tgovine za starosedeoce je završio u njihovim stomacima, dok su Karlsefni i njegova družina dobili kože i krzna.”

Nordijska mitologija Vikinzi i Skrelinzi 2

Ovo, pak, teško da je verodostojno. Ljudima koji nisu držali stoku niti poznavali mlečne prerađevine teško da bi se odmah svideo ukus istih. Izgleda da su pisci sage zaključili da su Skrelinzi bili zainteresovani da kupe bilo šta što sami nisu imali, te su cenili severnjačka dobra više nego što su potonji cenili njihova.

Naredne zime, trgovina je bila manje uspešna, jer je „jednog starosedeoca koji je pokušao da uzme oružje od Severnjaka ubio jedan od Karlsefnijevih pratilaca”. U Ingvarovoj sagi trgovina napreduje dobro, sve dok jedan Grk (ili Rus) iz Sveinove družine nije pokušao da prekrši nedavno sklopljenu pogodbu sa kožama: „Kada se paganin iznervirao i udario ga posred lica, Rus isuče mač te ga preseče nadvoje.” Ovaj navod nas vraća na opšte mesto u susretima Vikinga i nepoznatih im naroda. Ako bi trgovina bila neuspešna, ne bi preostalo ništa drugo do borbe.

(nastaviće se)

Prevela: Ulmawen

Izvor: Sverrir Jakobsson – „Crni, zloćudni ljudi: starosedelački narodi severne Amerike iz perspektive Islanđana”

DRUGI DEO

 

Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on TumblrShare on StumbleUponShare on LinkedInShare on Reddit