Krvne žrtve: arheološka nalazišta
Kamenove sa Gotlanda iz Vikinškog doba je teško interpretirati, ali oni verovatno prikazuju žrtvene običaje, bogove i boginje, valkirje i Valhalu. Kada govorimo o krvnim žrtvama, verovatno najpoznatiji kamen je onaj iz Hamarsa u Lerbru [Lärbro], koji prikazuje ljudsku žrtvu na altaru i čoveka koji nosi koplje ispred Odina.
Na slici: detalj sa oslikanog kamena iz Hamarsa, Lerbro. Fotograf: Erik Nilen.
U Gutasagi se navodi: „Oni su žrtvovali svoje sinove, kćeri i marvu, kao i hranu i piće. To su činili zbog svog lažnog verovanja. Cela zemlja (Gotland) je prinosila ljudske žrtve. Svaka od ovih triju religija je praktikovala žrtvovanje. ”
Arheološki nalazi takođe impliciraju da su na Gotlandu tokom Vikinškog doba prinošene ljudske žrtve. U Lilmiru u Barlingbu, koji se nalazi pokraj sastajališta Altinga, pronađeni su zemni ostaci ljudskih tela, konja i jagnjadi. U istoj ovoj močvari pronađeno je i žrtveno oružje: mačevi i vrhovi kopalja.
Na slici: arheološki nalazi iz Lilmira u Barlingbu.
U Melegordsu [Möllegårds] u Hersnu [Hörsne] pronađeno je trideset vrhova kopalja, a u Ganu u Belu [Bäl] – jedan brakteat (privezak) iz doba Vendela i deset kopalja iz Vikinškog doba. Ova žrtvena oružja vezuju se za kult Odina.
Najveće od svih nalazišta vikinškog žrtvenog oružja na Gotlandu je Gudingsekrarna [Gudingsåkrarna], koje se nalazi severno od crkve u Valsteni. Od XIX veka nadalje, ovde je ekskavirano preko 500 oružja – uglavnom kopalja, nekolicina mačeva i alat za kovanje. Ovde je takođe pronađeno srebro i kose (oruđe), kao i vrhovi kopalja. Tokom ekskavacije u tridesetim godinama prošlog veka, u Gudingsekrarni je pronađeno osam vrhova kopalja postavljenih u krug radijusa oko jednog i po metra, sa kamenom u obliku konja u sredini.
Iako se može pretpostaviti da su žrtvena oružja bila ponuda za Odina (a moguće i Tora), za kose se pretpostavlja da su bile namenjene Freju. Adam bremenski je pisao ovako krajem XI veka:
Pored Gudingsekrarne, pronađene su kose i na drugim lokalitetima. One se interpretiraju kao žrtva. Recimo, u Findarveu u Roneu su pronađene četiri kose povezane dvema dletima i instrument za sečenje. U Bringesu u Norlandi je pronađeno osam kosa, sirovo železo, tri viljuške i ključ. Figure kosa pronađene su i u Stenbisu [Stenbys] u Lokrumeu.
Ovde se mora pomenuti još jedna grupa žrtvenih predmeta: čelični prstenovi koji su pronađeni u močvarama i kamenim grobnicama. Najveće nalazište se nalazi u Duneu i Dalhemi, gde je pronađeno oko 1400 prstenova različitih veličina. Oni, međutim, nisu povezani sa nekim specifičnim božanstvom, već se veruje da su starija relikvija koja datira iz bronzanog doba. Tor i njegov čekić Mjelni [Mjǫllnir] su prikazani na oslikanom kamenu u crkvi Alskog, a moguće i na kamenom kovčegu koji je pronađen na groblju Sanda. Slični fragmenti pronađeni su na oslikanom kamenu iz Hemsea. Oba starija kamena prikazuju Mjelni kao batinu. Mjelni je na drugim mestima prikazivan i kao sekira.
Srebro
Čini se da su ovi votivi služili primoljavanju bogovima, te je ovo uobičajen fenomen na Gotlandu. Još se češće pohranjivalo srebro ispod podova građevina. Do danas je pronađeno preko 750 gomila srebra iz vikinškog doba na Gotlandu. Postoji mnogo teorija zbog čeja je srebro zakopavano kako bi se sakrilo. Oni koji su znali pravi razlog odneli su svoju tajnu u grob, a danas se pretpostavlja da je ono služilo kao svadbeni poklon koji nije iskorišćen ili za otkup kod ljudi u nepovoljnoj situaciji.
Sa druge strane, zakopavanje srebra takođe može da se dovede u vezu sa kultom Asa. Pošto svaka druga kuća na Gotlandu ima srebro zakopano ispod poda, neverovatno bi bilo da ostali žitelji nisu znali za ovu praksu. Svaku kuću bi pretražili barem rođaci, ako niko drugi.
Postoji još jedno objašnjenje. U Ynglingasagi se navode zakoni koje je Odin uveo za ljude:
Odin je za ovu zemlju uveo iste zakone koji su važili za Ase. On je odredio da svi ljudi ima da budu spaljeni po smrti, zajedno sa svim što poseduju. Svaki pali ratnik imao je doći u Valhalu sa blagom koje je posedovao. On treba i da uživa blagodeti onoga što je pohranio pod zemljom.
Izgleda da je srebro zakopavano ispod poda bilo namenjeno životu u Valhali. Možemo da zamislimo da bi čovek, kada je mogao da nasluti da mu se bliži kraj, zakopavao porodično blago kako bi ga koristio u onom životu. Možda se ovo odigravalo tokom porodičnih ceremonija, gde bi blago pokazivalo dostignuća pokojnika. Možda bi i njegov sin činio isto kada bi ostario. Ono što je ovde važno primetiti je da niko nije smeo da uzme srebro, čak ni ako je znao gde je ono pohranjeno. Pokojne pretke bi to mnogo razbesnelo, pa bi se, zajedno sa Asima, dali u strašnu osvetu.
Asi i hrišćanstvo
Snorijeve Ede pisane su u doba kada su negdašnji Vikinzi već bili pokršteni i u njima se mogu naći mnoge paralele sa biblijskim tekstovima i pričama. Ali, u njima se mogu naći i sličnosti sa drevnom persijskom i indijskom mitologijom, pa možemo da zaključimo da je verovanje u Ase bilo mešavina starih verovanja evroazijskog porekla i hrišćanskih elemenata. Arheološka nalazišta sa Gotlanda pokazuju da su hrišćanski objekti postojali na ostrvu još u IX veku. U Gutasagi se navodi da su na Gotlandu postojala hrišćanska područja u trgovačkim delovima tokom celog Vikinškog doba:
Iako su Guti (Gotlanđani) pagani, oni i dalje sa svojom robom plove u sve zemlje – i hrišćanske i paganske. U hrišćanskim zemljama su se trgovci upoznali sa njihovim običajima. Neki od njih su se tako i pokrstili i poveli sa sobom na Gotland hrišćanske popove.
Ne postoje nikakvi podaci da je ovo dovelo do tragedije. Mnoga otkrića sugerišu da su pagani i hrišćani živeli skladno jedni sa drugima dugo vremena. Tokom XI veka, hrišćanski krstovi i runski tekstovi sa hrišćanskim porukama postaju sve učestaliji. Najstarija crkva na Gotlandu izgrađena je oko 1100. godine. U Gutalagenu (knjiga zakona sa Gotlanda) formuliše se formalna hristijanizacija Gotlanda. Zakon počinje ovim rečima:
Uticaj starih religija nije odmah nestao. Verovanje i strah od Asa živeli su dugo vremena u fokloru i običajima. Tor je božanstvo čije su ime i karakteristike najduže poživele u verovanju, i on je često zazivan kako bi se zaštitili ljudi i domovi tokom oluja. Sa dolaskom hrišćanstva boginje su nestale. Naravno, hrišćanski bog je muško. Marija je Isusova majka, ali ne i boginja. Ali, u svakodnevnoj religiji, ona je dobila ulogu Freje, kao boginja plodnosti. Ona se štovala i kao božanska majka koja je imala ulogu zaštite porodilja, u kom smislu je zamenila Frigu. Mnogo gde ona je preuzela od starih bogova i boginja i moć nad vremenom, usevima, ribarstvom i stokom.
Autor: Gun Westholm
Priredila: Ulmawen
