nordijska mitologija Gautreks Saga

O Starkadovom usudu i žrtvovanju kralja Vikara

Kralj Vikar [Víkarr Haraldsson] je postao veliki vojskovođa koji je na raspolaganju imao nemali broj izvanrednih ratnika. Najbolji od svih bio je Starkad [Starkaðr]*, a njega je kralj najviše i voleo. Starkad je bio prvi do kralja; smatran je za njegovog savetnika i zapovednika odbrane. Vikar je Starkadu dao mnogo poklona, od kojih je najpoznatila zlatna brazletna koju je junak rado nosio. Zauzvrat, Starkad je kralju poklonio ostrvo Truma (Þruma, danas Tromøy, oblast Aust-Agder, komuna Arendal, Norveška), koje je kralj Harald [Haraldr] bio dao Starkadovom ocu Storvirku [Stórvirkr]. Ostrvo je bilo u vlasništvu kralja Vikara petnaest godina.

Kralj je iz Adgera zaplovio sa silnom vojskom ka Hordalandu [tadašnji Hördaland, danas Hordaland, oblast u Norveškoj), ali ih vreme nije poslužilo. Silna oluja se digla i brod je bio u velikoj nevolji. Stoga se kralj sa vojskom usidri kod obližnje grupe ostrva, te pokuša da divinacijom sazna kako da se izvuku iz nevolje. Bogovi im poručiše da Odin zahteva žrtvu** koja ima da bude izabrana ždrebom. Koliko god da su ždrebali, uvek je kralj Vikar bio odabran. Ovo je ozbiljno uzdrmalo moral kraljeve vojske, stoga se čelnici dogovoriše da se sutradan sastanu da razmotre problem.

Međutim, malo posle ponoći, Starkadov očuh Grani Konjska-Griva [Hrosshárs Grani] probudi posinka, pa mu reče da krene sa njim. Oni u jednom čamčiću otploviše do obližnjeg ostrva. Iskrcavši se, zaputiše se kroz šumu, pa naposletku izbiše na veliki proplanak na kome se beše okupilo mnogo sveta: jedanaestoro ljudi sedelo je na tronovima, ali je dvanaesti tron bio prazan. Starkad i Grani im se pridružiše, te se Grani posadi na dvanaesti tron. Svi prisutni ga pozdraviše kao Odina, a on sam reče da su se Bogovi tu okupili da odluče Starkadovu sudbinu.

Tada jedan od okupljenih, Tor, reče:

– Starkadova majka, Alfhild, izabrala je džina umesto mene samog za oca njenog sina. Stoga ja određujem da Starkad neće imati ni sinova ni kćeri, već će biti poslednji od svoje loze.

Onda Odin reče:

– Ja ću mu podariti tri ljudska veka!

– A ja određujem da će u svakom počiniti neoprostivo delo, reče Tor.

– Ja ću mu podariti najbolje oružje i odeću, reče Odin.

– A ja određujem da neće imati ni zemlje ni doma, dodade Tor.

– Ja ću mu podariti neizmerno bogatstvo, reče Odin.

– A ja ću ga prokleti da uvek želi još veće bogatstvo, reče Tor.

– Ja ću mu podariti pobedu i slavu u svakoj bici, reče Odin.

– A ja ću ga prokleti da ni iz jedne ne izađe bez teške ozlede, reče Tor.

– Ja ću mu podariti umeće skalda (pesnika); moći će da smišlja rime brzinom kojom priča, reče Odin.

– A ja određujem da će zaboraviti svaku poemu čim je sklepa, dodade Tor.

– Ja ću mu podariti ljubav svih visokorodnih ljudi, reče Odin.

– Ali će ga pučanstvo mrzeti, dodade Tor.***

Onda okupljeni Bogovi rekoše da će sve što je izrečeno biti Starkadov usud. Skup se raspusti, a Grani i Starkad se vratiše do čamca. Tada Grani reče:

– Valjalo bi da mi se pošteno odužiš za sve što sam učinio za tebe, posinče.

– To i nameravam, reče Starkad.

– Onda mi pošalji kralja Vikara. Reći ću ti kako da to učiniš, reče Grani.

Starkad se složi, te mu Grani dade koplje koje je izgledalo kao trščani prut. Njih dvojica se, potom, pridružiše ostatku vojske.

—-

* Starkad je legendarni mitski heroj čija se dela (i slavna i neslavna) pominju u mnogobrojnim izvorima. Njegovom ćemo se biografijom podrobnije pozabaviti na drugom mestu.

**Ljudske žrtve su se prinosile Odinu tako što bi ih obesili, a potom proboli kopljem. Ovaj ritual (kao, uostalom, i svaki drugi) ima mitološki značaj: naime, Odin je sebe sebi prineo na žrtvu viseći sa Igdrasila (napomena: iako se nigde u izvorima ne pominje eksplicitno da je drvo u pitanju baš Igdrasil, danas je to mišljenje opšteprihvaćeno, stoga ćemo ga se i mi držati), a kako bi doživeo prosvetljenje i naučio tajnu Runa. Obesivši se o drvo, Odin se proboo svojim kopljem i tako visio devet dana i noći, kao što je opevano u Hovamolu [Hávamál]:

Znam, visio sam
u granama na vetru
devet dugih noći,
proboden kopljem,
posvećen Odinu,
na žrtvu samom sebi,
na onome drvetu
što su mu koreni skriveni
u neznanoj nutrini.

Zato se Odin naziva još i Bog obešenjaka i gospodar vešala. Krvne žrtve su se morale Odinu prinositi striktno, a, iako je bio vrhovni bog nordisjkog panteona, ljudi su ga se plašili. Ovo stoga što je Odin i mudar i lukav, i u mnogim spisima je zabeleženo da je, pojavivši se na bojnom polju i dajući blagoslov jednoj od sukobljenih strana (za više detalja o ovom običaju, videti Hermod), često običajavao da izda vojsku koju je blagosiljao, a kako bi pridobio najbolje ratnike za Valhalu.

***Ovde su lepo prikazane ključne razlike između Odina i Tora. Uzevši u obzir samo njihovu ratničku funkciju, napomenućemo da je Odin uvek naklonjen višim slojevima društva (koje vrlo rado prima u Valhalu) , dok je Tor naklonjen pučanstvu. Za razliku od Odina, prema kome su ratnici gajili strahopoštovanje, Tor je bio veoma omiljen. Ova diferencijacija je, takođe, lepo oslikana u priči Kako su se nadgovarali Odin i Tor.

Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on TumblrShare on StumbleUponShare on LinkedInShare on Reddit