Odin je najviši i najstariji među Asima. On vlada svim stvarima i, mada su i drugi bogovi moćni, ipak mu služe kao deca svome roditelju. On obitava u Gladshejmu [Glaðsheimr], zemlji večite radosti; tu je njegova velika dvorana Valhala [Valhǫll], koja blista od zlata. Odin svakodnevno izabira poginule junake i dovodi ih sebi u ovu dvoranu. Nju je lako prepoznati: kostur krova načinjen je od kopalja, štitovi pokrivaju krov umesto šindre, po klupama leže oklopi; zapadno od ulaza visi odran vuk, nad njim lebdi orao. Valhala ima pet stotina četrdeset vratnica; kroz svake može odjednom da ide osam stotina ratnika.
Na slici: Odin sa svojim vukovima Frekijem i Gerijem i gavranovima Huginom i Muninom. Odin sedi na svom prestolu Lidskjalf [Hliðskjálf] i drži koplje Gungni [Gungnir]. Ilustracija: Carl Emil Doepler (1882)
U Asgardu postoji i dvorana Valaskjálf; nju su sagradili bogovi i pokrili je suvim srebrom. U toj dvorani se nalazi i presto koji se zove Lidskjalf [Hliðskjálf]; kada Odin sedne na njega može da vidi sve delove sveta i delanje svih ljudi. Kraj njegovih nogu leže dva vuka: proždrljivi Freki i grabljivi Geri; Odin ih hrani, dok sam pije vino i odbija svaku hranu. Svakoga dana šalje u Midgard [Miðgarðr, Srednja Zemlja, prebivalište ljudi – prim. blogera] svoja dva gavrana: Hugina i Munina. Hugin mu služi kao što služi misao, a Munin kao pamćenje; Odin se uvek brine da li će mu se vratiti.
Odin se zove Otac svih jer je otac svih bogova. A zove se i Otac ratnika, jer usvaja sve one koji padnu na ratištu; njih prima u Valhalu i u Vingólf (jedna od građevina bogova – prim. blogera) i oni postaju njegovi borci. Zove se i Bog obešenih, jer su mu prinošene ljudske žrtve koje su bešene o drvo; zatim se zove Bog bogova i Bog tereta; ali on ima i bezbroj drugih imena, kao što je jednom i sam rekao kralju Gejredu.
Potrebna je velika mudrost da bi se objasnilo svako od njegovih imena i da bi se poznavale sve okolnosti u kojima je prvi put dobio neko od njih. Svakako je dobio mnoga imena i zato što na svetu ima mnogo jezika. Svi narodi znaju, naime, da njegovo ime treba da prilagode svome narečju ako žele da mu se mole. Međutim, mnoga imena je dobio sigurno i zbog dvojih pitovanja i pustolovina. O njima ima bezbroj predanja, a samo budale nisu čule ni o jednome.
O tim pustolovinama govorio je ponekad i sam Odin. Evo jedne tajanstvene, iz pradavnine. Pesnik je prisluškivao i sada prenosi Odinovu mutnu priču o tome kako je kroz muke došao du mudrosti:
Vreme je da pripovedam, sa pesničkog postolja, na obali Urde. Gledao sam i ćutao, gledao i mislio, slušao sam besedu bogova. Stojao sam kod Odinove dvorane, a u Odinovoj dvorani su besedili Bogovi o Runama, odavali su njihovu tajnu – čuo sam ove reči Odina:
„Znam da visih na vetrovitom velikom drvetu, devet noći na jasenu Igdrasilu, [Yggdrasill], proboden kopljen, posvećen Odinu, sam sebi samome, na onom drvetu čiji koren niko ne naslućuje. Ne podariše mi ni pića ni jela; ječah od jada gladi i žeđi, nagnuh se napred, očima ugledah Rune, razumeh ih i oslobodih se tako. Naučih devet bajalica od brata Bestlinog, napih se Mimijeve medovine. Rastoh i jačah, mudrost stekoh, napredovah od reči do reči, od dela do dela. A ti, čoveče, prouči Rune, pa onda ćuti.“
Možda je ovaj mučan doživljaj u vezi sa tamnim predanjem o Odinovom svrgavanju. Bilo je, naime, ovako: neki Finac (a Finci su ljudi vični proricanju) predskazao je Odinu da će mu kži kralja Rutena, lepa Rind, pokloniti sina koji će jednoga dana osvetiti Baldrovu smrt. Prerušen u lik mladića, Odin se uputio dvoru kralja Rutena i tamo je kao vojskovođa pobedio sve neprijatelje. Zaprosio je kraljevu kći, ali mu je onda odgovorila šamarom. Odin je sada došao na dvor u liku zlatara, pa je devojku darivao prstenjem i kopčama, ali ga je ona opet odbila. Onda se vlatio kao mladi ratnik, ali ga je ona tako odgurnula da je pao na tlo; pritom ju je dodirnuo čarobnom palicom i ona je poludela. Najzad je došao kao mudra vidarica i ponudio siguran lek; rekao je, međutim, da se ovaj lek može dati samo vezanoj devojci. Učinjeno je po tom zahtevu i on je oteo Rind; uskoro mu je rodila Valija koji je zbilja osvetio Baldrovu smrt.
Odinovo dugo odsustvovanje i lukavstvo prema Rind nisu se svideli Asima koji su se pobunili protiv njega. Proterali su ga i za novog vladara izabrali Ula. Odin se, međutim, vratio, Ul je pobegao na krajnji sever i tu poginuo. Ipak se posle ovoga među ljudima i bogovima govorilo: „Zakleo se Odin na prsten; ko će mu sada još verovati?“ ili: „Pogazio je reč Baldrov otac, nesigurno je pouzdati se u njega!“
Ali bilo je i vedrijih zgoda o kojima je i Odin radije pripovedao. Nije on bio samo bog rata i Runa, nego i veliku ljubitelj ljubavi: nabrojene su njegove zgode sa devojkama iz roda divova. Neke je omađijao, ali su neke nadmudrile njega. Zato Odin ozlojađeno poručuje:
„Nikada ne treba čovek da veruje rečima devojaka, ni zakletvama žena: njihovo srce postojano je kao točak sreće, neverstvo im je urođeno. To sam iskusio i ja, sedeći u trščaku i čekajući ljubavne radosti; voleo sam jednu devojku kao život i glavu na ramenima, ali ipak nikada nisam mogao da joj se približim.
Došao sam prvi put po danu. Zatekao sam devicu u postelji, odmarala se beloputa; ne bih više mogao uživati u svojoj moći ako se ne bih domogao nje. Ali ona mi reče:
„Ako hoćeš, Odine, da poverljivo govorimo, bolje je da dođeš večeras: pući će bruka ako nismo nasamo.“
Čekao sam u trščaku i vratio se te večeri. Žedan ljubavi, zaboravio sam svu svoju mudrost. Činilo mi se da ću sada zadobiti mnogo ljubavi i mnogo radosti. Ali kada dođoh, zatekoh budne sve ratnike: svi su stražarili – zapaljenim buktinjama i potpaljenim vatrama pokazali su mi put.
A kad sam se pred zoru opet vratio, ležala je družina i spavala. Na postelji prekrasne device zatekoh privezanu kučku.
Iskusiće čovek da je devojka često puna pakosti prema muškarcu; uvideh to i sam kada me je mudrica navela na svakojake gluposti: nanela mi je, lukava, svaku sramotu, a ipak nisam osvojio tu ženu.“
Odin nije voleo samo borbe i Rune, nego i piće. Evo kako on sam govori o piću kojim se gostio kod divova koji su ga poslužili napitkom ljudi:
„Nije im tako dobro, kao što tvrde, piće sinova Zemlje; jer što čovek više pije, sve manje ima pameti. Zaborav je ime ptičurine koja lebdi nad pićem pijanice; ona nam krade razum. Pera te ptice privezala su me u Gunledinoj gostinskoj sobi. Naljoskao sam se, grdno sam se natreskao kod mudroga Sutunga; kod pijanstva je još ponajbolje što se na kraju svest ipak vraća!“
Preuzeto iz knjige „Predanja starih Germana“, koju je priredio Milan V. Dimić.