Na travnatom obronku fjorda nadomak najjužnije tačke Grenlanda, nalazi se ruševina crkve koju su izgradili vikinški kolonisti čitav vek pre nego što je Kolumbo otplovio ka Americi. Debeli granitni blokovi od kojih su napravljeni zidovi i dalje su netaknuti, baš kao i 20 stopa visoki zabati. Drveni krov, stropovi i vrata odavno su kolabirali i istruleli. Sada tuda šetaju ovce, grickajući majčinu dušicu na mestu gde su, nekada davno, pokršćeni Skandinavci klečali u molitvi.
Vikinzi su ovo mesto nazivali Valsej (Hvalsey (staroisl.) – „Ostrvo kitova”). I upravo ovde se Sigrid Bjornsdotir udala za Torstejna Olafsona u nedelju, 16. septembra 1408. godine. Par je putovao iz Norveške na Island kada ih je jak vetar naneo na pogrešan kurs pa tako završiše na Grenlandu, gde je vikinška kolonija postojala već nekih 400 godina. Njihov brak se pominje u trima pismima napisanim između 1409. i 1424. godine, koja su srednjovekovni islandski notari zabeležili za buduća pokolenja. Jedna druga beleška govori o tome kako je jedna osoba u Valseju spaljena na kocu zbog veštičarenja.
Međutim, ovi zapisi su još značajniji – i daleko više zbunjujući – zbog onoga što ne pominju: niti jedan nagoveštaj nevolja ili predstojeće katastrofe koja će zadesiti vikinšku koloniju na Grenlandu, a koja je tamo živela sve od kada je odbegli Islanđanin, imenom Erik Crveni, tamo pristigao sa flotom od 14 ratnih brodova (drakkar) 985. godine. I uistinu, ova pisma su poslednje što je iko ikada čuo o severnjacima sa Grenlanda.
Zbrisani su iz istorije.
„Da je postojala ikakva nevolja, moglo bi se pomisliti da bi negde bila pomenuta”, kaže Jan Simpson, škotski arheolog pri Univerzitetu Stirlinga. Sudeći po pismima, ovo je bilo jedno „obično venčanje u običnoj zajednici”, dodaje on.
Evropljani se nisu vratili na Grenland do ranog XVIII veka. Kada su pristigli, tamo su pronašli ruševine vikinške kolonije, ali ni traga ni glasa od njenih stanovnika. Sudbina grenlandskih Vikinga intrigira i zbunjuje generacije arheologa.
Ovi žestoki pomorski ratnici stigli su u jedno od najsurovijih okruženja i tu se nastanili. Kolonija nije samo preživljavala: ljudi su gradili posede i imanja, uvozili vitraže, uzgajali ovce, koze i goveda. Trgovali su krznom, morževim kljovama, živim polarnim medvedima i drugim egzotičnim arktičkim dobrima.
„Ti ljudi su dobro živeli”, kaže Endrju Dagmor, geograf pri Univerzitetu Edinburga. „Oni nisu tamo bili samo nekoliko godina. Tamo su odrastale generacije, vekovima.”
Šta im se, onda, desilo?
Tomas Mekgavern, arheolog pri koledžu Hanter u Njujorku, nekada je mislio da zna odgovor na to pitanje. Mekgavern je proveo preko 40 godina proučavajući istoriju vikinške kolonije na Grenlandu. On je nekada ovako sažimao stvari: „blesavi severnjaci odlaze dalje na sever izvan dometa sopstvene ekonomije, srede okruženje, a onda svi pomru kad nastupi zima.”
Samo što Vikinzi nisu bili samo blesavi, nego su imali i ludu sreću. Otkrili su Grenland u toku tzv. srednjovekovnog toplog perioda, koji je okvirno trajao između 900. i 1300. godine.
U tom periodu je bilo manje leda na morima, pa je tako plovidba od Skandinavije do Grenlanda bila manje opasna. Duža topla godišnja doba pogodovala su uzgoju koza, ovaca i goveda na zakriljenim livadama jugozapadne obale grenlandskih fjordova. Vikinzi su, jednostavno, preselili svoj srednjovekovni način života u novu zemlju koja je čekala samo na njih.
