Na Islandu, a verovatno i diljem Skandinavije tokom vikinškog dobas, pravljanje piva je najčešće bio ženski posao:
Budući da je zahtevalo vatru i, uopšte, toplotu kuhinje, spravljanje piva je bilo dozvoljeno čak i tokom božićnih praznika. Žene su tradicionalno bile zadužene za ovaj zadatak, te je spravljanje piva ostalo ženski posao tokom celog Srednjeg veka. Jedna saga navodi kako je kralj razrešio ljubomoru između svojih dvaju žena tako što je odlučio da zadrži onu koja mu spremi bolje pivo kad se vrati iz rata. Krajem XIV veka, kaluđerice su bile zadužene za spravljanje piva u manastiru Vadstena u Švedskoj. Opisujući spravljanje piva u čast biskupa Pola [islandski biskup Páll Jónsson – prim. blogera], vinjeta navodi da je domaćica bila zadužena za ovaj zadatak. U važnim domaćinstvima gde je zahtevan fizički rad zbog velike zahtevane količine piva, muškarci su pomagali. Tako izvori navode da je u jednom takvom domaćinstvu u Stafaholtu domaćica (húsfreyja) dopunjavala zalihe piva uz pomoć naložnika (ræðismaðr), a nakon neočekivane posete četrnaestoro gostiju. Pivo koje se konzumiralo tokom zasedanja parlamenta (Alþingi) je spremano na licu mesta, ali kako su zahtevane količine bile povelike, muškarci su morali da pomažu jer nije bilo dovoljno žena za ovaj zadatak. Priprema piva se retko pominje u sagama, ali se zna da je proces bio složen, a katkad je zahtevao i božansku intervenciju koja se ogledala u ,,čudima” koja su prezentovali islandski biskupi.
(Jochens, Jenny M: “Women in Old Norse Society”)
Vino je bilo verovatno najskuplje i najnedostupnije fermentovano piće tokom vikinškog doba. Grožđa gotovo da nije ni bilo u Skandinaviji, a mala doza drugog voćnog vina koja je bila dostupna tokom Srednjeg veka bila je rezervisana za pričest. Moguće je da je korišćen sok od breze za proizvodnju malih količina vina (Hagen, 220; Roesdahl, 120). Ostaci vinskih amfora pronađeni su su Dorestadu i Jórvíku; visina im varira od 14 do 24 inča, a imaju od 12.5 do 20 inča u dijametru (Hagen, 220).
Arheološki nalazi pokazuju da je vino bilo uvoženo u buradima: jela (abies alba) nije uspevala u Danskoj, a u Hedebyju i Dorestadu je pronađena vinska burad obložena jelinim drvetom koja je uvežena ,,sa Rajne” (Hagen, 220; Roesdahl, 122). Prirodno, vino su mogli da priušte samo bogati i moćni. Ovo je lepo ilustrovano u Elfrikovom razgovoru, gde obraćenik kaže da preferira slabo pivo, a na pitanje ,,zar ne piješ vino?” odgovara:
Ic ne eom swa spedig þæt ic mæge bicgean me win; ond win nys drenc cilda ne dysgra, ac ealdra ond wisra.
(Nisam toliko bogat da mogu da kupim vino; a vino nije piće za decu i neiskusne, već za stare i mudre.)
Kao što se iz priloženog da zaključiti, glavni bog nordijskog panteona, Odin, pije samo vino, što se može videti u poemi Grimnismol [Grímnismál]:
Gera ok Freka seðr gunntamiðr
hróðigr Herjaföður;
en við vín eitt vopngöfugr
Óðinn æ lifir.
(Iskusni Otac ratnika,
napaja njime Gerija i Frekija*,
jer samo na vinu ratnik
Odin uvek živi.)
Smatra se da je najdrevnije piće Germana medovina (staroislandski mjöð, staroengleski medo, odgovara sanskritskoj reči za med). Medovina je bilo idealizovano piće herojske poezije:
Medovina se služila tokom velikih i značajnih svetkovina; bila je za hramove i ceremonije. Pivo je bilo za mase i za sve druge prilike.
(Gayre, Robert i Charlie Papazian: “Brewing Mead: Wassail in Mazers of Mead”)
*Odinovi vukovi.
Autor: Christie L. Ward
Prevod: Ulmawen
(nastavak sledi)
