Vikinzi su vodili računa da uvek budu bogougodni. Kako bi zadobili zaštitu bogova, oni su često prinosili žrtve, poznatije pod nazivom blót. Blót se smatrao za razmenu: vikinzi bi prineli žrtvu, a zauzvrat bi očekivali da dobiju nešto. Najčešće su se žrtve prinosile kako bi se pridobio blagoslov za lepo vreme, uspeh u bici ili u pohodu, kao i za plodnost. U ovom se aspektu vikinzi nisu razlikovali od ostalih paganskih plemena onog doba.
Blót je uključivao votivne darove, kao i krvne žrtve (životinja i ljudi). Vikinzi su često koristili svete gajeve za potrebe blóta, jer su verovali da je na tim mestima kontakt sa bogovima najjači. Iz spisa prvih hrišćanskih misionara saznajemo da su vikinzi prinosili žrtve statuama koje su se nalazile u prirodnom okruženju ili u religijskim građevinama.
Danas se veruje da su vikinzi prinosili četiri godišnje žrtve u slavu bogova: tokom zimskog solsticija, prolećne ravnodnevice, letnjeg solsticija i jesenje ravnodnevice. Povrh toga, vikinzi su takođe prinosili žrtve u drugim prilikama, na primer ukoliko bi nastupila kriza za koju je bila potrebna božanska pomoć.
Arapski putopisac al-Tartući opisao je kako su vikinzi iz grada Hedebija (Hedeby, Danska) proslavljali zimski solsticij: „Oni bi organizovali svetkovinu na kojoj bi se ukazivala počast bogovima, u čiju čast bi se jelo i pilo. Čovek koji je prinosio krvnu žrtvu bi podigao koplja na ulazu na svoj posed, na koja bi namestio žrtvenu životinju. Ovo se praktikovalo kako bi ljudi znali da se žrtva prinosi u čast bogova.”
Kako potvrđuju i sage i arheološki izvori, u vikinškom društvu su postojali ljudi koji su bili u kontaktu sa bogovima. Njima su se pripisivale natprirodne osobine, među kojima je najpoznatija ta da su oni praktikovali seid (seiðr, magiju). Žene sa ovakvim moćima su nazivane velve (völva, množina völur; videti o transliteraciji), a muškarci – goði (množina goðar).
Na slici: runski kamen iz Helnæsa
Ovde ćemo navesti samo jedan (i najpoznatiji) primer: inskripcija na runskom kamenu iz Helnesa (Helnæs) pominje goðija Roulva (Hróðulfr), koji se pominje i u još nekim inskripcijama. Runski kamen iz Helnesa datira iz VIII ili IX veka. Kada je otkriven, rasparčao se na nekoliko delova, a gornji deo i danas nedostaje. Runski kamen je donešen u Kopenhagen, na zahtev kralja Frederika VII.
Priredila: Ulmawen
