Category Archives: Feljton

Nordijska mitologija vikinzi i skrelinzi 3

Vikinzi i Skrelinzi (2)

Mora biti da su ljudi koje su Vikinzi nazivali Skrelinzima ličili kao jaje jajetu u očima severnjaka. Mi, naravno, danas znamo za više rasa. Na primer, Dženi Džohens smatra da je upravo ta razlika u fizičkom izgledu razlog zašto nije došlo do mešanja ovih dvaju grupa. Vikinzima je, pak, bilo teško da opišu ove razlike. Manjkalo im je i vokabulara i ideologije za kategorzaciju ljudi po rasama. U ono doba, Vikinzi su znali samo da postoje druge grupe ljudi koje se razlikuju od „nas”. U Hauksbóku su ti ljudi podvedeni pod naslov „Her segir fra marghattaðum pioðum” („ovde se pripoveda o ljudima različitih vrsta”).

„Ti ljudi nisu kao „mi”. Oni se razlikuju i po građi i po prirodi”, navodi se u Hauksbóku. Priroda običaja koja doprinosi toj diferencijaciji se najčešće odnosi na način ishrane, posebno kada jedna grupa ljudi ubije i pojede svoje roditelje, „a oni su nesavesni jer su im dopustili da ostare i oslabe i da umru gladni”.

Drugi ljudi se razlikuju po izgledu. U Hauksbóku se navodi da „Unipedi imaju toliko velika stopala da mogu da ih koriste kao štitnik za sunce kada spavaju. Oni trče brzinom zveri i poštapaju se”. Hauksbók, nažalost, ne navodi gde žive Unipedi, dok „egzotični” ljudi žive u Indianlandu (Indija), Blalandu (Etiopija) i Sithiji (Švedska).

Skiapodi ne samo da se nalaze na listi „ljudi različitih vrsta” u Hauksbóku, već se jedan od njih pojavljuje i u Sagi o Eriku crvenom. Severnjaci u Vinlandu (Kanada) su osnovali koloniju Straumsfjerd [Straumsfjörðr], a u Hópu, južno od fjorda, naišli su na Skrelinge. Pošto su Torfin [Þorfinnr] Karlsefni i njegova družina napustili teritoriju Skrelinga, oni su putovali na sever, pa se iskrcaše na ušću jedne reke. U Sagi o Eriku crvenom se navodi:

Jednog jutra, Karlsefnijevi ljudi videše da nešto sija iznad krošnji drveća, pa ukazaše jedni drugima na to. Svetlo se kretalo, a kasnije se ispostavilo da je to jednonogi stvor koji se namerio na usidrene brodove. Torvald [Þorvald], Leifov sin, bio je za pramcem, a jednonogi čovek ispali strelu koja ga pogodi u utrobu. Torvald izvuče strelu i reče: „To je bila jedna debela trbušina. Pronašli smo zemlju sa dobrim resursima, iako izgleda da teško da ćemo u njima uživati”.

Torvald je ubrzo zatim preminuo od ove rane. Jednonogi čovek je pobegao nazad na sever. Severnjaci se dadoše u poteru za njim i s vremena na vreme bi ga pristigli. Naposletku on pobeže u jednu uvalu, te se Severnjaci vratiše nazad. (Eiríks saga rauða)

Nordijska mitologija Skrelinzi

Tako su Severnjaci doživljavali starosedeoce Vinlanda. Oni možda nisu znali za Skrelinge, ali su zaključili da su ostali stanovnici ostrva slični čudnim ljudima za koje su znali da žive diljem sveta. Ipak, u izvorima nema nikakvih indikacija da su Skrelinzi istovetni „ljudima različitih vrsta”. Kako se navodi u dvema Sagama o Vinlandu , ovi ljudi su iste visine kao i vikinzi. U Historia Norvegiae se implicira da oni ne krvare kada su ranjeni, što ih svrstava u red fantastičnih bića.

Drugi tekstovi navode manje o njihovoj visini i prirodi. U Sagi o Eriku crvenom se navodi da su to tamnoputi ljudi zloćudnog izgleda koji imaju „zle dlake koje im rastu na glavi”. Oči su im krupne, a jagodice široke. (Eiríks saga rauða) U Sagi o Grenlanđanima se navodi da je žena iz Vinlanda koja je došla kod Gudrid Torbjarnardottir [Guðriðr  Þorbjarnardóttir] „niska, sa svetlom crveno-smeđom kosom preko koje nosi šal”. Ona je bleda, a oči su joj toliko velike da tako nešto „nikada nije viđeno na ljudskoj glavi”. (Grœnlendinga saga)

Svi izvori navode da su Skrelinzi „eygðir”, ma šta god to značilo. Na stranu toga, bleda žena koja se pominje u Sagi o Grenlanđanima ima malo čega zajedničkog sa tamnoputim ljudima zloćudnog izgleda koji su opisani u Sagi o Eriku crvenom.

Ključna razlika između Severnjaka i Skrelinga je njihov nivo tehnološkog razvoja. U Historia Norvegiae Skrelinzi se nazivaju „ljudima iz kamenog doba” koji ne znaju da koriste gvožđe. Verovatno je postojala osnova u oralnoj tradiciji za slične situacije u Sagama o Vinlandu po pitanju viđenja severnjačkog oružja u očima Skrelinga. U Sagi o Eriku crvenom se navodi slučaj kada je jedan Skreling pronašao sekiru pokraj tela mrtvog Severnjaka:

Jedan od njih je uzeo sekiru i zario je u stablo, a onda su i svi ostali to učinili. Činilo im se da je ta stvar koja pravi tako oštre zaseke pravo blago. Jedan od njih je udario sekirom o kamen, a ona se polomila. Pomislio je da nešto što ne može da se odupre kamenu nema nikakvu vrednost, pa je bacio sekiru. (Eiríks saga rauða)

U Sagi o Grenlanđanima nalazimo sličan primer, gde je sekira takođe ostavljena, ali navod ima drugačiju (čak i moralnu) pouku:

Jedan od ljudi iz grupe domorodaca je bio visok i naočit, pa je Karlsefni zaključio da je on verovatno vođa. Jedan od njegovih ljudi je onda uzeo sekiru, kratko vreme gledao u nju, a onda je zavitlao na svog saborca, ubivši ga pri tome. Njega su odmah potom ubili. Visoki čovek je onda uzeo sekiru, dobro je osmotrio, pa je zavitlao u more, najdalje što je mogao.  (Grœnlendinga saga )

Očigledno se ovde radi o ljudima koji nisu upoznati sa oružjem Severnjaka, pa u njemu nisu videli nikakvu vrednost. U obema sagama se navodi da su se Skrelinzi plašili bikova koje su Severnjaci vodili sa sobom. U Sagi o Eriku crvenom zabeleženo je da su se Skrelinzi uplašili trudne žene (Frejdis Eiriksdotir):

Oslobodivši jednu dojku iz odeće, ona udari njom po maču. Ovo prepade domoroce, koji pobegoše nazad na svoje brodove, te odveslaše odatle. (Eiríks saga rauða)

Saga ne nudi detaljno objašnjenje ovog događaja, ali se eksplicitno nagoveštava da su se napadači uplašili žene koja je čak i u tom stanju toliko agresivna.

Sa druge strane, iz saga takođe možemo da vidimo da su Skrelinzi imali oružje koje je Severnjacima bilo nepoznato. Na primer, u Sagi o Eriku crvenom se navodi da su oni imali katapulte:

Karlsefni i Snori su onda videli domoroce kako na stub podižu veliki okrugao predmet, veličine kozjeg trbuha i crn, koji je doleteo na zemlju praveći preteću buku.  (Eiríks saga rauða)

Ovaj sukob se završio kada su Skrelinzi postigli svoj „vojni cilj”, tačnije – kad su oterali nezvane posetioce:

Družina tada shvati da će, uprkos resursima koje zemlja ima da ponudi, stalno biti izložena pretnji od napada domorodaca. Tako su odlučili da se vrate na Grenland. (Eiríks saga rauða)

(nastaviće se)

Prevela: Ulmawen

Izvor: Sverrir Jakobsson – „Crni, zloćudni ljudi: starosedelački narodi severne Amerike iz perspektive Islanđana”

PRVI DEO

Nordijska mitologija Inukshuk

Vikinzi i Skrelinzi (1)

Nakon 1380. godine, napisan je veliki broj saga, među njima i najstarija verzija Grœnlendinga sage (Saga o Grenlanđanima). U njoj se pominju braća Leif [Leifr] i Torvald [Þorvald] Erikson, koji su se sa Grenlanda dali u potragu za novim svetom koji je Bjarni Herjolfson [Bjarni Herjólfsson] na svojim putovanjima otkrio, ali ne i istražio. Leif je u zemlji južno od Grenlanda pronašao grožđa u izobilju, pa ju je prigodno nazvao Vinland (zemlja vina, današnja Kanada). Njegov brat Torvald je načinio još jedno otkriće pošto je prispeo u Vinland:

„Pošto su brodove sakrili u zaštićenoj uvali, Torvald i njegova družina se zaputiše dublje na kopno. Tada Torvald reče: „Ovo je zgodno mesto, te bih ovde želeo da osnujem farmu.” Na povratku do brodova, družina je spazila tri brdašca u blizini. Prišavši bliže, oni videše da su ona, u stvari, čamci maskirani granama, a ispod svakog je ležao po jedan čovek.” (Grœnlendinga saga)

Nordijska mitologija Vikinzi i Skrelinzi

Ovako se u Grœnlendinga sagi opisuje prvi susret Vikinga i ljudi koji su koristili brodove napravljene od kože. Drugi primarni izvor za ovu temu, Eiríks saga rauða (Saga o Eriku crvenom), takođe govori o susretu Vikinga i stanovnika zemlje na zapadu koju oni tek behu otkrili. U ovoj se sagi navodi da je umesto Leifovog brata Torvalda, Leifove stope sledio Torfin [Þorfinnr] Karlsefni. Upravo on je dao ime Helulandu (najverovatnije današnja Bafinova zemlja) i Marklandu (najverovatnije obala Labradora). Naposletku on prispe i u Vinland: „Jedno jutro u pozno proleće, primetiše oni veliki broj maskiranih čamaca”. (Eiríks saga rauða)

Ovde se, naravno, radi o istim ljudima koji se pominju i u Grœnlendinga sagi, ali im se tamo isprva ne pominje ime. Ipak, u obe sage se ova praksa brzo napušta, te se oni nazivaju Skrelinzi (Skrælingi, množina Skrælingjar). Velika je šansa da je čitalaštvo kome su ove sage u ono doba bile namenjene znalo ko su ovi ljudi bili. Stoga se smatra da se ime isprva ne pominje kako bi se dočaralo iskustvo prvog susreta istraživača i starosedelaca. Eiríks saga rauða navodi da su se Karlsefni i njegovi ljudi zapanjili kada su ih prvi put videli. Naravno, ove su sage napisane vekovima nakon stvarnih događaja, te se ova reakcija pripisuje činjenici da su se Vikinzi prvi put susreli sa predstavnicima rase za koju nisi znali da postoji. Izvori nenordijskog porekla ne pominju Skrelinge.

Datum kada su Grœnlendinga saga i Eiríks saga rauða napisane je ponešto kontroverzno pitanje. Hauksbók, najstariji manuskript Eiríks saga rauðe, zapisan je nešto posle 1300. godine, dok je Grœnlendinga saga sačuvana u Flateyjarbóku, koji je napisan oko 1387. godine. Reč „Skrælingi” je bila uvrežena pre nego što su ova dva teksta zapisana. Naime, Íslendingabók (zapisana oko 1130. godine) navodi da su Erik crveni i njegovi ljudi na Grenlandu zatekli „tragove naseobina i na istoku i na zapadu zemlje, kao i delove čamaca i kamenih artefakata koji su ukazivali na to da su tamo živeli ljudi slični onima iz Vinlanda, a koje su Grenlanđani nazivali Skrelinzi”.

Iz ovoga možemo da zaključimo da Vikinzi nikada nisu videli ove ljude na Grenlandu. Teško je, pak, zaključiti da li Grœnlendinga saga i Eiríks saga rauða opisuju Inuite (jednina: Inuk) koji sada žive na Grenlandu ili starosedeoce severne Amerike ili, možda, obe grupe naroda. Iako vikinški istraživači nisu imali ni znanje ni načina da naprave takve distinkcije, oni su poznavali svet koji ih okružuje, što na osnovu istraživanja, to i na osnovu zapisa. To je iskustvo poslužilo da se napravi konceptualan okvir gde su se mogli smestiti novootkriveni narodi.

Na primer, kako su Vikinzi koji su došli u Vinland komunicirali sa starosedeocima kad ni jedni ni drugi nisu znali jezik druge grupe? U Grœnlendinga sagi se eksplicitno navodi da „nijedna grupa nije razumela jezik druge”. Rešenje je pronađeno u korišćenju znakova, kako je opisano u Eiríks saga rauði:

„Ljudi u čamcima su rotirali drvene motke u smeru Sunca. Karlsefni onda upita svoje ljude: „Šta ovo znači? ” A Snori odgovori da je to „verovatno znak mira; trebalo bi da podignemo beli štit u odgovor”. I oni tako i učiniše. ” (Eiríks saga rauða)

nordijska mitologija Vali

Proročanstvo Rostjofa: Odin prosi Rind (2)

Biling, kralj Rutena (u pitanju je jutun/džin), bio je očajan kada je čuo da se velika vojska sprema za napad na njegovo kraljevstvo. On je bio prestar da se bori, a njegovo jedino dete – kći Rind – odbijala je da se uda i tako pridobije savezništvo koje bi njenom ocu osiguralo pobedu.

Dok je Biling razmišljao šta mu je činiti, pojavi se na vratima jedan stranac. Čovek je bio srednjih godina, a nosio je veliki plašt i širok šešir koji mu je dobrano padao preko lica, uistinu jer je želeo da sakrije činjenicu da ima samo jedno oko. Stranac se ljubazno raspita za uzrok domaćinove očigledne depresije, a kad dobi odgovor, on se spremno ponudi da predvodi vojsku Rutena. Kralj radosno prihvati ovu ponudu, te Odin (jer to, naravno, beše on), lako odnese presudnu pobedu za kralja.

Vrativši se trijumfalno, Odin od kralja zatraži dozvolu da zaprosi njegovu kćer Rind. Biling, koji se ponadao da bi Rind ovu ponudu mogla da prihvati (jer prosac je, uprkos svojim godinama, bio veoma ugledan), smesta dade svoj pristanak. Tako Odin, i dalje se ne predstavivši, dođe pred Rind, ali ona sa prezirom odbi njegovu prosidbu.

No Odin ne nameravaše da odustane. Zahvaljujući proročanstvu Rostjofa, znao je da samo Rind može biti majka njegovog sina osvetnika. Stoga se preruši u kovača, pa se vrati na Bilingove dvore pod imenom Rosterus. Nosio je ukrase od zlata i srebra tako majstorski urađene da je Biling bio više nego srećan da mu dopusti da ponovo zaprosi Rind. No ona ga jednako odbi kao i prvi put. Iako mu je uvo zujalo od siline njenog udarca, Odin je bio još više rešen da načini Rind svojom ženom.

Treći put se Odin vrati na Bilingove dvore prerušen u moćnog ratnika, misleći da bi se snažan mladić mogao svideti devici. No, kada opet pokuša da je poljubi, ona ga odgurnu takvom žestinom da on pade na kolena. Ovo toliko ražesti Odina da on izvuče svoju runsku palicu koja beše sakrivena, te baci takvu strašnu kletvu da Rind pade gotovo beživotno na zemlju.

Kada joj se naposletku povratila svest, prosac beše nestao, ali kralj Biling sa užasom otkri da mu je kći izgubila razum, te postala melanholična i gnevna. Zalud su lekari dolazili na dvor i prizivali svo svoje znanje – Rind niko nije mogao da pomogne. Najzad se pojavi starica pod imenom Vak (Veka) koja je, u stvari, bila prerušen Odin. Vak ponudi da izleči Rind, te prvo prepisa kupku za stopala. Kako ovo, naravno, nije pomoglo, Vak reče da će morati da primeni radikalniji pristup. To se jedino može postići, reče Vak, ako joj se pacijentkinja poveri na negu uvezana, a kako ne bi mogla da se opire tretmanu. Rešen da pomogne Rind po svaku cenu, Biling na ovo prostade. Tako Odin uspe da nagovori Rind da mu postane žena, u zamenu za njeno izlečenje od kletve koju je on sam bacio.

Tako je Rostjofovo proročanstvo bilo ispunjeno, jer Rind na svet ubrzo donese sina [Váli], koji je rastao takvom brzinom da je za samo jedan dan po rođenju dostigao zrelost. Bez da je pomislio i da se očešlja ili obrije, ovaj mladi As požuri u Asgard naoružan lukom i strelom, a kako bi osvetio svog brata Baldra. Vali uistinu ubi Heda, kako je Rostjof i prorekao.

Priredila: Ulmawen

Prvi deo članka

 

nordijska mitologija Vali

Proročanstvo Rostjofa: Hermod i čarobnjak (1)

Zadesilo se da je jednom Odin, mučen crnim mislima o budućnosti i činjenicom da Norne ne žele da odgovore na njegova pitanja, rekao Hermodu da obuče svoj oklop, osedla Slejpnija (koga je, osim Odina, jedino još Hermod imao dozvolu da jaše), te požuri u zemlju Finaca. Verovalo se da ovaj narod, koji je živeo na zaleđenoj zemlji blizu Severnog pola, ima velike okultne moći. Pričalo se da mogu da prizovu ledene oluje koje bi se obrušile sa severa i pokrile svet snegom i ledom. Najistaknutiji od njih zvao se Rostjof (doslovan prevod: „kradljivac konja”), koji je uz pomoć magije mamio putnike u svoju zemlju, samo da bi ih opljačkao i ubio. Rostjof je mogao da predvidi budućnost, ali je to nerado činio.

Hermod učini kako je Odin od njega tražio, pa uzjaha Slejpnija i zaputi se put zemlje Finaca. Umesto svog vernog mača nosio je Odinovu runsku palicu, koja je imala moć da anulira sve magije koje bi Rostjof bacio. Uprkos fantomskim napadačima i nevidljivim ponorima koje je Rostjof pripremio, Hermod bezbedno stiže do čarobnjakove kolibe. Rostjof (koji je bio divovskog stasa) napade Hermoda, ali ga As savlada bez problema, te ga sveza od glave do pete, rekavši da će ga osloboditi samo ako mu kaže ono što je došao da sazna.

Videvši da nema nade za bekstvo, Rostjof reče da će učiniti sve što Hermod od njega traži, te čim bi oslobođen, čarobnjak poče da recituje strašne bajalice, zbog kojih se Sunce sakrilo iza oblaka, zemlja počela da podrhtava, a olujni vetrovi zavijaju kao čopor gladnih vukova.

Vali

Rostjof pokaza Hermodu ka horizontu, gde As vide kako bujica krvi pokriva tlo. Dok je začuđeno gledao viziju, Hermod vide prelepu devojku pored koje se nakon nekoliko momenata pojavi i jedan dečak. Na Hermodovo čuđenje, dečak je pred njegovim očima rastao takvom neverovatnom brzinom da posle samo nekoliko momenata stasa u naočitog momka u punoj snazi. Tek tada Hermod primeti da on nosi luk i strele.

Tada Rostjof reče Hermodu da bujica krvi predskazuje ubistvo jednog od Odinovih sinova, ali da ako Odin isprosi Rind iz zemlje Rutena (Rusija), ona će mu roditi sina koji će stasati za samo nekoliko sati i osvetiti ubistvo svog brata.

Zadovoljan što je dobio odgovor na svoje pitanje, Hermod se srećan vrati u Asgard, gde podnese raport Odinu o svemu što je čuo. Tako je Sveotac saznao da je jednom od njegovih sinova predodređeno da umre mučkom smrću, a drugom – da osveti svog brata.

Priredila: Ulmawen

Drugi deo članka

 

Nordijska mitologija Skálholt draugr

Draugar: Nemrtvi islandskih saga (III)

Primeri iz saga: Saga o stanovnicima Ejrija

(izbor iz teksta)

Ali, teško da se isto može reći za događaje opisane u Sagi o stanovnicima Ejrija (Eyrbyggja saga). U ovoj sagi nailazimo na dva slučaja gde draug teroriše okolinu. Prvi draug je Torolf (Thorolf), otac Arnkela (Arnkell). Torolfa saga opisuje kao veoma komplikovanog čoveka za života, nasilnog i neprijatnog prema onima koji su mu nešto zgrešili. On je retko spreman na kompromise, a pod stare dane je postao besan na svog sina, koji je čovek zakona i uređenja, a ne pravi viking kao njegov otac. Torolfov neprijazan karakter vidimo u činjenici da on nije spreman na kompromise, a ta ga je tvrdoglavost koštala prilike da napravi dobru pogodbu. Vrativši se kući, Torolf odbija da jede. Tokom noći, on je preminuo, besan i frustriran.

Nakon smrti je Torolf počeo da teroriše okolinu. Njegova zloba izbija iz kamenog nadgrobnog spomenika (videti sliku ispod pasusa): „volove koji su vukli Torolfa na ukop napali su trolovi, a stoka koja je prišla blizu njegove humke je postajala divlja i ugibala od neprestanog rikanja. Stoka koja je bila u obližnjoj dolini je ili nalažena mrtva ili bi zalutala u planine, gde je niko nikada više nije našao. A ukoliko bi neka ptica sletela na Torolfov nadgrobni spomenik, odmah bi padala mrtva.”

Cairn draugr

Jennifer Livesay je ovako sažela događanja u sagi: „Torolf je u međuvremenu preminuo, ali to je daleko od završetka njegove uloge u priči. Ubrzo po smrti, njegov duh je počeo da se pojavljuje, plašeći stanovnike farmi u dolini u kojoj je sahranjen. Naposletku svi oni pobegoše. Pre nego što će i sam umreti, njegov sin Arnkel je premestio očevo telo u novu grobnicu, te je duh neko vreme bio miran. Međutim, posle Arnkelove smrti, on ponovo poče da plaši ljude u okolini.

Torolfov draug se više ne pominje do do 63. poglavlja, gde se pojavljuje pegavi sivi bik koji je oplodio kravu koja pripada Torodu (Thorodd) – jednom od Snorijevih (Snorri) pobratima. Krava je otelila pegavo sivo tele koje je raslo neverovatnom brzinom. Torodova pomajka, slepa starica koja je bila vidovita, reče sinu da ga ubije, jer to nije tele nego čudovište. Torod je ismeja, te zadrža tele iako ga je pomajka u više navrata opominjala. Kad je došlo vreme da zakolje tele, ono se okrenu protiv Toroda, te ga ubi na mestu, tako osvetivši Arnkela. Onda ono pobeže, te se naposletku udavi u močvari. I to je bio kraj Torolfa i njegovog drauga.

U istoj sagi nalazimo na još komplikovaniji slučaj Torgune (Thorgunna). Ona je živela na Torodovom posedu. Njegova žena Turid (Thurid) je ljubomorna na Torgunu. Posebno se napominje da je Turid sakrila finu posteljinu koju je Torguna donela sa Hebrida. Torguna je lepa i jaka žena, a takođe se veruje i da je vidovita. Njena smrt je misteriozna, a najavila ju je oluja koja je iznedrila kišu krvi. Torguna je usitinu rekla da se plaši da takva oluja predskazuje smrt. Isto to veče, ona leže u krevet i ubrzo preminu. Shvativši da joj je došao kraj, Torguna objasni da želi da nijedna njena stvar ne ostane u kući, a posebno je naglasila da njenu posteljinu treba spaliti. Kada je Torod pokušao da izvrši njenu želju, Turid mu ne dopusti da spali posteljinu.

Skálholt draugr

Naravno, nakon toga uslediše problemi. Na putu ka mestu pokopa (Skálholt, na slici), konj odbi da odnese sanduk, čak pokušavši i da ga zbaci sa sebe. Kada se ljudi zaustaviše da prenoće na putu, zemljoradnik odbi da im pruži gostoprimstvo, već im samo dopusti da prenoće pokraj vrata, daleko od vatre.

Usred noći se prvi put pojavio Torgunin draug. Naime, kad su ljudi pospali, čuli su buku iz ostave, te pomisliše da su lopovi provalili u kuću. Kada su, međutim, tamo stigli, zatekli su visoku ženu, potpuno nagu, kako sprema obrok. Oni koji su je videli se toliko preplašiše da se nisu usudili da joj priđu. Kada su ljudi koji su Torgunino telo nosili na ukop čuli šta se zbilo, oni pođoše da vide šta se dešava. I usitinu, to beše Torguna u ostavi i svi su mislili da je pametno da se ne mešaju. A kada je završila šta je naumila, ona odnese hranu u glavnu sobu, postavi sto, te posluži obrok. Onda ljudi koji su pošli da je ukopaju rekoše domaćinu: „Lako može da se desi da ćeš pre nego što napustimo tvoj dom platiti previsku cenu jer nas nisi ugostio.” Onda domaćin i njegova supruga rekoše da će goste ponuditi hranom i svime što im može zatrebati. Čim to izrekoše, Torguna napusti sobu i više je nisu videli.

Torgunin draug se pojavljuje kasnije u sagi, očekivano, vezano za posteljinu koju je Turid odbila da spali. Naposletku se Torid i njegovi ljudi udaviše u moru, te se vratiše u formi draugara i sami se pozvaše na gozbu na svojoj sahrani. Konačno je Turidin sin Kjartan spalio Torguninu posteljinu, a ostale drauge je oterao vođa (goði) Snori.

Prvi deo članka
Drugi deo članka

Naslov originala: „Drauginir: Revenants in Old Icelandic Sagas”
Autor: Tom Delfs
Odabir i prevod: Ulmawen

 

nordijska mitologija Selkie draugr Stamps 2

Draugar: Nemrtvi islandskih saga (II)

Primeri iz saga: Saga o stanovnicima Laksardala

(izbor iz teksta)

U Sagi o stanovnicima Laksardala (Laxdœla Saga), drauga nalazimo u priči o ubici Hrapu. Hrap se pojavljuje i u Sagi o Njalu (Brennu-Njáls saga), gde je četvrti suprug Halgerte (Hallgerð) i poznati silovatelj i ubica. U Sagi o stanovnicima Laksardala, Hrap je stariji i „toliko agresivan da njegove komšije jedva izlaze na kraj sa njim”. Sa godinama je Hrap oslabio, te je postao vezan za krevet. Pre nego što će umreti, on naloži svojoj ženi da ga sahrani u uspravnom položaju na ulazu u kuhinju, a kako bi on mogao da čuva svoje imanje. Tako i bi učinjeno. Hrap je od pokopa pohodio imanja koja su okružavala njegov posed Hrappsstadir. Ubio je mnogo slugu, oterao zemljoradnike koji su živeli u okolini i čak naterao svoju udovicu, Vigdis, u beg. Naposletku se ljudi koji su živeli u tom kraju požališe lokalnom vođi Hoskuld Dala-Kolsonu, koji otkopa Hrapov leš i odnese ga na drugo mesto. Nakon toga se Hrapov sin Sumarlidi nastani u Hrappsstadiru, ali je on izgubio razum zbog prisustva drauga njegovog oca. Tako je Vigdis postala vlasnik imanja, ali ona odbi da tamo živi. Naposletku, njen brat Surt sa porodicom odluči da se preseli u Hrappsstadir. Međutim, kad su se ukrcali na brod kako bi do poseda i stigli, usledio je niz nevolja koji ih je u tome sprečio. U sagi se navodi da su, dok su čekali plimu da nastave put, „videli foku veću od svih koje su tu oblast nastanjivale. Ona stade plivati oko broda, a njene oči, nalik ljudskima, nikoga od putnika nisu ostavile ravnodušnim. Torstein reče da im valja ubiti foku, ali nikome to nije pošlo za rukom. ” Odmah nakon toga, kada se plima podigla i pokrenula brod, podiže se strašna oluja koja ubi sve putnike osim jednog. Saga implicira da je foka hamremi (ham-ramr, svojstvo promene oblika tela, uglavnom pripisivano berzerkerima) Hrapovog drauga.

Tako je Hrappdsstadir ostao pust. Ovakvo stanje je trajalo nekoliko godina, sve dok Olaf Huskaldson (Huskaldsson) nije dogovorio sa svojim ocem Hoskuldom da kupi imanje koje se graničilo sa Hrappdsstadirom. Olafu je skućavanje sasvim lepo išlo, sve dok mu se jedan od čobana nije požalio da Hrap ponovo hara po okolini. To veče, Olaf uze svoje veliko koplje i krenu sa čobanom do štale gde je stajao Hrapov draug. Olaf priđe, te zamahnu kopljem ka draugu, ali Hrap dohvati sečivo obema rukama, te ga odvoji od drške. Olaf onda nasrnu na njega, ali se draug povuče odakle je i došao. Olaf ostade sa drvenom drškom, jer je Hrap poneo sečivo sa sobom. Onda se sa čobaninom vrati na farmu, te mu reče da neće biti kažnjen zato što se pobojao drauga.

Sledećeg jutra, Olaf ode na mesto gde je Hrap pokopan, te naloži da eksuhumiraju leš. Hrapovo telo je bilo savršeno očuvano, a u humci Olaf pronađe i svoje sečivo. Onda on naredi da se naloži velika vatra, te spali Hrapovo telo na lomači, a prah prosu u more. Nakon toga, Hrapov draug više nikada nije viđen.

U ovoj priči možemo da prepoznamo standardne motive iz mitova o draugu: zlog čoveka koji postaje draug kad umre, hamremija koga draug zaposeda i neuobičajenu posmrtnu ceremoniju. Iako u drugim sagama nema pomena sahranjivanju ljudi u uspravnom položaju, nalazimo podatke o sahranjivanju pokojnika u sedećem položaju (Karr iz Sage o Gretiru (Grettis Saga)) i žrtvama davljenja, te pokojnicima sahranjenim daleko od doma (Eyrbyggja Saga). Hamremi su takođe uobičajena pojava: kako u sagama, tako i u folkloru. Ljudski atributi kod foke navode na mit o selkijima (selki je mitološko biće iz staroislandskog, farejskog, škotskog i irskog folklora. Selki u vodi ima obličje foke, ali na kopnu dobija ljudsko obličje.). Hamremija u obličju foke takođe nalazimo u Sagi o stanovnicima Ejrija (Eyrbyggja saga).

Selkie draugr Stamps

Na slici: selki, serija poštanskih  markica  sa Farejskih ostrva

Ljudi koji su za života bili zlobni često postaju draug. Caciola se poziva na ovu činjenicu: „temelj logike na kojoj počiva verovanje u nemrtve je da pokojnici koji su za života bili zlonamerni ili oni koji su naprasno preminuli, je da za njima ostaje „neistrošena energija”. Ukoliko bi zlobna osoba umrla nasilnom smrću, za njom bi ostala vitalnost koja bi mogla da nastani i sam leš. Gotovo svi ovi nemrtvi se predstavljaju kao opasni: oni maltretiraju seljane i teraju ih u preranu smrt. Nemrtvi naročito vole da napadaju one sa kojima su za života bili u nekoj vezi: članove porodice, ljubavnice i stanovnike gradova u kojima su živeli. (Caciola: 29)

William Sayers navodi da je Olaf „neefikasan protiv Hrapa koji je u svom okruženju”, ali da je „učinkovit protiv nepokretnog drauga na svetlosti dana”. (Sayers, 1996: 247) Hrapov draug je, čini se, oličenje zla. On je za života bio silovatelj, palitelj i lopov, te je izgnan iz Norveške zbog zločina počinjenih protiv krune. Povrh toga, Hrap je bio suprug zle Halgerte, koja je iznedrila mnogo zala u Sagi o Njalu. I naposletku, on je bio siledžija koji je kontrolisao svoj deo Laksardala prisilom. Stoga nije iznenađujuće što je postao draug.

Prvi deo članka
Treći deo članka

 Naslov originala: „Drauginir: Revenants in Old Icelandic Sagas”
Autor: Tom Delfs
Odabir i prevod: Ulmawen

 

nordijska mitologija Draugr

Draugar: Nemrtvi islandskih saga (I)

(izbor iz teksta)

Čitajući porodične sage, ne možemo a da se ne otmemo utisku da su ljudi koji su kolonijalizovali Island bili blisko povezani sa surovom, nepristupačnom zemljom koju su nastanili. Kako kaže Jesse Byock, autor dela „Viking Age Iceland”, „iako je Island po površini (103,000 kvadratnih kilometara) za petinu veći od Irske, brojna populacija ne može tamo da opstane. Većina zemlje je nepristupačna… Glečeri, često na velikim visinama, su podsetnik da je Artktički krug u blizini (nalazi se na samo nekoliko stepeni iznad severnog vrha zapadnih fjordova). Predeo je prekriven glečerima i vulkanima, a samo mali deo zemlje može da se iskoristi za obradu zemljišta. Gotovo sve uspešne naseobine se nalaze u blizini obale ili na nekoliko zaklonjenih ostrvskih sistema.” Verujem da je upravo ovakvo okruženje inspirisalo raznorazne spodobe, veštice, razbojnike i „onostrane”, koji su izopšteni iz društva u starim sagama, kao i u kasnijoj islandskoj literaturi, sve do modernog folklora. U sagama često srećemo veštice i kletve, čudovišta i (kao najbitnije za našu studiju ovde) nemrtve, koje su stari Islanđani zvali draugr (čita se draug; množina: draugar). Draug je sličan zombiju iz modernog folklora. Georgia Dunham Kelchner ih definiše ovako:

„Draug, smatra se, nastavlja svoju egzistenciju kroz zajednicu duha i tela. Prvobitno bi nastanjivao sopstvenu humku, da bi kasnije mogao da je napusti kako bi održavao efektnu vezu sa živima.” Osim drauga, tu je još i Haugbúi, koji ne može da napusti svoju humku. Haugbúi je za života često bivao ratnik, koji je sahranjen sa svojim blagom i imetkom. Prema rečima Ellisa, „imamo podatke o nekoliko kraljeva koji su sahranjeni živi sa mnogo blaga, katkad i sa pratnjom. U Heimskringli nalazimo podatak da je kralj Herlaug (Herlaugr) odabrao da ga sahrane živog sa dvanaestoricom svojih ljudi radije nego da ga na tronu zameni Harald Lepokosi. U sagi o Bardaru (Bárðar saga Snæfellsáss), navodi se da je kralj Raknar samovoljno ušetao u svoju humku nakon što je kraljevao mnogo leta. Slično tome, u sagi o Gul-Torisu (Þorskfirðinga Saga), navodi se da je izvesni Agnar legao u humku sa svojom posadom. On je verovatno povezan sa Agti Jarlom (Agði Jarl) koji je živ sahranjen u humci koja je specijalno pripremljena za njega (Þorsteins þáttr bæjarmagns). U svim ovim slučajevima, pokojnici su se, nakon ukopa, premetnuli u moćne drauge koje je bilo nemoguće pobediti bez borbe. To takođe važi i za još jednu ličnost koja se pominje u Sagi o Hromundu Gripsonu (Hrómundar saga Gripssonar), koja je „kada je toliko ostarila da više nije mogla da se bori, dobrovoljno legla u humku, i sa sobom pokopala mnogo blaga”.

„Draugr” je reč koja se upotrebljava za animiran leš koji izlazi iz svoje humke ili pokazuje nemir na putu do pokopa. Ovi leševi su obdareni zloćudnom magijom i imaju nadljudsku snagu. Nema nikakvih naznaka prisustva duha u njihovim telima. Pun horor nemrtvih se pokazuje na bojnim poljima… leševi bez duše, iako ranjeni i osakaćeni, nastavljaju da se bore sa nesmanjenim žarom. (Ellis: 80)

Draug preferira da se pojavljuje među živima kad je hladno: u mraku dugih jeseni i zimskih noći. „On je, izgleda, vezan za geografski lokalitet gde je sahranjen i gde je obitavao za života, gde bi, prilikom svojih čestih dolazaka, ubijao stoku, pastire i sluge. Naposletku bi često svoj pohod završavao na drvećem obraslim krovovima kuća (zaštitnim znakom kulture severa; videti sliku ispod pasusa), maltretirajući ukućane i pokušavajući da razruši kuću.” (Sayers: 243)

Draugr roof tree

Ipak, draug nije baš posve monstruozan. U svojoj studiji o Beowulfu, Andy Orchar piše o Grendelu i njegovoj majci, a njene reči bi se lako mogle odnositi i na Torgunu iz Sage o stanovnicima Ejrija (Eyrbyggja Saga):

„Povrh toga, na stranu izraženog antagonizma između svetova čudovišta i ljudi, postoji nešto duboko ljudsko u vezi čudovišta. U nekom trenutku svi oni imaju ljudske atribute, a pesnik čak ide toliko daleko da poziva na saosećanje sa ovim bićima.”

Upravo ta ljudskost koja je prikazana kod čudovišta nam pomaže da shvatimo zašto nas draug toliko fascinira. Izopštenici iz društva kao što su čudne stare gospođe koje ljudi nazivaju vešticama, deformisani ljudi, „spodobe” koje je Tod Browning proslavio, slika su i prilika nas samih. Sirpa Aalto kaže:

„Koncept izopštenika ima korene u socijalnoj psihologiji. To je koncept koji se koristi kada se proučava grupni identitet. Kada ljudi pokušavaju da se poistovete sa grupom, oni teže kategorizaciji. Ovo je svojstveno svim ljudima. Čovek se poistovećuje sa takozvanom užom grupom i stvara pozitivan identitet za nju. Upravo taj identitet je ono što dovodi do podela na „nas” i „njih” (odnosno – izopštenike). Ovo takođe znači da ljudi pokušavaju da osmisle što veću razliku između „nas” i „njih”, a kako bi kreirali pozitivan identitet grupe, a ako je moguće, teže da preteruju sa razlikama. (Aalto: 2)

Društvo nameće konceptu izopštenika sopstvene strahove i slabosti. Janice Hawes kaže:

„Na široj skali, čudovište može da pomogne grupi da se definiše kao njegov kontrast . Svako društvo ima izvestan minimum normi i standarda koje pojedinac mora da ispoštuje kako bi ostao prihvaćen član društva. Osobu sa drugačijim standardima (ili osobu koja prosto smatra da je iznad standarda zajednice) društvo će često odbaciti. Drugim rečima, ti ljudi postaju „čudovišta” društva, a te društvene definicije „izopštenika” (monstruoznog) nasuprot „unutarnjem” (ljudskom) su ono što formira koheziju i identitet unutar grupe. ” (Hawes 2004: 3)

U Beowulfu, Hrotar upozorava Beowulfa da je linija između čoveka koji vredi i čudovišta tanka, i da bog dopušta ljudima da je pređu. Takva je situacija sa Gretirom, pa takva može biti i sa Beowulfom, kao i sa bilo kim od nas: uistinu je čudesno kako svemoćni bog u svoj svojoj veličanstvenosti ima naklonost ka našoj vrsti sa rangom i darom za mudrost. Njegova ruka je dugačka. Čovek se prepušta svojim željama, a bolest i starost mu ne znače ništa; njegov se um ne zamara zavišću i zlobom ili mislima o neprijatelju sa mačevima okovanim mržnjom. Ceo svet se prilagođava njegovoj volji, a on se čuva od najgoreg sve dok ga ponos ne zaposedne. (Beowulf, ll. 1724-1727, 1735-1743 in Heaney: 119)

Linija je povučena: budi samozadovoljan svojom dušom i lako možeš postati čudovište koga se plašiš. Ovaj koncept „stranca” se vidi u skaskama o Asima, koji se pre Ragnareka (Sumrak bogova – prim. blogera) bore sa džinovima i čudovištima. Asi su odraz ljudi: kako dobrih, tako i loših. Ursula Dronke piše:

„Kako su samo osakaćeni i paradoksalni neki od ovih likova. Tir, patron dobre volje među ljudima, odrekao se svoje ruke jer su on i drugi Bogovi pogazili obećanje kada su vezali vuka. Odin, koji može da vidi sve svetove, je jednook, jer je žrtvovao jedno oko kako bi postao mudar. A Baldru, čiji sud je uvek najmudriji, suđeno je da ga nikada ne vidi sprovedenog u delo. Prevrtljivac Loki, uvek u blizini Bogova, nemoralan i nesrećan stvor, sa talentom da radi pogrešne stvari, predak je čudovišta koja će napasti Bogove. On je skoro otac same smrti, jer je Hel, boginja podzemlja, njegova kći.” (Dronke: 309)

Veza između bliskih nam Bogova i nezamislivih čudovišta je upravo Loki, bog podvala, a za mnoge on je i najpopularniji od svih Bogova. Ono što nas navodi da saosećamo sa Lokijem je upravo njegova priroda. Kroz njega, mi možemo da vidimo ljudske karakteristike u njegovoj braći i potomstvu, i da osećamo empatiju prema njima. I upravo je taj spektar „društvo-izopštenik-čudovište” ono što ćemo videti u našem pregledu događaja vezanih za nemrtve u sagama.

Drugi deo članka
Treći deo članka

Naslov originala: „Drauginir: Revenants in Old Icelandic Sagas”
Autor: Tom Delfs
Odabir i prevod: Ulmawen

 

nordijska mitologija Srebrni pehar iz Lille Valle

Konzumacija alkohola u vikinško doba (II)

Recept po kome su Skandinavci tokom vikinškog doba spravljali pivo (öl) nije poznat. Ipak, neki stručnjaci smatraju da pojedine tehnike u proizvodnji piva u ruralnim delovima zapadne Norveške čuvaju tehnike iz vikinškog doba. U ruralnom regionu Vos (Voss, opština u okrugu Hordaland), većina stanovništva sama spravlja pivo. Tokom procesa proizvodnje, dim i mirisi koji se oslobađaju obaveštavaju komšiluk da je priprema piva u toku; komšije onda dolaze da pomognu i isprobaju pivo. Izvesni farmer Svejn [Svein] Rivenes redovno sakuplja grančice smreke. On donosi dovoljno grančica da napuni svoj spremnik od 700 litara. Svejn smatra da grančice smreke doprinose boljem ukusu slada i da pomažu protiv infekcija. Izvor vode koji Rivenes koristi – izvor koji se sliva niz obližnje brdo – ima dvojaku funkciju: za proizvodnju piva i za potapanje ječma. Rivenesov komšija je od garaže napravio sušionicu, u kojoj od ječma spravlja slad. Tokom procesa proizvodnje, kada je tečnost dodata u slad, u mešavinu se dodaje još grančica smreke. Bobice smreke daju dodatan ukus tečnosti, na isti način kao i kod proizvodnje džina i drugih destilovanih pića. Rivenes dodaje hmelj kada tečnost proključa. Kvasac koji se koristi u regiji Vos se prenosi sa kolena na koleno generacijama. Rivenes smatra da tradicija seže nazad čak do vikinškog doba. Farmeri koji proizvode pivo započinju proces fermentacije zabadanjem ,,totemske palica” koja sadrži kvasac dobijen tokom prošlogodišnje fermentacije piva. Palica se potom odlaže do sledeće godine, kada će ponovo biti upotrebljena na isti način. Pivo koje Svejn Rivenes pravi sadrži oko 9, 10% alkohola. Bogato je sladom i bistro je.

Vikinški kvasac se klasifikuje kao tradicionalan pivski kvasac (saccharomyces cerevisiae), ali se on unekoliko razlikuje od modernog pivskog kvasca. Naime, on se proceđivao više puta, dok se kvasac koji se danas spravlja proceđuje samo jednom. Moderan pivski kvasac se pažljivo spravlja da neutrališe nekoliko vrsta šećera i da potpomogne sekundarnu fermentaciju.

Male su šanse da se originalno vikinško slabo pivo (öl) spravljalo od svetlog slada (koji se koristi za dobijanje svetlog piva): do industrijske revolucije i komercijalne eksploatacije uglja, slad se sušio na logorskoj vatri i bio je smeđ, a često i nagoreo i nadimljen, mada je skandinavski običaj da se slad suši u saunama mogao da ga načini svetlijim.

Pored smreke, Skandinavci i Nemci su dodavali i drugo bilje (gruit),  kako da bi dobili različite ukuse slabog piva, tako i zbog medicinskih razloga. Jedan od takvih dodataka je hmelj, za koji se zna da se koristio u srednjevekovnoj Danskoj i u Jórvíku, a verovatno i diljem Skandinavije tokom vikinškog doba. Kada se kuvao, hmelj je oslobađao gorke kiseline, koje su i davale gorak ukus i imale antibiotske funkcije koje su doprinosile dužem veku trajanja piva. Drugo bilje koje se koristilo uključuje balzamik (tanacetum balsamita), dobričicu (glechoma hederacea), močvarnu mirtu (myrica gale), očajnicu (marrubium vulgare), hajdučku travu (achillea millefolium) itd.

Srebrni pehar iz Lille Valle

Na slici: Srebrni pehar iz Lille Valle, Švedska

Ispijanje piva bilo je posebno važno tokom nekolicine sezonskih religijskih festivala, od kojih su Skandinavci slavili tri: prvi nakon žetve (Vetrnætr – prim. blogera), drugi oko zimskog solsticija (Yule – prim. blogera) i treći tokom letnjeg solsticija (Sankthansaften; u nas se slavi kao Ivanjdan/Ivanje – prim. blogera). Ovi praznici su slavljeni i nakon uvođenja hrišćanstva, pod drugim imenima. Istorijski izvori pokazuju da je konzumacija slabog piva tokom gorenavedenih praznika bila od izuzetne važnosti: zakon koji je doneo parlament (Gulaþing) je nalagao da su sva domaćinstva koja su brojala tri ili više zemljoradnika morala da spreme slabo pivo za obavezne svetkovine. Tokom manje značajnih svetkovina, koje se svetkuju čak i danas, konzumacija piva je bila toliko uobičajena da sve one u nazivu sadrže reč öl. Neke od njih su: Barnöl (,,dečje pivo”, svetkovina prilikom krštenja deteta), Gravöl (,,pogrebno pivo”, spravljano prilikom sahrana), Taklagsöl (,,podizanje štale”, sezonska svetkovina vezana za uzgoj stoke). U XII poglavlju Sage o kralju Hokonu Dobrom [Hákon Haraldsson] (Hákonar saga Góða, poglavlje u Hronici norveških kraljeva – Heimskringla), vidi se da je Hákon, koji je praktikovao hrišćansku veru u tajnosti, počeo da pomera datume svetkovina kako bi konvertovao svoje sunarodnike. On je uveo zakon koji je propisivao da se Yule slavi istog datuma kao i hrišćanska svetkovina (reč Yule i danas se koristi u skandinavskim jezicima za Božič. Originalan praznik Yule je bio sezonska svetkovina – prim. blogera). Za vreme praznovanja, svako je imao da služi slabo pivo ili da plati naknadu, i da svetkuje dok ne nestane piva.

nordijska mitologija Pehar iz Jellinga

Konzumacija alkohola u vikinško doba (I)

Hovamol [Hávamál]

11.

Byrþi betri / berrat maþr brautu at,
an sé manvit mikit;
auþi betra / þykkir þat í ókunnun staþ,
slíkt es válaþs vera.

(Boljeg tereta / za čoveka nema
od mudrosti njegove majke:
ni lošijeg pića
od prevelikog gutljaja piva.)

12.

Esa svá gott, / sem gott kveþa,
öl alda sunum,
þvít fæ’ra veit, / es fleira drekkr,
síns til geþs gumi.

(Lošije nego što se pripoveda / za sinove ljudi
je često ispijanje piva:
jer što više piju / manje razmišljaju
i čuvaju zdrav razum.)

13.

Óminnis hegri heitr / sás of ölþrum þrumir,
hann stelr geþi guma;
þess fugls fjöþrum / ek fjötraþr vask
í garþi Gunnlaþar.

(Ptica maloumlja / nadleće pijanke,
odnoseći razum sa sobom;
tim perjem / i ja jednom bejah okovan
u bašti Gunlode.)

14.

Ölr ek varþ, / varþ ofrölvi
at ens fróþa Fjalars;
þvi’s ölþr bazt, / at aptr of heimtir
hverr sitt geþ gumi.

(Pijan bejah, / odveć pijan,
u udolini kod mudrog Fjalara;
ali najbolja je ona pijanka / kada čovek može
da povrati razum iz mesta.)

Ovo su reči mudrog Odina, koje savetuju da se alkohol konzumira umereno. A ipak, ispijanje alkoholnih pića je bilo uobičajeno tokom vikinškog doba. Iako je u staroislandskoj literaturi konzumiranje alkohola opisano na više mesta, i iako postoji izvestan broj arheoloških nalaza koji to potvrđuju, slika o proizvodnji i konzumacijia alkohola tokom vikinškog doba je, nažalost, daleko od kompletne. Ovde ćemo se poslužiti primerima iz nekolicine germanskih kultura, kako bismo imali bolji uvid u problematiku. Iako druge pomenute kulture nisu iste kao skandinavska, među njima postoji dosta sličnosti. U tom smislu, staroengleski izvori nude najbolji uvid u rituale povezane sa konzumacijom alkohola.

Postoje mnogi dokazi vezani za ovu tematiku, čak i u najranijim izvorima germanskih naroda. Značajne sličnosti ukazuju na to da je fundamentalna struktura konzumacije alkohola kao formalnog rituala kod germanskih plemena ustanovljena još pre migracija koje su dovele do formiranja germanskih naroda koje znamo danas.

Još su Rimljani ostavili zapise o običajima vezanim za konzumaciju alkohola kod germanskih plemena. Tako nas Tacitova Germanija obaveštava:

Lauti cibum capiunt: separatae singulis sedes et sua cuique mensa. Tum ad negotia nec minus saepe ad convivia procedunt armati. Diem noctemque continuare potando nulli probrum. Crebrae, ut inter vinolentos, rixae raro conviciis, saepius caede et vulneribus transiguntur. Sed et de reconciliandis in vicem inimicis et iungendis adfinitatibus et adsciscendis principibus, de pace denique ac bello plerumque in conviviis consultant, tamquam nullo magis tempore aut ad simplices cogitationes pateat animus aut ad magnas incalescat. Gens non astuta nec callida aperit adhuc secreta pectoris licentia ioci; ergo detecta et nuda omnium mens. Postera die retractatur, et salva utriusque temporis ratio est: deliberant, dum fingere nesciunt, constituunt, dum errare non possunt. Potui umor ex hordeo aut frumento, in quandam similitudinem vini corruptus: proximi ripae et vinum mercantur. Cibi simplices, agrestia poma, recens fera aut lac concretum: sine apparatu, sine blandimentis expellunt famem. Adversus sitim non eadem temperantia. Si indulseris ebrietati suggerendo quantum concupiscunt, haud minus facile vitiis quam armis vincentur.

(Niko ne nalazi da je konzumacija alkohola po vasceli dan sramotna. Njihove (germanske – prim. blogera) čarke – kao što se i može očekivati od ljudi pod dejstvom alkohola – retko se završavaju lakšim povredama. Češće se završavaju ranjavanjem i krvoprolićem. Uprkos tome, upravo na ovakvim gozbama se oni konsultuju o mirenju sa neprijateljima, formiranju bračnih saveza, izboru vođa, i, konačno, o ratu i miru, jer Germani smatraju da um nikada nije otvoreniji za lakoću svrhe i plemenite aspiracije nego pod dejstvom alkohola. Budući rasa bez prirodnog ili stečenog lukavstva, oni otkrivaju svoje tajne misli pod okriljem slobode takvih gozbi. Tako sentiment izlazi na videlo, a diskusija se nastavlja narednog dana. Oni većaju kada je sve već poznato; odlučuju kada je nemoguće pogrešiti.

nordijska mitologija Skirni donosi poruku Gerdi

Skirni prosi za Freja Gerd, devicu iz roda jutuna (2)

Pred Gimijevom [Gymir] kućom, Skirni [Skírnir] zastade. Uistinu, to beše kuća na čijem pragu je Frej video Gerdu, devicu iz roda jutuna. Moćni psi stajaše ispred kuće, ali sjaj Frejovog magičnog mača ih je držao na odstojanju. Tako Skirni prođe neozleđen do kuće, a njegov konj kopitima pokuca na vrata Gimijeva.

Skirni donosi poruku Gerdi Na slici: Skirni donosi poruku Gerdi. Autor: W. G. Collingwood

Zadesi se da je Gimi bio u dvorani za gozbe sa svojim prijateljima jutunima, pa nije čuo ni lajanje pasa ni Skirnija ispred vrata. Ali Gerd [Gerðr] je prela sa svojim sluškinjama u dvorani.

– Ko dolazi pred Gimijev prag?, upita ona.

– Ratnik na moćnom konju, reče jedna od devica.

– Čak iako je on neprijatelj koji je ubio mog brata, mi ćemo mu otvoriti vrata i dati mu da kuša Gimijevu medovinu, reče Gerd.

Jedna od sluškinja otvori vrata, te Skirni stupi u Gimijeve odaje. On odmah prepoznade Gerd, pa joj, prišavši, pokaza dragocenosti koje joj Frej beše poslao.

– Ovo blago je za tebe, lepa Gerd, samo ako pristaneš da podariš ljubav Freju, reče Skirni.

– Pokaži svoje dragocenosti drugim devicama, reče Gerd. Zlato i dragulji ne mogu da kupe moju ljubav.

Onda Skirni, prečuvši ove reči, isuče magičan mač koji mu Frej beše dao.

– Podaj ljubav Freju, koji mi je podario ovaj mač, ili ću te njime saseći, reče on.

Na ove se reči Gerd, Gimijeva kći, samo nasmeja.

– Možda Frejov mač može da zaplaši kćeri ljudi, ali ne preti njime kćerima jutuna!, reče ona.

Ove reči razljutiše Skirnija, koji podiže Frejov mač i uzviknu strašnim glasom:

– Gerd, ovim te proklinjem. Ovim magičnim mačem ću te dotaknuti, a njegova moć je tolika da ćeš svenuti kao cvet pred naletom zime.

Čuvši ove reči, Gerd se baci na zemlju, moleći za milost. Ali Skirni se ne pomeri; magičan mač je šištao i piskao nad njom. Tada Skirni reče:

– Načiniću te najružnijom od svih devica koje ikada hodiše zemljom; rugaće ti se i ljudi i jutuni. Samo kakav patuljak usudiće se da te oženi. Kada te dotaknem ovim mačem, moj usud će pasti!