Skeledžija:

–          Sedobrad sam i zovem se Harbard, ne krijem ni ja ime.

Tor:

–          Zašto bi i skrivao ime ako te niko ne progoni?

Skeledžija:

–          Kad bi me progonili ljudi tebi slični, lako bih sačuvao život, ako nisu drukčije presudile Norne.

Tor:

–          Preteran posao bi bilo pregaziti vodu i ovlažiti hranu, inače bih te već nagradio za uvredljive reči, ti vucibatino, samo kad bih se domogao druge obale.

Harbard:

–          Ovde stojim i ovde ću te čekati; hrabrijeg čoveka nisi sreo posle smrti Hrungnija.

Tor:

–          Dobro si me podsetio da sam se nekad borio sa Hrungnijem, divljačnim divom kamene glave; oborio sam ga ipak, pred nogama mi je ležao njegov leš. A šta si ti činio za to vreme Harbarde?

Harbard:

–          Proveo sam pet zima kod opreznog diva, oca sedmoro kćeri; branio sam ostrvo s njim i ubijao njegove neprijatelje, ali sam zato kušao i čednost njegovih kćeri.

Ovo je ipak zanimalo Tora i on je hteo da čuje koju pojedinost o Harbardovim ljubavnim pustolovinama.

Tor:

–          A kako je bilo s tim ženama?

Harbard:

–          Slabačke žene imale su slabačak razum, samo su mudre bile mlake; ali to im je pomoglo kao da su htele da uvrću konopce od peska ili da kopaju zemlju iz duboke rupe. Promućurniji sam ja jedan nego sve te devojke: osvojio sam svih sedam, usrećile su me i obradovale sve do jedne. A šta si ti učinio za to vreme, Tore?

Tor:

–          Ubio sam Tjazija, prkosnog diva, i bacio oči tog Alvaldijevog sina na nebo; neka stoje kao najveće znamenje mog podviga, još ih vide svi ljudi. A šta si ti učinio za to vreme, Harbarde?

Harbard:

–          Najređim veštinama veštice sam zaveo, obrlatio sve noćne jahačice i lukavo ih odmamio od ljudi. Naišao sam na jednog junačnog diva; on mi je poklonio čarobnu granu, a ja sam mu zauzvrat oduzeo pamet.