Originalan folklor

Nise [nisse], toftvaete [toftvætte], tomtenise [tomtenisse] ili samo tomte, je natprirodno biće koje po svojim karakteristikama najviše podseća na goblina, braunija ili kobolda. U slovenskom predanju, najsličniji je kućnom duhu. Verovanje u nisea je i danas živo među norveškim seljacima, a, iako se ne pominje ni u Edama ni u sagama, najverovatnije je nasledio karakteristike nekolicine bića iz paganskog predanja Vikinškog doba, posebno patuljaka i vilenjaka. Naziv tomte koji je danas najčešće u upotrebi u Švedskoj dobijen je od reči toft, što znači gazdinstvo, stoga što je nise vezan za domaćinstvo u kome boravi.

Nise je majušan, ne veći od deteta, i oblači se u sivu odeću. Nosi crvenu kapu. Najčešće živi u štalama i konjušnicama, gde pomaže oko brige o konjima i kravama, koje voli podjednako kao ljude. On je nestašan po prirodi; neretko u pričama nalazimo primere gde bi on pustio sve krave na slobodu i ometao žene pri muženju. To ga toliko zabavlja da bi se smejao do besvesti, a njegov smeh je nalik rzanju konja.

Ukoliko mu je domaćin kuće drag, nise će učiniti sve da mu pomogne. Na primer, on će često krasti od suseda slamu za goveda svog domaćina, no to dovodi do konflikta sa niseom iz kuće oštećenog. Oni bi oko ovoga ulazili u ozbiljnu svađu, i često bi slama letela na sve strane u okršaju dva besna nisea.

Slika preuzeta sa sajta mylittlenorway

Kako je nise veran onima koje voli, ali pakostan i osvetoljubiv prema onima koji sa njim zbijaju šegu, ljudi se trude da ga privole na svoju stranu. Zato se četvrtkom i za božić za nisea ostavlja hrana i piće, koje on sa zadovoljstvom prihvata, ali samo ako mu je gozba po ukusu! Naime, on ima prefinjen ukus i veoma je izbirljiv!

Nise voli mesečinu. U zimskim danima, ume da se zabavlja sankanjem, skijanjem ili preskakanjem ograda. Iako je živahan po prirodi, on ne voli uvek halabuku, a posebno ne tokom božića i četvrtkom.

Nise ne podnosi šale na svoj račun. Iako se po njegovoj pojavi to ne bi reklo, on je zapravo veoma snažan, a oni sa kojima bi dolazio u konflikt najčešće bi izvlačili deblji kraj. Zabeležen je primer kad je izvestan seljak jedne zimske večeri sreo nisea, te mu autoritativno naredio da mu se skloni sa puta. Pre nego što je shvatio šta se dešava, seljak je završio u letu preko ograde, a prizemljio se u jarugi punoj snega. Drugi primer govori o devojci koja je na božić niseu donela hranu, ali ju je servirala uz poruge. Nise joj se osvetio tako što ju je naterao da sa njim pleše toliko dugo da je devojka narednog jutra pronađena mrtva u konjušnici (B. Thorpe – Northern Mythology).

Hristijanizacija nisea

Nise je evoluirao u norveškog julenisea, danskog julemanda i švedskog jultomtea (Yule – božić), i danas se prikazuje kao božićni gnom ili majušna analogija Božić bate ili Deda mraza. U toj reinkarnaciji najčešće se zamišlja sa bradom i neizbežnom crvenom kapom, a zamenio je pređašnje skandinavsko verovanje u božićnog jarca (Julebukk (nor.), Julebuk (dan.), Julbock (šved.)).

Na slici: Julebukk i Julenisse. Preuzeto sa sajta juletradisjoner.no

I ova reinkarnacija, prirodno, čuva elemente prethrišćanskog folklora, te je moguće prepoznati neke starije slojeve verovanja od nove, komercijalizovane verzije. Tako, na primer, julenise ne ulazi kroz odžak, već direktno kroz vrata, kao i njegov prethodnik jarac. Ne živi na Severnom polu, već ili u Laponiji ili na Grenlandu, a katkad i u obližnjoj šumi. Običaj da se Juleniseu na božić ostavlja hrana (najčešće zobena kaša) i dalje je aktuelan. Ono što je novo je da se ovo stvorenjce katkad pojavljuje i na irvasu (koji ne leti) umesto na svojim omiljenim skijama ili u sankama. Često se zamišlja i u duetu sa jarcem.

Postoji veliki broj bajki i pesama u kojima se pominju nise i tomte, a u Švedskoj se često peva i božićna pesma za celu grupu tomtea koji dolaze na gozbu.

Priredila: Ulmawen