Sad, bogovi su veoma voleli Kvasera, te kada prođe mnogo vremena a da se o njemu ništa ne ču, oni upitaše Galara i Fjalara da li su čuli išta o njemu. Patuljci rekoše da je Kvasera udavila njegova sopstvena mudrost, ali Odin je znao da je to laž. On sazva sastanak, ali ne reče ništa o svojim planovima. Jednog dana Odina ne beše nigde u Asgardu i bogovi su znali da je otišao na jedno od njegovih dugih putovanja.

Za Odina niko ko bi ga sreo na putu ne bi pomislio da je bog; izgledao je kao veoma privlačan nadničar, a to je, u stvari, upravo ono što on i jeste. Ceo svet je njegova briga, a veliki je posao održavati ga u redu. Reči bi teško opisale lepotu predela kroz koje je Odin putovao: duboke, tihe zelene doline, sa svetlucavim zlatnim izvorima koji ih presecaše; strme planine krunisane jelama i borovima; velike stene gordo postavljene u moru i fjordove koji su plaže pretvarali u bezbroj zaliva. Odin je uživao u svim tim prizorima, jer bogovi vole lepotu, ali je sve vreme razmišljao kako da dođe do medovine u džinovom podrumu. On je odlično znao da je se Sutung nikada neće odreći svojevoljno i da mora da do nje dođe ili silom ili prevarom. Sutung je veoma jak, a podrum je načinjen od čvrstog kamena. Što je više razmišljao o tome, Odinu je poduhvat delovao sve teže. Da je bio čovek, on bi odustao, ali to mu nije bilo u prirodi, a osim toga, voleo je Kvasera, od čije krvi je napravljena medovina. Odin beše čvrsto naumio da je donese u Asgard.

Zadesilo se da je Sutung imao brata pod imenom Bauge koji je bio ratar. I tako, jednog popodneva dok su Bauovih devet slugu kosili polja, videše stranca kako im se približava. Bilo je veoma čudno videti stranca u toj nedođiji, te sva devetorica prestadoše sa radom i stadoše ga posmatrati. Stranac beše nadničar baš kao i oni, ali je bio veoma krupan i imao je produhovljeno lice i mudro ponašanje.

–   „Fina livadska trava“, reče stranac dubokim muzikalnim glasom kad pristiže, „ali za vas je to težak posao jer su vam kose tupe.“

Oni su svakako izgledali premoreno.

–   „Podajte mi vaše kose i ja ću ih naoštriti za vas“, reče stranac.

Radnicima beše drago zbog toga, te mu dadoše kose bez ijedne reči. Uskoro je dolina odjekivala zvucima brzih udara kamena o težak metal, a iskre su letele svuda naokolo. Radnici nikada ne videše takvo oštrenje kosa ranije, i postajahu sve zapanjeniji kako je trava padala kao magijom pokošena pred njima. Košenje, koje je do tada bilo težak posao, sada je postalo najlakša stvar na svetu.

–   „Prodaj nam taj brus“, povikaše uglas, okupivši se oko stranca.

–   „Pa“, reče on veoma hladno, „prodaću ga ako ponudite odličnu cenu.“