nordijska mitologija Srebrni pehar iz Lille Valle

Konzumacija alkohola u vikinško doba (II)

Recept po kome su Skandinavci tokom vikinškog doba spravljali pivo (öl) nije poznat. Ipak, neki stručnjaci smatraju da pojedine tehnike u proizvodnji piva u ruralnim delovima zapadne Norveške čuvaju tehnike iz vikinškog doba. U ruralnom regionu Vos (Voss, opština u okrugu Hordaland), većina stanovništva sama spravlja pivo. Tokom procesa proizvodnje, dim i mirisi koji se oslobađaju obaveštavaju komšiluk da je priprema piva u toku; komšije onda dolaze da pomognu i isprobaju pivo. Izvesni farmer Svejn [Svein] Rivenes redovno sakuplja grančice smreke. On donosi dovoljno grančica da napuni svoj spremnik od 700 litara. Svejn smatra da grančice smreke doprinose boljem ukusu slada i da pomažu protiv infekcija. Izvor vode koji Rivenes koristi – izvor koji se sliva niz obližnje brdo – ima dvojaku funkciju: za proizvodnju piva i za potapanje ječma. Rivenesov komšija je od garaže napravio sušionicu, u kojoj od ječma spravlja slad. Tokom procesa proizvodnje, kada je tečnost dodata u slad, u mešavinu se dodaje još grančica smreke. Bobice smreke daju dodatan ukus tečnosti, na isti način kao i kod proizvodnje džina i drugih destilovanih pića. Rivenes dodaje hmelj kada tečnost proključa. Kvasac koji se koristi u regiji Vos se prenosi sa kolena na koleno generacijama. Rivenes smatra da tradicija seže nazad čak do vikinškog doba. Farmeri koji proizvode pivo započinju proces fermentacije zabadanjem ,,totemske palica” koja sadrži kvasac dobijen tokom prošlogodišnje fermentacije piva. Palica se potom odlaže do sledeće godine, kada će ponovo biti upotrebljena na isti način. Pivo koje Svejn Rivenes pravi sadrži oko 9, 10% alkohola. Bogato je sladom i bistro je.

Vikinški kvasac se klasifikuje kao tradicionalan pivski kvasac (saccharomyces cerevisiae), ali se on unekoliko razlikuje od modernog pivskog kvasca. Naime, on se proceđivao više puta, dok se kvasac koji se danas spravlja proceđuje samo jednom. Moderan pivski kvasac se pažljivo spravlja da neutrališe nekoliko vrsta šećera i da potpomogne sekundarnu fermentaciju.

Male su šanse da se originalno vikinško slabo pivo (öl) spravljalo od svetlog slada (koji se koristi za dobijanje svetlog piva): do industrijske revolucije i komercijalne eksploatacije uglja, slad se sušio na logorskoj vatri i bio je smeđ, a često i nagoreo i nadimljen, mada je skandinavski običaj da se slad suši u saunama mogao da ga načini svetlijim.

Pored smreke, Skandinavci i Nemci su dodavali i drugo bilje (gruit),  kako da bi dobili različite ukuse slabog piva, tako i zbog medicinskih razloga. Jedan od takvih dodataka je hmelj, za koji se zna da se koristio u srednjevekovnoj Danskoj i u Jórvíku, a verovatno i diljem Skandinavije tokom vikinškog doba. Kada se kuvao, hmelj je oslobađao gorke kiseline, koje su i davale gorak ukus i imale antibiotske funkcije koje su doprinosile dužem veku trajanja piva. Drugo bilje koje se koristilo uključuje balzamik (tanacetum balsamita), dobričicu (glechoma hederacea), močvarnu mirtu (myrica gale), očajnicu (marrubium vulgare), hajdučku travu (achillea millefolium) itd.

Srebrni pehar iz Lille Valle

Na slici: Srebrni pehar iz Lille Valle, Švedska

Ispijanje piva bilo je posebno važno tokom nekolicine sezonskih religijskih festivala, od kojih su Skandinavci slavili tri: prvi nakon žetve (Vetrnætr – prim. blogera), drugi oko zimskog solsticija (Yule – prim. blogera) i treći tokom letnjeg solsticija (Sankthansaften; u nas se slavi kao Ivanjdan/Ivanje – prim. blogera). Ovi praznici su slavljeni i nakon uvođenja hrišćanstva, pod drugim imenima. Istorijski izvori pokazuju da je konzumacija slabog piva tokom gorenavedenih praznika bila od izuzetne važnosti: zakon koji je doneo parlament (Gulaþing) je nalagao da su sva domaćinstva koja su brojala tri ili više zemljoradnika morala da spreme slabo pivo za obavezne svetkovine. Tokom manje značajnih svetkovina, koje se svetkuju čak i danas, konzumacija piva je bila toliko uobičajena da sve one u nazivu sadrže reč öl. Neke od njih su: Barnöl (,,dečje pivo”, svetkovina prilikom krštenja deteta), Gravöl (,,pogrebno pivo”, spravljano prilikom sahrana), Taklagsöl (,,podizanje štale”, sezonska svetkovina vezana za uzgoj stoke). U XII poglavlju Sage o kralju Hokonu Dobrom [Hákon Haraldsson] (Hákonar saga Góða, poglavlje u Hronici norveških kraljeva – Heimskringla), vidi se da je Hákon, koji je praktikovao hrišćansku veru u tajnosti, počeo da pomera datume svetkovina kako bi konvertovao svoje sunarodnike. On je uveo zakon koji je propisivao da se Yule slavi istog datuma kao i hrišćanska svetkovina (reč Yule i danas se koristi u skandinavskim jezicima za Božič. Originalan praznik Yule je bio sezonska svetkovina – prim. blogera). Za vreme praznovanja, svako je imao da služi slabo pivo ili da plati naknadu, i da svetkuje dok ne nestane piva.

Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on TumblrShare on StumbleUponShare on LinkedInShare on Reddit