Tag Archives: vikinzi

Nordijska mitologija Odin i koplje

Biranje raja: pre-vikinška i vikinška religija i dolazak hrišćanstva (II)

Kult zmije?

Na nekoliko starijih kamenova nailazimo na tri popunjena kruga, i to: na kamenu iz Marteba, iz crkve Bro i na velikom kamenu iz Sanda. Malo je verovatno da sva tri kruga predstavljaju sunce i uskrsnuće. Na kamenu iz Marteba vidimo zmijolike obrise oko donjeg levog kruga, dok na kamenu iz Sanda vidimo zmije koje okružuju oba donja kruga koji nemaju zrake. Da li ovde nalazimo izvore za Zemlju ispod Sunca, koju opkoljava Midgard-zmija?

Nadalje, na kamenu vidimo kasniju doradu: drvo sa jasno izraženim korenovima stoji u istoj ravni sa zmajem – moguća paralela sa Igdrasilom i Nidhegom. U periodu od VI do VIII veka, motiv kruga zamenile su ilustracije brodova koji plove, ptica i zmija. Sada nailazimo na kamenove koji prikazuju samo zmije. Najpoznatiji od njih je kamen iz Smisa i Nera [När], na kome vidimo ženu sa umetničkom frizurom u sedu koja drži po zmiju u obe ruke. Iznad nje se nalazi tzv. triskele sa tri zmije.

Nordijska mitologija Smis Gotland

Na slici: oslikan kamen sa motivom zmije iz Smisa, parohija Ner. Fotograf: Rejmond Hejdstrem.

Na kamenu iz Sandegorda [Sandegård] u Sandi vidimo zmijoliko stvorenje sa po jednom zmijom levo i desno od njega. Nema nikakve sumnje u to da su zmije bile od izuzetne važnosti u preistorijskom periodu Gotlanda. Pored Midgard-zmije [Midgårdsormen], Ede takođe pominju zmije Goin, Moin, Grobak [Gråbak] i Grafvelund [Grafvöllund], koje prave društvo Nidhegu u Niflhejmu ispod Igdrasila: „Više zmija obitava ispod Igdrasila nego što blesav majmun veruje”.

Nordijska mitologija Sandegord Gotland

Na slici: kamen iz Sandegorda. Fotograf: Rejmond Hejdstrem.

Oba gorepomenuta kamena datiraju između 500 i 700 godine n.e, gde se već približavamo Vikinškom dobu. Na najmanje dva kamena iz Vikinškog doba nalazimo prikaz i žene sa zmijama i legla zmija. Na kamenu iz Huningea, Klinte, žena-zmija posmatra bitku. Na sledećoj slici, muškarac leži među zmijama – u rupi ili u dvorištu. Žena stoji na ulazu. Na kamenu iz Smisa u Stenširku [Stenkyrka], vidimo ženu sa zmijom u ruci koja šeta ispred reda ratnika. Na oštećenom frizu iznad ove scene naziremo leglo zmija i muškarca u njemu.

Nordijska mitologija Huninge Gotland Nordijska mitologija Smis Gotland Stensirka
Na slici gore: kamen sa motivom zmije iz Huningea, parohija Klinte. Fotograf: Rejmond Hejdstrem.Na slici dole:kamen iz Smisa, Stenširka. Fotograf: Rejmond Hejdstrem.

U mitologiji Gotlanda, zmije su se pominjale stotinama godina! Zmijska legla se pominju i u sagama. U Sagi o Ragnaru Lodbroku (.pdf dokument), i Ragnar i Gunar Jukeson stradaju u zmijskom leglu.

Ukoliko su kamenovi sa prikazom zmije i zmaja rani znaci religije Asa, to bi značilo da je tranzicija od prvobitne simbolike plodnosti i kulta zemljoradnje do kulta Asa bio proces koji je trajao stotinama godina! Kada je Snori opisao religiju Asa Edama početkom XIII veka, on je imao pristup samo finalnoj fazi nordijskog paganizma – pre nego što će ga potisnuti hrišćanstvo. Tome je prethodio dug i spor proces tranzicije.

Kult Asa

Vikinzi su verovali u dve grupe bogova: Ase i Vane. Reč „Æsir” potiče od stare reči za boga. Ede nas obaveštavaju da su većina bogova Asi: Odin, Tor, Tir i ostali – ukupno dvanaest bogova. Oni su predominantno ratnička božanstva kojima su se prinosile krvne žrtve. Kako se navodi u Snorijevoj Edi, u grupu se ubraja i četrnaest boginja (Ásynjur). Termin „Vanr” (čita se „Van”; množina Vanir) je, smatra se, povezan sa Venerom, rimskom boginjom ljubavi i staroindijskom reči „vanah” (želja). Vani predstavljaju posebnu grupu božanstava.

Vani su božanstva vezana za reprodukciju i oni upravljaju vremenskim prilikama, ribarstvom, plovidbom i žetvom. Čini se da su oni nasledili drevna zemljoradnička božanstva i kult majke Zemlje. Najpoznatiji od Vana je Njerd i njegova deca Frej i Freja. U Vane se ubrajaju i božanstva koja su vešta u mađijanju i koja mogu da potpomognu uspeh u bici. Asi i Vani su ratovali međusobno, ali su se naposletku umorili, te sklopili mir.

Odin je najstariji od svih Asa. On vlada svime i, koliko god da su drugi bogovi moćni, svi slušaju Odina kao što deca slušaju očeve. Uistinu, Odin se smatrao za univerzalnog oca (Alfaðir).

nordijska mitologija kamen iz Marteba

Biranje raja: pre-vikinška i vikinška religija i dolazak hrišćanstva (I)

Kada je počelo Vikinško doba (oko 750 godine), Skandinavija je bila među poslednjim uporištima paganizma u Evropi, zajedno sa područjima istočno od Elbe koja su naseljavali baltički i slovenski narodi. Hrišćanstvo se polako proširilo sa Bliskog istoka, iz Egipta, Rimskog carstva i Vizantije (u IV veku) ka područjima koja su naseljavali Franci i (kasnije tokom VI veka) dalje ka Engleskoj i Irskoj. Delovi teritorija koje su naseljavali germanski narodi pokršteni su u VII veku, a sredinom VIII veka je osnovano veliko Karolinško Carstvo koje je formiralo kohezivnu hrišćansku teritoriju od Italije na jugu do slovenskih regija na severu.

Pre Asa

Verovanje u Ase je bilo dominantno pre dolaska hrišćanstva u Skandinaviju (XI vek). Mnogi veruju da je religija Vikinga bila jedinstven fenomen u severnoj Evropi. Međutim, kult Asa je bio ratnička vera koja je imala nekoliko ekvivalenata kako u Evropi, tako i u Aziji. Te su religije zamenile mnoga starija, mirnodopska verovanja koja su bila povezana sa zemljoradnjom i plodnošću. U ovim starim oblicima religije, vrhovno božanstvo je neretko bilo žensko – majka Zemlja – a dobra žetva i stočarstvo su bili glavni razlog za idolopoklonstvo.

ekspanzija religija početkom vikinškog doba
Na slici: mapa ekspanzije hrišćanstva i islama početkom Vikinškog doba, oko 750. godine n.e. Belo: paganizam; sivo: hrišćanstvo; crno: islam. Mapu priredila Maria Vestholm.

Ženska božanstva su bila dominantna u Evropi i Aziji do oko V milenijuma p.n.e, kada se čini da su promene polako počele da se pomaljaju. Plodna zemlja koju su ljudi obrađivali stradala je u napadima ratobornih nomada iz planinskih regija. Kod ovih plemena, muška božanstva su bila dominantna, a štovala se hrabrost u borbi i junačka pogibija. Mnogo kasnije, neka od božanstava dobila su imena Zevs, Jahve i Odin.

Izvan Skandinavije, germanska plemena su Odina nazivala Vodan (Votan), Langobardi – Godan, a Anglosaksonci – Voden. I Voden i Donar (Tor) pominju se već u VI veku u Evropi. Odin i Zevs imaju mnogo toga zajedničkog, baš kao i njihove supruge Friga i Hera. Postoji još mnogo sličnosti između ostalih Asa i grčkih bogova.

Skandinavski mit o postanku sveta, na primer, ima mnogo sličnosti sa drevnim mitovima Indije i Irana. Kako se navodi u Edi, Imir je stvoren od isparenja Ginungagapa, kome je direktno suprotstavljena vatra Muspelhejma. Krava Audhumbla je stvorena isto tada. U indijskim Vedama, ekvivalent Imira je Jama, koga su Persijanci zvali Jima. U Indiji, krava se i danas smatra za izvor života.

U indijskom epu Mahabharata, nalazimo dvojicu naslednika: slepog Dritaraštra i iskrenog Vihuru. Obojica podsećaju na Odinove sinove: slepog Heda i dobrog Baldra. U skandinavskoj verziji mita, Hed je na prevaru nagovoren da odapne strelu na svog brata, dok se u indijskom ekvivalentu pominje igra na sreću sa tragičnim posledicama. U oba slučaja ishod vodi ka uništenju sveta.

Nakon sumraka bogova (Ragnarök), stvara se novi svet. Identičan cikličan pogled na vreme nalazimo i kod Iranaca i kod Grka i kod Indijaca. Takođe možemo da uočimo i lingvističke sličnosti između starogrčkog, staroindijskog i germanskih jezika. Očigledno je da je kult Asa nasledio svoje osnovne značajke od mnogih religija južne Evrope i Azije. Ne može se sa sigurnošću reći odakle potiče kumulativna vera, ali ono što možemo da tvrdimo je da je ona migrirala u Skandinaviju.

Međutim, Skandinavija je imala svoju veru i pre Asa. Za ono malo što o njoj danas znamo izvori su arheološki nalazi žrtvenih obreda, grobovi i oslikani kamenovi sa Gotlanda. Pisanih izvora nema. Izuzev jednog. Naime, rimski istoričar Tacit u svojim je delima opisao severnogermanska plemena i njihovu religiju, u svom kapitalnom delu Germanija. Tacit pominje dve germanske boginje: Izis i Nertu. Izis je, čini se, inspirisana svojom imenjakinjom iz Egipta. Ona je vodeno božanstvo, kojoj su se hramovi gradili na obalama reka, a simbol joj je bio brod. Smatra se da je ona preteča boginja Frige i Freje. Freja je ćerka boga Njerda i sestra boga Freja, koji ima magičan brod Skidbladni.

Tacit navodi: „Za Nertu, koja je ekvivalent majke Zemlje, veruje se da dolazi među ljude i ima uticaj na njihove živote. Na ostrvu u okeanu se nalazi sveta kočija, na kojoj se nalazi gaj koji je pokriven tkaninom. Vagon vuku krave, a gde god se pojavi, tamo prestaju ratovi i odlaže se oružje.”

Tacit navodi sedam germanskih plemena koja se klanjaju boginji Nerti. Od ovih sedam, za samo jedno sa sigurnišću znamo da su – Angli. Oni su naseljavali poluostrvo u severnom delu današnje Nemačke, na granici sa Danskom, koje se zvalo Angeln. Dva druga su verovatno naseljavala današnji Šlezvig-Holštajn.

Tacit nas obaveštava kako se završavalo Nertino godišnje putovanje: „Onda bi se kočija i tkanina očistili, a robovi kojima je ovaj zadatak bio poveren potom bi se udavili u moru. Ovo je izazivalo strahopoštovanje jer niko nije znao šta to predskazuje, jer samo je mrtvima dozvoljeno da to znaju. ”

Kult koji Tacit opisuje mogao bi biti u vezi sa telima koja su pronađena u jezerima u Danskoj i severnoj Nemačkoj. Nerta (Njerd) su izgleda bile boginje plodnosti i preteče Vana.

Oslikani kamenovi sa Gotlanda

Najstariji kamenovi sa Gotlanda datiraju iz perioda između 400 i 600 godine nove ere. Na njima su oslikani simboli koji se mogu dovesti u vezu sa starim zemljoradničkim kultom pre nego sa ratničkom religijom. Na njima nalazimo sunčeve diskove sa točkovima (koji verovatno predstavljaju pokret), životinje u parovima koje simbolizuju običaje o kojima danas ništa ne znamo, a pretpostavlja se da su u vezi sa dobrom žetvom ili krvnom žrtvom.

Drugi motiv koji nalazimo su čamci. Iznad središnjeg dela čamca nalazi se struktura sa krugovima. Sunce koje donosi preporod svakog proleća je verovatno bilo simbol uskrsnuća čak i za pokojnike, a u ovom smislu se može razmotriti i pretpostavka da parovi životinja stoje kao simbol života i smrti, ili zime i leta. Čamci bi mogli predstavljati put duša pokojnika u zemlju sunca ili carstvo mrtvih. Krugovi bi mogli predstavljati počast preminulima – vence časti.

Nije začuđujuće da su stanovnici Gotlanda, zemlje koja se nalazi usred mora, dugo štovali religiju stočarstva i plodnosti koja je takođe uključivala i brodove. Čak i na kamenovima koji datiraju između 400 i 500 godine nove ere, nalazimo slike koje asociraju na religiju Vikinga.

kamen iz Austersa

Na slici: delimično rekonstruisan prikaz oslikanog kamena iz Austersa. Na dnu vidimo kljun broda i sunčev disk, a pri vrhu zver sa razjapljenim čeljustima. Fotograf: Rejmond Hejdstrem.

Kamen iz Austersa u Hangvaru prikazuje sunčev disk i, verovatno, kljun broda. Iznad diska, vidimo čoveka koji se sučeljava sa grdobnom zveri koja liči na stonogu. Nekolicina naučnika je pokušala da objasni sliku kao rani pokušaj ilustracije Sigurda (Völsungasaga). Druga interpretacija su Tor i Midgard-zmija (videti: Tor ide na pecanje).

Gotovo identičan kamen pronađen je prilikom restoracije crkve u Martebu 1971. godine. Na njemu vidimo ceo brod, ali se gornji deo tela zmije/zmaja ne vidi. U svakom slučaju, znamo da je u pitanju isti motiv. Saga o Sigurdu se raširila diljem Skandinavije i Nemačke tokom i nakon Vikinškog doba. Postavlja se pitanje, dakle, da li je motiv sa kamena iz Austersa znak ratničkog kulta Asa koji će nastupiti kasnije?

kamen iz Marteba

Na slici: oslikan kamen iz crkve u Martebu. Fotograf: Rejmond Hejdstrem.

Postoje i drugi primeri oslikanih kamenova iz istog perioda, koji prikazuju ljude pod oružjem. Na primer, kamen iz Valstenaruma u Valsteni prikazuje ljude sa kopljima i štitovima, a na kamenu sa ranim runskim zapisom iz crkve u Martebu vidimo konjanike sa kopljima i štitovima koji stoje pored sunčevog diska.

DRUGI DEO

Autor: Gun Westholm
Priredila: Ulmawen

 

Nordijska mitologija vikinzi i skrelinzi 3

Vikinzi i Skrelinzi (2)

Mora biti da su ljudi koje su Vikinzi nazivali Skrelinzima ličili kao jaje jajetu u očima severnjaka. Mi, naravno, danas znamo za više rasa. Na primer, Dženi Džohens smatra da je upravo ta razlika u fizičkom izgledu razlog zašto nije došlo do mešanja ovih dvaju grupa. Vikinzima je, pak, bilo teško da opišu ove razlike. Manjkalo im je i vokabulara i ideologije za kategorzaciju ljudi po rasama. U ono doba, Vikinzi su znali samo da postoje druge grupe ljudi koje se razlikuju od „nas”. U Hauksbóku su ti ljudi podvedeni pod naslov „Her segir fra marghattaðum pioðum” („ovde se pripoveda o ljudima različitih vrsta”).

„Ti ljudi nisu kao „mi”. Oni se razlikuju i po građi i po prirodi”, navodi se u Hauksbóku. Priroda običaja koja doprinosi toj diferencijaciji se najčešće odnosi na način ishrane, posebno kada jedna grupa ljudi ubije i pojede svoje roditelje, „a oni su nesavesni jer su im dopustili da ostare i oslabe i da umru gladni”.

Drugi ljudi se razlikuju po izgledu. U Hauksbóku se navodi da „Unipedi imaju toliko velika stopala da mogu da ih koriste kao štitnik za sunce kada spavaju. Oni trče brzinom zveri i poštapaju se”. Hauksbók, nažalost, ne navodi gde žive Unipedi, dok „egzotični” ljudi žive u Indianlandu (Indija), Blalandu (Etiopija) i Sithiji (Švedska).

Skiapodi ne samo da se nalaze na listi „ljudi različitih vrsta” u Hauksbóku, već se jedan od njih pojavljuje i u Sagi o Eriku crvenom. Severnjaci u Vinlandu (Kanada) su osnovali koloniju Straumsfjerd [Straumsfjörðr], a u Hópu, južno od fjorda, naišli su na Skrelinge. Pošto su Torfin [Þorfinnr] Karlsefni i njegova družina napustili teritoriju Skrelinga, oni su putovali na sever, pa se iskrcaše na ušću jedne reke. U Sagi o Eriku crvenom se navodi:

Jednog jutra, Karlsefnijevi ljudi videše da nešto sija iznad krošnji drveća, pa ukazaše jedni drugima na to. Svetlo se kretalo, a kasnije se ispostavilo da je to jednonogi stvor koji se namerio na usidrene brodove. Torvald [Þorvald], Leifov sin, bio je za pramcem, a jednonogi čovek ispali strelu koja ga pogodi u utrobu. Torvald izvuče strelu i reče: „To je bila jedna debela trbušina. Pronašli smo zemlju sa dobrim resursima, iako izgleda da teško da ćemo u njima uživati”.

Torvald je ubrzo zatim preminuo od ove rane. Jednonogi čovek je pobegao nazad na sever. Severnjaci se dadoše u poteru za njim i s vremena na vreme bi ga pristigli. Naposletku on pobeže u jednu uvalu, te se Severnjaci vratiše nazad. (Eiríks saga rauða)

Nordijska mitologija Skrelinzi

Tako su Severnjaci doživljavali starosedeoce Vinlanda. Oni možda nisu znali za Skrelinge, ali su zaključili da su ostali stanovnici ostrva slični čudnim ljudima za koje su znali da žive diljem sveta. Ipak, u izvorima nema nikakvih indikacija da su Skrelinzi istovetni „ljudima različitih vrsta”. Kako se navodi u dvema Sagama o Vinlandu , ovi ljudi su iste visine kao i vikinzi. U Historia Norvegiae se implicira da oni ne krvare kada su ranjeni, što ih svrstava u red fantastičnih bića.

Drugi tekstovi navode manje o njihovoj visini i prirodi. U Sagi o Eriku crvenom se navodi da su to tamnoputi ljudi zloćudnog izgleda koji imaju „zle dlake koje im rastu na glavi”. Oči su im krupne, a jagodice široke. (Eiríks saga rauða) U Sagi o Grenlanđanima se navodi da je žena iz Vinlanda koja je došla kod Gudrid Torbjarnardottir [Guðriðr  Þorbjarnardóttir] „niska, sa svetlom crveno-smeđom kosom preko koje nosi šal”. Ona je bleda, a oči su joj toliko velike da tako nešto „nikada nije viđeno na ljudskoj glavi”. (Grœnlendinga saga)

Svi izvori navode da su Skrelinzi „eygðir”, ma šta god to značilo. Na stranu toga, bleda žena koja se pominje u Sagi o Grenlanđanima ima malo čega zajedničkog sa tamnoputim ljudima zloćudnog izgleda koji su opisani u Sagi o Eriku crvenom.

Ključna razlika između Severnjaka i Skrelinga je njihov nivo tehnološkog razvoja. U Historia Norvegiae Skrelinzi se nazivaju „ljudima iz kamenog doba” koji ne znaju da koriste gvožđe. Verovatno je postojala osnova u oralnoj tradiciji za slične situacije u Sagama o Vinlandu po pitanju viđenja severnjačkog oružja u očima Skrelinga. U Sagi o Eriku crvenom se navodi slučaj kada je jedan Skreling pronašao sekiru pokraj tela mrtvog Severnjaka:

Jedan od njih je uzeo sekiru i zario je u stablo, a onda su i svi ostali to učinili. Činilo im se da je ta stvar koja pravi tako oštre zaseke pravo blago. Jedan od njih je udario sekirom o kamen, a ona se polomila. Pomislio je da nešto što ne može da se odupre kamenu nema nikakvu vrednost, pa je bacio sekiru. (Eiríks saga rauða)

U Sagi o Grenlanđanima nalazimo sličan primer, gde je sekira takođe ostavljena, ali navod ima drugačiju (čak i moralnu) pouku:

Jedan od ljudi iz grupe domorodaca je bio visok i naočit, pa je Karlsefni zaključio da je on verovatno vođa. Jedan od njegovih ljudi je onda uzeo sekiru, kratko vreme gledao u nju, a onda je zavitlao na svog saborca, ubivši ga pri tome. Njega su odmah potom ubili. Visoki čovek je onda uzeo sekiru, dobro je osmotrio, pa je zavitlao u more, najdalje što je mogao.  (Grœnlendinga saga )

Očigledno se ovde radi o ljudima koji nisu upoznati sa oružjem Severnjaka, pa u njemu nisu videli nikakvu vrednost. U obema sagama se navodi da su se Skrelinzi plašili bikova koje su Severnjaci vodili sa sobom. U Sagi o Eriku crvenom zabeleženo je da su se Skrelinzi uplašili trudne žene (Frejdis Eiriksdotir):

Oslobodivši jednu dojku iz odeće, ona udari njom po maču. Ovo prepade domoroce, koji pobegoše nazad na svoje brodove, te odveslaše odatle. (Eiríks saga rauða)

Saga ne nudi detaljno objašnjenje ovog događaja, ali se eksplicitno nagoveštava da su se napadači uplašili žene koja je čak i u tom stanju toliko agresivna.

Sa druge strane, iz saga takođe možemo da vidimo da su Skrelinzi imali oružje koje je Severnjacima bilo nepoznato. Na primer, u Sagi o Eriku crvenom se navodi da su oni imali katapulte:

Karlsefni i Snori su onda videli domoroce kako na stub podižu veliki okrugao predmet, veličine kozjeg trbuha i crn, koji je doleteo na zemlju praveći preteću buku.  (Eiríks saga rauða)

Ovaj sukob se završio kada su Skrelinzi postigli svoj „vojni cilj”, tačnije – kad su oterali nezvane posetioce:

Družina tada shvati da će, uprkos resursima koje zemlja ima da ponudi, stalno biti izložena pretnji od napada domorodaca. Tako su odlučili da se vrate na Grenland. (Eiríks saga rauða)

(nastaviće se)

Prevela: Ulmawen

Izvor: Sverrir Jakobsson – „Crni, zloćudni ljudi: starosedelački narodi severne Amerike iz perspektive Islanđana”

PRVI DEO

Nordijska mitologija Inukshuk

Vikinzi i Skrelinzi (1)

Nakon 1380. godine, napisan je veliki broj saga, među njima i najstarija verzija Grœnlendinga sage (Saga o Grenlanđanima). U njoj se pominju braća Leif [Leifr] i Torvald [Þorvald] Erikson, koji su se sa Grenlanda dali u potragu za novim svetom koji je Bjarni Herjolfson [Bjarni Herjólfsson] na svojim putovanjima otkrio, ali ne i istražio. Leif je u zemlji južno od Grenlanda pronašao grožđa u izobilju, pa ju je prigodno nazvao Vinland (zemlja vina, današnja Kanada). Njegov brat Torvald je načinio još jedno otkriće pošto je prispeo u Vinland:

„Pošto su brodove sakrili u zaštićenoj uvali, Torvald i njegova družina se zaputiše dublje na kopno. Tada Torvald reče: „Ovo je zgodno mesto, te bih ovde želeo da osnujem farmu.” Na povratku do brodova, družina je spazila tri brdašca u blizini. Prišavši bliže, oni videše da su ona, u stvari, čamci maskirani granama, a ispod svakog je ležao po jedan čovek.” (Grœnlendinga saga)

Nordijska mitologija Vikinzi i Skrelinzi

Ovako se u Grœnlendinga sagi opisuje prvi susret Vikinga i ljudi koji su koristili brodove napravljene od kože. Drugi primarni izvor za ovu temu, Eiríks saga rauða (Saga o Eriku crvenom), takođe govori o susretu Vikinga i stanovnika zemlje na zapadu koju oni tek behu otkrili. U ovoj se sagi navodi da je umesto Leifovog brata Torvalda, Leifove stope sledio Torfin [Þorfinnr] Karlsefni. Upravo on je dao ime Helulandu (najverovatnije današnja Bafinova zemlja) i Marklandu (najverovatnije obala Labradora). Naposletku on prispe i u Vinland: „Jedno jutro u pozno proleće, primetiše oni veliki broj maskiranih čamaca”. (Eiríks saga rauða)

Ovde se, naravno, radi o istim ljudima koji se pominju i u Grœnlendinga sagi, ali im se tamo isprva ne pominje ime. Ipak, u obe sage se ova praksa brzo napušta, te se oni nazivaju Skrelinzi (Skrælingi, množina Skrælingjar). Velika je šansa da je čitalaštvo kome su ove sage u ono doba bile namenjene znalo ko su ovi ljudi bili. Stoga se smatra da se ime isprva ne pominje kako bi se dočaralo iskustvo prvog susreta istraživača i starosedelaca. Eiríks saga rauða navodi da su se Karlsefni i njegovi ljudi zapanjili kada su ih prvi put videli. Naravno, ove su sage napisane vekovima nakon stvarnih događaja, te se ova reakcija pripisuje činjenici da su se Vikinzi prvi put susreli sa predstavnicima rase za koju nisi znali da postoji. Izvori nenordijskog porekla ne pominju Skrelinge.

Datum kada su Grœnlendinga saga i Eiríks saga rauða napisane je ponešto kontroverzno pitanje. Hauksbók, najstariji manuskript Eiríks saga rauðe, zapisan je nešto posle 1300. godine, dok je Grœnlendinga saga sačuvana u Flateyjarbóku, koji je napisan oko 1387. godine. Reč „Skrælingi” je bila uvrežena pre nego što su ova dva teksta zapisana. Naime, Íslendingabók (zapisana oko 1130. godine) navodi da su Erik crveni i njegovi ljudi na Grenlandu zatekli „tragove naseobina i na istoku i na zapadu zemlje, kao i delove čamaca i kamenih artefakata koji su ukazivali na to da su tamo živeli ljudi slični onima iz Vinlanda, a koje su Grenlanđani nazivali Skrelinzi”.

Iz ovoga možemo da zaključimo da Vikinzi nikada nisu videli ove ljude na Grenlandu. Teško je, pak, zaključiti da li Grœnlendinga saga i Eiríks saga rauða opisuju Inuite (jednina: Inuk) koji sada žive na Grenlandu ili starosedeoce severne Amerike ili, možda, obe grupe naroda. Iako vikinški istraživači nisu imali ni znanje ni načina da naprave takve distinkcije, oni su poznavali svet koji ih okružuje, što na osnovu istraživanja, to i na osnovu zapisa. To je iskustvo poslužilo da se napravi konceptualan okvir gde su se mogli smestiti novootkriveni narodi.

Na primer, kako su Vikinzi koji su došli u Vinland komunicirali sa starosedeocima kad ni jedni ni drugi nisu znali jezik druge grupe? U Grœnlendinga sagi se eksplicitno navodi da „nijedna grupa nije razumela jezik druge”. Rešenje je pronađeno u korišćenju znakova, kako je opisano u Eiríks saga rauði:

„Ljudi u čamcima su rotirali drvene motke u smeru Sunca. Karlsefni onda upita svoje ljude: „Šta ovo znači? ” A Snori odgovori da je to „verovatno znak mira; trebalo bi da podignemo beli štit u odgovor”. I oni tako i učiniše. ” (Eiríks saga rauða)

nordijska mitologija islandski krst

Kelti bili na Islandu pre Vikinga?

Dugo se verovalo da su prvi stanovnici Islanda bili Vikinzi koji su tamo prispeli oko 874. godine. Ipak, otkriće hrišćanskih krstova uklesanih u stene u južnom delu Islanda nagoveštava da su Kelti iz Škotske i Irske mogli već biti tamo početkom IX veka.

nordijska mitologija islandski krst

Na slici: krst sa Islanda. Fotografisao dr Kristijan Aronson

Ovo otkriće se razmatra u knjizi Into the Ocean: Vikings, Irish, and Environmental Change in Iceland and the North, koju je nedavno objavio University of Toronto Press. Knjigu je napisao dr Kristijan Aronson (Kristján Ahronson) sa Univerziteta Bangor, a u njoj govori o sličnosti rezbarija sa Islanda i onih iz Škotske i Irske.

Srodne rezbarije i jednostavne skulpture krstova obeležavaju mesta koja su nekada smatrana svetim. Govorimo o teritoriji koja se prostire od obala Irske i Škotske pa sve do Islanda. Ovaj prostor obuhvata Skellig Michael (ostrvo 12 kilometara udaljeno od irske obale), Aird a’Mhòrain (ostrvo Severni Jujst u Hebridima), ostrvo Nos (Šetland) i liticu Heimaklettur na Islandu.

nordijska mitologija Seljalandshellar

Na slici: pećine Seljalanda. Fotografisao dr Kristijan Aronson

U južnom delu Islanda, otkriveno je oko 200 pećina (rad ljudskih ruku) koje karakterišu slične skulpture isklesane u kamenu. Ova tamna, udaljena mesta nagoveštavaju drugačije odgovore na pitanja koja smo smatrali rešenim davnih dana.

Island je jedno od poslednjih grupa ostrva koja su naseljena. Kako se i da očekivati, vikinške naseobine iz kasnog IX veka su predmet živog interesovanja lokalnog stanovništva. Ove veštačke pećine sugerišu da ne bi bilo loše da ponovo razmotrimo ono što danas nazivamo tradicionalnom istorijom. Keltski narodi iz Škotske i Irske uistinu su već mogli biti na Islandu oko 800. godine, gotovo ceo vek pre dolaska Vikinga.

Dr Tõnno Jonuks se sa svojim timom zaputio na Vestmannaeyjar (Vestmanska ostrva) koja se nalaze nekoliko kilometara jugozapadno od kopnenog dela Islanda. Na litici Heimaey, pronađena je velika skulptura krsta uklesana u kamenu, koja je ista kao i skulpture pronađene u pećinama na jugu Islanda. Pronađena su još dva krsta koja gledaju na luku u Heimaeyu.

Ovo otkriće je uzeto u obzir prilikom istraživanja Seljalanda (.pdf dokument, engleski jezik), koji se nalazi na kopnenom delu Islanda i za koji se sada čini da je najstarija poznata naseobina na ostrvu (naseljena oko 800. godine). U pomenutim pećinama je pronađeno 24 skulptura krstova (iste takve su pronađene diljem Islanda) koje su identične onima u Britaniji i Irskoj.

Ostrva zapadno od obale Škotske se već dugo smatraju za centar srednjevekovnih monastičkih zajednica koje su pomenute skulpture isklesale. Za svaku se skulpturu smatra da je odraz religijskog posvećenja. Ono što se ne zna su priroda i obim monastičkih zajednica izvan keltskih teritorija.

Da je galski monasticizam cvetao u ranom srednjem veku opšte je mesto. Individualne i monastičke zadužbine tzv. irske škole su se proširile diljem Evrope, a pominju se i u putopisima o naseljavanju severnog Atlantika. Sada se postavlja pitanje da li su keltski monasi stigli do Islanda pre Vikinga.

Pećine Seljalanda su značajne zbog velike koncentracije skulptura koje su isklesane u kamenu (još uvek nerasvetljen ali veoma specifičan fenomen za Island). Tim naučnika je uspeo da datira jednu od pećina, poredeći tlo sa ekskavacije sa lavom koja je već bila precizno datirana.

Dr Aronsona sada interesuje kako su keltski monasi provodili dane na Islandu kao i koje su životinje mogli povesti sa sobom. Nadalje, bilo bi lepo otkriti kakvu su ove naseobine ulogu igrale u dolasku Vikinga na Island u IX veku.

Priredila: Ulmawen

 

nordijska mitologija Srebrni pehar iz Lille Valle

Konzumacija alkohola u vikinško doba (II)

Recept po kome su Skandinavci tokom vikinškog doba spravljali pivo (öl) nije poznat. Ipak, neki stručnjaci smatraju da pojedine tehnike u proizvodnji piva u ruralnim delovima zapadne Norveške čuvaju tehnike iz vikinškog doba. U ruralnom regionu Vos (Voss, opština u okrugu Hordaland), većina stanovništva sama spravlja pivo. Tokom procesa proizvodnje, dim i mirisi koji se oslobađaju obaveštavaju komšiluk da je priprema piva u toku; komšije onda dolaze da pomognu i isprobaju pivo. Izvesni farmer Svejn [Svein] Rivenes redovno sakuplja grančice smreke. On donosi dovoljno grančica da napuni svoj spremnik od 700 litara. Svejn smatra da grančice smreke doprinose boljem ukusu slada i da pomažu protiv infekcija. Izvor vode koji Rivenes koristi – izvor koji se sliva niz obližnje brdo – ima dvojaku funkciju: za proizvodnju piva i za potapanje ječma. Rivenesov komšija je od garaže napravio sušionicu, u kojoj od ječma spravlja slad. Tokom procesa proizvodnje, kada je tečnost dodata u slad, u mešavinu se dodaje još grančica smreke. Bobice smreke daju dodatan ukus tečnosti, na isti način kao i kod proizvodnje džina i drugih destilovanih pića. Rivenes dodaje hmelj kada tečnost proključa. Kvasac koji se koristi u regiji Vos se prenosi sa kolena na koleno generacijama. Rivenes smatra da tradicija seže nazad čak do vikinškog doba. Farmeri koji proizvode pivo započinju proces fermentacije zabadanjem ,,totemske palica” koja sadrži kvasac dobijen tokom prošlogodišnje fermentacije piva. Palica se potom odlaže do sledeće godine, kada će ponovo biti upotrebljena na isti način. Pivo koje Svejn Rivenes pravi sadrži oko 9, 10% alkohola. Bogato je sladom i bistro je.

Vikinški kvasac se klasifikuje kao tradicionalan pivski kvasac (saccharomyces cerevisiae), ali se on unekoliko razlikuje od modernog pivskog kvasca. Naime, on se proceđivao više puta, dok se kvasac koji se danas spravlja proceđuje samo jednom. Moderan pivski kvasac se pažljivo spravlja da neutrališe nekoliko vrsta šećera i da potpomogne sekundarnu fermentaciju.

Male su šanse da se originalno vikinško slabo pivo (öl) spravljalo od svetlog slada (koji se koristi za dobijanje svetlog piva): do industrijske revolucije i komercijalne eksploatacije uglja, slad se sušio na logorskoj vatri i bio je smeđ, a često i nagoreo i nadimljen, mada je skandinavski običaj da se slad suši u saunama mogao da ga načini svetlijim.

Pored smreke, Skandinavci i Nemci su dodavali i drugo bilje (gruit),  kako da bi dobili različite ukuse slabog piva, tako i zbog medicinskih razloga. Jedan od takvih dodataka je hmelj, za koji se zna da se koristio u srednjevekovnoj Danskoj i u Jórvíku, a verovatno i diljem Skandinavije tokom vikinškog doba. Kada se kuvao, hmelj je oslobađao gorke kiseline, koje su i davale gorak ukus i imale antibiotske funkcije koje su doprinosile dužem veku trajanja piva. Drugo bilje koje se koristilo uključuje balzamik (tanacetum balsamita), dobričicu (glechoma hederacea), močvarnu mirtu (myrica gale), očajnicu (marrubium vulgare), hajdučku travu (achillea millefolium) itd.

Srebrni pehar iz Lille Valle

Na slici: Srebrni pehar iz Lille Valle, Švedska

Ispijanje piva bilo je posebno važno tokom nekolicine sezonskih religijskih festivala, od kojih su Skandinavci slavili tri: prvi nakon žetve (Vetrnætr – prim. blogera), drugi oko zimskog solsticija (Yule – prim. blogera) i treći tokom letnjeg solsticija (Sankthansaften; u nas se slavi kao Ivanjdan/Ivanje – prim. blogera). Ovi praznici su slavljeni i nakon uvođenja hrišćanstva, pod drugim imenima. Istorijski izvori pokazuju da je konzumacija slabog piva tokom gorenavedenih praznika bila od izuzetne važnosti: zakon koji je doneo parlament (Gulaþing) je nalagao da su sva domaćinstva koja su brojala tri ili više zemljoradnika morala da spreme slabo pivo za obavezne svetkovine. Tokom manje značajnih svetkovina, koje se svetkuju čak i danas, konzumacija piva je bila toliko uobičajena da sve one u nazivu sadrže reč öl. Neke od njih su: Barnöl (,,dečje pivo”, svetkovina prilikom krštenja deteta), Gravöl (,,pogrebno pivo”, spravljano prilikom sahrana), Taklagsöl (,,podizanje štale”, sezonska svetkovina vezana za uzgoj stoke). U XII poglavlju Sage o kralju Hokonu Dobrom [Hákon Haraldsson] (Hákonar saga Góða, poglavlje u Hronici norveških kraljeva – Heimskringla), vidi se da je Hákon, koji je praktikovao hrišćansku veru u tajnosti, počeo da pomera datume svetkovina kako bi konvertovao svoje sunarodnike. On je uveo zakon koji je propisivao da se Yule slavi istog datuma kao i hrišćanska svetkovina (reč Yule i danas se koristi u skandinavskim jezicima za Božič. Originalan praznik Yule je bio sezonska svetkovina – prim. blogera). Za vreme praznovanja, svako je imao da služi slabo pivo ili da plati naknadu, i da svetkuje dok ne nestane piva.

nordijska mitologija Pehar iz Jellinga

Konzumacija alkohola u vikinško doba (I)

Hovamol [Hávamál]

11.

Byrþi betri / berrat maþr brautu at,
an sé manvit mikit;
auþi betra / þykkir þat í ókunnun staþ,
slíkt es válaþs vera.

(Boljeg tereta / za čoveka nema
od mudrosti njegove majke:
ni lošijeg pića
od prevelikog gutljaja piva.)

12.

Esa svá gott, / sem gott kveþa,
öl alda sunum,
þvít fæ’ra veit, / es fleira drekkr,
síns til geþs gumi.

(Lošije nego što se pripoveda / za sinove ljudi
je često ispijanje piva:
jer što više piju / manje razmišljaju
i čuvaju zdrav razum.)

13.

Óminnis hegri heitr / sás of ölþrum þrumir,
hann stelr geþi guma;
þess fugls fjöþrum / ek fjötraþr vask
í garþi Gunnlaþar.

(Ptica maloumlja / nadleće pijanke,
odnoseći razum sa sobom;
tim perjem / i ja jednom bejah okovan
u bašti Gunlode.)

14.

Ölr ek varþ, / varþ ofrölvi
at ens fróþa Fjalars;
þvi’s ölþr bazt, / at aptr of heimtir
hverr sitt geþ gumi.

(Pijan bejah, / odveć pijan,
u udolini kod mudrog Fjalara;
ali najbolja je ona pijanka / kada čovek može
da povrati razum iz mesta.)

Ovo su reči mudrog Odina, koje savetuju da se alkohol konzumira umereno. A ipak, ispijanje alkoholnih pića je bilo uobičajeno tokom vikinškog doba. Iako je u staroislandskoj literaturi konzumiranje alkohola opisano na više mesta, i iako postoji izvestan broj arheoloških nalaza koji to potvrđuju, slika o proizvodnji i konzumacijia alkohola tokom vikinškog doba je, nažalost, daleko od kompletne. Ovde ćemo se poslužiti primerima iz nekolicine germanskih kultura, kako bismo imali bolji uvid u problematiku. Iako druge pomenute kulture nisu iste kao skandinavska, među njima postoji dosta sličnosti. U tom smislu, staroengleski izvori nude najbolji uvid u rituale povezane sa konzumacijom alkohola.

Postoje mnogi dokazi vezani za ovu tematiku, čak i u najranijim izvorima germanskih naroda. Značajne sličnosti ukazuju na to da je fundamentalna struktura konzumacije alkohola kao formalnog rituala kod germanskih plemena ustanovljena još pre migracija koje su dovele do formiranja germanskih naroda koje znamo danas.

Još su Rimljani ostavili zapise o običajima vezanim za konzumaciju alkohola kod germanskih plemena. Tako nas Tacitova Germanija obaveštava:

Lauti cibum capiunt: separatae singulis sedes et sua cuique mensa. Tum ad negotia nec minus saepe ad convivia procedunt armati. Diem noctemque continuare potando nulli probrum. Crebrae, ut inter vinolentos, rixae raro conviciis, saepius caede et vulneribus transiguntur. Sed et de reconciliandis in vicem inimicis et iungendis adfinitatibus et adsciscendis principibus, de pace denique ac bello plerumque in conviviis consultant, tamquam nullo magis tempore aut ad simplices cogitationes pateat animus aut ad magnas incalescat. Gens non astuta nec callida aperit adhuc secreta pectoris licentia ioci; ergo detecta et nuda omnium mens. Postera die retractatur, et salva utriusque temporis ratio est: deliberant, dum fingere nesciunt, constituunt, dum errare non possunt. Potui umor ex hordeo aut frumento, in quandam similitudinem vini corruptus: proximi ripae et vinum mercantur. Cibi simplices, agrestia poma, recens fera aut lac concretum: sine apparatu, sine blandimentis expellunt famem. Adversus sitim non eadem temperantia. Si indulseris ebrietati suggerendo quantum concupiscunt, haud minus facile vitiis quam armis vincentur.

(Niko ne nalazi da je konzumacija alkohola po vasceli dan sramotna. Njihove (germanske – prim. blogera) čarke – kao što se i može očekivati od ljudi pod dejstvom alkohola – retko se završavaju lakšim povredama. Češće se završavaju ranjavanjem i krvoprolićem. Uprkos tome, upravo na ovakvim gozbama se oni konsultuju o mirenju sa neprijateljima, formiranju bračnih saveza, izboru vođa, i, konačno, o ratu i miru, jer Germani smatraju da um nikada nije otvoreniji za lakoću svrhe i plemenite aspiracije nego pod dejstvom alkohola. Budući rasa bez prirodnog ili stečenog lukavstva, oni otkrivaju svoje tajne misli pod okriljem slobode takvih gozbi. Tako sentiment izlazi na videlo, a diskusija se nastavlja narednog dana. Oni većaju kada je sve već poznato; odlučuju kada je nemoguće pogrešiti.