Išao je Rig dalje sve dok se nije našao pred jednom dvoranom; ušao je u kuću i video vatru na ognjištu. Ova kuća je pripadala muškarcu i ženi koji su bili nešto mlađi, pa su se zvali Afa (ded) i Ama (baba). Supružnici su sedeli i radili: muž je rezao drvene štapove za vratilo, brada mu je bila pažljivo očešljana, a kosa na čelu ukovrčena; košulja mu je stajala kao salivena. U uglu prostorije bila je puna škrinja. Žena je sedela, radila za preslicom; ruke su vredno pripremale sukno. Kosu je ukrasila trakama, grudi opršnjačićem, maramu je pričvrstila iglama.

Rig je umeo da govori sa ljudima i da im pruži korisne savete, ali je ipak ubrzo ustao od stola i potražio postelju; on je legao na sredinu ležaja, a muž i žena su prilegli levo i desno od njega. Tako je i kod tih ljudi proveo tri dana i tri noći. Zatim je produžio put.

Prošlo je devet meseci i Ama je rodila dečaka. Okupali su ga i nazvali Karl (Carl – zemljoposednik, prim. blogera), kao što priliči slobodno rođenom dečačiću.  Povili su ga u pelene, a njegove oči su bile svetle; imao je ružičastu kožu i plavu kosu. Dete je dobro raslo i uvek je bilo zdravo, krotilo je volove i gradilo rala, podizalo kuće i staje, popravljalo teretna kola i obdecalo zemlju motikom.

Doveli su mu nevestu u kolima; nosila je ruho od kozje kože, za pojasom su zveckali ključevi; sedela je pod velom i zvala se Snor (snaja, prim. blogera), kako i priliči pravoj snaji. Sklopili su brak, izmenjali prstenje, i svojim radom unapređivali imanje. Dani su prolazili i oni su izrodili dvanaestoricu sinova i deset kćeri. Od njih je potekao stalež seljaka.