Category Archives: Nordijska mitologija

nordijska mitologija Utvrda Trelleborg

Poslednja otkrivena utvrda tipa Treleborg bi mogla biti zaostavština Haralda Modrozubog, tvrde arheolozi

Stigli su prvi rezultati radiokarbonskog datiranja drvenih uzoraka vikinške utvrde tipa Treleborg koja je otkrivena u septembru 2014. godine u Danskoj. Arheolozi veruju da utvrda ima dovoljno sličnosti sa ostalim građevinama koje se vezuju za Haralda Modrozubog da bi se moglo pretpostaviti da je i ona pripadala njemu. Rezultati radiokarbonskog datiranja ukazuju na to da je utvrda izgrađena oko X veka, što samo povećava spekulacije o mogućnosti njene izgradnje za vreme vladavine kralja Haralda Modrozubog.

Aheolozi su uzeli dva uzorka sa kapija, a rezultati pokazuju da oni datiraju između 900. godine i kraja X veka. Nakon ekskavacije, otkriveno je da je jedna strana utvrde stajala blizu vode, što bi moglo ukazivati na to da je izlazila na otvoreno more. Arheolog Nana Holm kaže:

„Ekskavacija je pokazala da je jedna strana utvrde postavljena nadomak izvora vode, verovatno pokraj uzanog kanala koji se ulivao u zaliv Koge [Køge]. ”

Arheolozi veruju da je razlog zašto je utvrda izgrađena upravo na ovoj lokaciji ta što je reprezentovala moć, kao i da je verovatno bila izgrađena za potrebe Haralda Modrozubog. Takođe je zaključeno da je ova utvrda slična ostalim poznatim utvrdama tipa Treleborg (Firkat, Agešborg i Treleborg), koje su listom izgrađene za vreme vladavine kralja Haralda.

Kralj Harald je poznat po tome što je ujedinio Dansku i pokorio Norvešku. Tokom njegove vladavine, izgrađen je i obnovljen veliki broj građevina, među kojima je i najstariji poznati most u južnom delu Skandinavije. Harald je takođe nadgledao izgradnju gorenavedenih utvrda. Sve one imaju sličan dizajn, uključujući i kružne kapije i dvorišta podeljena na četiri dela.

U poslednjoj otkrivenoj tvrđavi, arheolozi su pronašli ostatke drvetom popločane ulice koja je vodila do bedema, što je slučaj i sa ostalim utvrdama tipa Treleborg. Profesor Soren Sindbek naglašava da su najupečatljivije mere utvrde:

„Bedem je širok 10.6 metara, što je slučaj i sa bedemom utvrde Firkat. Stoga je teško ne spekulisati o tome da su sve ove utvrde delo ruku istog majstora.”

Ipak, pre nego što se ova utvrda definitivno poveže sa Haraldom Modrozubim, potrebno je izvršiti detaljnije radiokarbonsko datiranje. Arheolozi očekuju da dobiju odgovor na ovo pitanje tokom 2015. godine.

Priredila: Ulmawen
Izvor: Univerzitet Orhus

 

Nordijska mitologija Skálholt draugr

Draugar: Nemrtvi islandskih saga (III)

Primeri iz saga: Saga o stanovnicima Ejrija

(izbor iz teksta)

Ali, teško da se isto može reći za događaje opisane u Sagi o stanovnicima Ejrija (Eyrbyggja saga). U ovoj sagi nailazimo na dva slučaja gde draug teroriše okolinu. Prvi draug je Torolf (Thorolf), otac Arnkela (Arnkell). Torolfa saga opisuje kao veoma komplikovanog čoveka za života, nasilnog i neprijatnog prema onima koji su mu nešto zgrešili. On je retko spreman na kompromise, a pod stare dane je postao besan na svog sina, koji je čovek zakona i uređenja, a ne pravi viking kao njegov otac. Torolfov neprijazan karakter vidimo u činjenici da on nije spreman na kompromise, a ta ga je tvrdoglavost koštala prilike da napravi dobru pogodbu. Vrativši se kući, Torolf odbija da jede. Tokom noći, on je preminuo, besan i frustriran.

Nakon smrti je Torolf počeo da teroriše okolinu. Njegova zloba izbija iz kamenog nadgrobnog spomenika (videti sliku ispod pasusa): „volove koji su vukli Torolfa na ukop napali su trolovi, a stoka koja je prišla blizu njegove humke je postajala divlja i ugibala od neprestanog rikanja. Stoka koja je bila u obližnjoj dolini je ili nalažena mrtva ili bi zalutala u planine, gde je niko nikada više nije našao. A ukoliko bi neka ptica sletela na Torolfov nadgrobni spomenik, odmah bi padala mrtva.”

Cairn draugr

Jennifer Livesay je ovako sažela događanja u sagi: „Torolf je u međuvremenu preminuo, ali to je daleko od završetka njegove uloge u priči. Ubrzo po smrti, njegov duh je počeo da se pojavljuje, plašeći stanovnike farmi u dolini u kojoj je sahranjen. Naposletku svi oni pobegoše. Pre nego što će i sam umreti, njegov sin Arnkel je premestio očevo telo u novu grobnicu, te je duh neko vreme bio miran. Međutim, posle Arnkelove smrti, on ponovo poče da plaši ljude u okolini.

Torolfov draug se više ne pominje do do 63. poglavlja, gde se pojavljuje pegavi sivi bik koji je oplodio kravu koja pripada Torodu (Thorodd) – jednom od Snorijevih (Snorri) pobratima. Krava je otelila pegavo sivo tele koje je raslo neverovatnom brzinom. Torodova pomajka, slepa starica koja je bila vidovita, reče sinu da ga ubije, jer to nije tele nego čudovište. Torod je ismeja, te zadrža tele iako ga je pomajka u više navrata opominjala. Kad je došlo vreme da zakolje tele, ono se okrenu protiv Toroda, te ga ubi na mestu, tako osvetivši Arnkela. Onda ono pobeže, te se naposletku udavi u močvari. I to je bio kraj Torolfa i njegovog drauga.

U istoj sagi nalazimo na još komplikovaniji slučaj Torgune (Thorgunna). Ona je živela na Torodovom posedu. Njegova žena Turid (Thurid) je ljubomorna na Torgunu. Posebno se napominje da je Turid sakrila finu posteljinu koju je Torguna donela sa Hebrida. Torguna je lepa i jaka žena, a takođe se veruje i da je vidovita. Njena smrt je misteriozna, a najavila ju je oluja koja je iznedrila kišu krvi. Torguna je usitinu rekla da se plaši da takva oluja predskazuje smrt. Isto to veče, ona leže u krevet i ubrzo preminu. Shvativši da joj je došao kraj, Torguna objasni da želi da nijedna njena stvar ne ostane u kući, a posebno je naglasila da njenu posteljinu treba spaliti. Kada je Torod pokušao da izvrši njenu želju, Turid mu ne dopusti da spali posteljinu.

Skálholt draugr

Naravno, nakon toga uslediše problemi. Na putu ka mestu pokopa (Skálholt, na slici), konj odbi da odnese sanduk, čak pokušavši i da ga zbaci sa sebe. Kada se ljudi zaustaviše da prenoće na putu, zemljoradnik odbi da im pruži gostoprimstvo, već im samo dopusti da prenoće pokraj vrata, daleko od vatre.

Usred noći se prvi put pojavio Torgunin draug. Naime, kad su ljudi pospali, čuli su buku iz ostave, te pomisliše da su lopovi provalili u kuću. Kada su, međutim, tamo stigli, zatekli su visoku ženu, potpuno nagu, kako sprema obrok. Oni koji su je videli se toliko preplašiše da se nisu usudili da joj priđu. Kada su ljudi koji su Torgunino telo nosili na ukop čuli šta se zbilo, oni pođoše da vide šta se dešava. I usitinu, to beše Torguna u ostavi i svi su mislili da je pametno da se ne mešaju. A kada je završila šta je naumila, ona odnese hranu u glavnu sobu, postavi sto, te posluži obrok. Onda ljudi koji su pošli da je ukopaju rekoše domaćinu: „Lako može da se desi da ćeš pre nego što napustimo tvoj dom platiti previsku cenu jer nas nisi ugostio.” Onda domaćin i njegova supruga rekoše da će goste ponuditi hranom i svime što im može zatrebati. Čim to izrekoše, Torguna napusti sobu i više je nisu videli.

Torgunin draug se pojavljuje kasnije u sagi, očekivano, vezano za posteljinu koju je Turid odbila da spali. Naposletku se Torid i njegovi ljudi udaviše u moru, te se vratiše u formi draugara i sami se pozvaše na gozbu na svojoj sahrani. Konačno je Turidin sin Kjartan spalio Torguninu posteljinu, a ostale drauge je oterao vođa (goði) Snori.

Prvi deo članka
Drugi deo članka

Naslov originala: „Drauginir: Revenants in Old Icelandic Sagas”
Autor: Tom Delfs
Odabir i prevod: Ulmawen

 

nordijska mitologija Selkie draugr Stamps 2

Draugar: Nemrtvi islandskih saga (II)

Primeri iz saga: Saga o stanovnicima Laksardala

(izbor iz teksta)

U Sagi o stanovnicima Laksardala (Laxdœla Saga), drauga nalazimo u priči o ubici Hrapu. Hrap se pojavljuje i u Sagi o Njalu (Brennu-Njáls saga), gde je četvrti suprug Halgerte (Hallgerð) i poznati silovatelj i ubica. U Sagi o stanovnicima Laksardala, Hrap je stariji i „toliko agresivan da njegove komšije jedva izlaze na kraj sa njim”. Sa godinama je Hrap oslabio, te je postao vezan za krevet. Pre nego što će umreti, on naloži svojoj ženi da ga sahrani u uspravnom položaju na ulazu u kuhinju, a kako bi on mogao da čuva svoje imanje. Tako i bi učinjeno. Hrap je od pokopa pohodio imanja koja su okružavala njegov posed Hrappsstadir. Ubio je mnogo slugu, oterao zemljoradnike koji su živeli u okolini i čak naterao svoju udovicu, Vigdis, u beg. Naposletku se ljudi koji su živeli u tom kraju požališe lokalnom vođi Hoskuld Dala-Kolsonu, koji otkopa Hrapov leš i odnese ga na drugo mesto. Nakon toga se Hrapov sin Sumarlidi nastani u Hrappsstadiru, ali je on izgubio razum zbog prisustva drauga njegovog oca. Tako je Vigdis postala vlasnik imanja, ali ona odbi da tamo živi. Naposletku, njen brat Surt sa porodicom odluči da se preseli u Hrappsstadir. Međutim, kad su se ukrcali na brod kako bi do poseda i stigli, usledio je niz nevolja koji ih je u tome sprečio. U sagi se navodi da su, dok su čekali plimu da nastave put, „videli foku veću od svih koje su tu oblast nastanjivale. Ona stade plivati oko broda, a njene oči, nalik ljudskima, nikoga od putnika nisu ostavile ravnodušnim. Torstein reče da im valja ubiti foku, ali nikome to nije pošlo za rukom. ” Odmah nakon toga, kada se plima podigla i pokrenula brod, podiže se strašna oluja koja ubi sve putnike osim jednog. Saga implicira da je foka hamremi (ham-ramr, svojstvo promene oblika tela, uglavnom pripisivano berzerkerima) Hrapovog drauga.

Tako je Hrappdsstadir ostao pust. Ovakvo stanje je trajalo nekoliko godina, sve dok Olaf Huskaldson (Huskaldsson) nije dogovorio sa svojim ocem Hoskuldom da kupi imanje koje se graničilo sa Hrappdsstadirom. Olafu je skućavanje sasvim lepo išlo, sve dok mu se jedan od čobana nije požalio da Hrap ponovo hara po okolini. To veče, Olaf uze svoje veliko koplje i krenu sa čobanom do štale gde je stajao Hrapov draug. Olaf priđe, te zamahnu kopljem ka draugu, ali Hrap dohvati sečivo obema rukama, te ga odvoji od drške. Olaf onda nasrnu na njega, ali se draug povuče odakle je i došao. Olaf ostade sa drvenom drškom, jer je Hrap poneo sečivo sa sobom. Onda se sa čobaninom vrati na farmu, te mu reče da neće biti kažnjen zato što se pobojao drauga.

Sledećeg jutra, Olaf ode na mesto gde je Hrap pokopan, te naloži da eksuhumiraju leš. Hrapovo telo je bilo savršeno očuvano, a u humci Olaf pronađe i svoje sečivo. Onda on naredi da se naloži velika vatra, te spali Hrapovo telo na lomači, a prah prosu u more. Nakon toga, Hrapov draug više nikada nije viđen.

U ovoj priči možemo da prepoznamo standardne motive iz mitova o draugu: zlog čoveka koji postaje draug kad umre, hamremija koga draug zaposeda i neuobičajenu posmrtnu ceremoniju. Iako u drugim sagama nema pomena sahranjivanju ljudi u uspravnom položaju, nalazimo podatke o sahranjivanju pokojnika u sedećem položaju (Karr iz Sage o Gretiru (Grettis Saga)) i žrtvama davljenja, te pokojnicima sahranjenim daleko od doma (Eyrbyggja Saga). Hamremi su takođe uobičajena pojava: kako u sagama, tako i u folkloru. Ljudski atributi kod foke navode na mit o selkijima (selki je mitološko biće iz staroislandskog, farejskog, škotskog i irskog folklora. Selki u vodi ima obličje foke, ali na kopnu dobija ljudsko obličje.). Hamremija u obličju foke takođe nalazimo u Sagi o stanovnicima Ejrija (Eyrbyggja saga).

Selkie draugr Stamps

Na slici: selki, serija poštanskih  markica  sa Farejskih ostrva

Ljudi koji su za života bili zlobni često postaju draug. Caciola se poziva na ovu činjenicu: „temelj logike na kojoj počiva verovanje u nemrtve je da pokojnici koji su za života bili zlonamerni ili oni koji su naprasno preminuli, je da za njima ostaje „neistrošena energija”. Ukoliko bi zlobna osoba umrla nasilnom smrću, za njom bi ostala vitalnost koja bi mogla da nastani i sam leš. Gotovo svi ovi nemrtvi se predstavljaju kao opasni: oni maltretiraju seljane i teraju ih u preranu smrt. Nemrtvi naročito vole da napadaju one sa kojima su za života bili u nekoj vezi: članove porodice, ljubavnice i stanovnike gradova u kojima su živeli. (Caciola: 29)

William Sayers navodi da je Olaf „neefikasan protiv Hrapa koji je u svom okruženju”, ali da je „učinkovit protiv nepokretnog drauga na svetlosti dana”. (Sayers, 1996: 247) Hrapov draug je, čini se, oličenje zla. On je za života bio silovatelj, palitelj i lopov, te je izgnan iz Norveške zbog zločina počinjenih protiv krune. Povrh toga, Hrap je bio suprug zle Halgerte, koja je iznedrila mnogo zala u Sagi o Njalu. I naposletku, on je bio siledžija koji je kontrolisao svoj deo Laksardala prisilom. Stoga nije iznenađujuće što je postao draug.

Prvi deo članka
Treći deo članka

 Naslov originala: „Drauginir: Revenants in Old Icelandic Sagas”
Autor: Tom Delfs
Odabir i prevod: Ulmawen

 

nordijska mitologija Draugr

Draugar: Nemrtvi islandskih saga (I)

(izbor iz teksta)

Čitajući porodične sage, ne možemo a da se ne otmemo utisku da su ljudi koji su kolonijalizovali Island bili blisko povezani sa surovom, nepristupačnom zemljom koju su nastanili. Kako kaže Jesse Byock, autor dela „Viking Age Iceland”, „iako je Island po površini (103,000 kvadratnih kilometara) za petinu veći od Irske, brojna populacija ne može tamo da opstane. Većina zemlje je nepristupačna… Glečeri, često na velikim visinama, su podsetnik da je Artktički krug u blizini (nalazi se na samo nekoliko stepeni iznad severnog vrha zapadnih fjordova). Predeo je prekriven glečerima i vulkanima, a samo mali deo zemlje može da se iskoristi za obradu zemljišta. Gotovo sve uspešne naseobine se nalaze u blizini obale ili na nekoliko zaklonjenih ostrvskih sistema.” Verujem da je upravo ovakvo okruženje inspirisalo raznorazne spodobe, veštice, razbojnike i „onostrane”, koji su izopšteni iz društva u starim sagama, kao i u kasnijoj islandskoj literaturi, sve do modernog folklora. U sagama često srećemo veštice i kletve, čudovišta i (kao najbitnije za našu studiju ovde) nemrtve, koje su stari Islanđani zvali draugr (čita se draug; množina: draugar). Draug je sličan zombiju iz modernog folklora. Georgia Dunham Kelchner ih definiše ovako:

„Draug, smatra se, nastavlja svoju egzistenciju kroz zajednicu duha i tela. Prvobitno bi nastanjivao sopstvenu humku, da bi kasnije mogao da je napusti kako bi održavao efektnu vezu sa živima.” Osim drauga, tu je još i Haugbúi, koji ne može da napusti svoju humku. Haugbúi je za života često bivao ratnik, koji je sahranjen sa svojim blagom i imetkom. Prema rečima Ellisa, „imamo podatke o nekoliko kraljeva koji su sahranjeni živi sa mnogo blaga, katkad i sa pratnjom. U Heimskringli nalazimo podatak da je kralj Herlaug (Herlaugr) odabrao da ga sahrane živog sa dvanaestoricom svojih ljudi radije nego da ga na tronu zameni Harald Lepokosi. U sagi o Bardaru (Bárðar saga Snæfellsáss), navodi se da je kralj Raknar samovoljno ušetao u svoju humku nakon što je kraljevao mnogo leta. Slično tome, u sagi o Gul-Torisu (Þorskfirðinga Saga), navodi se da je izvesni Agnar legao u humku sa svojom posadom. On je verovatno povezan sa Agti Jarlom (Agði Jarl) koji je živ sahranjen u humci koja je specijalno pripremljena za njega (Þorsteins þáttr bæjarmagns). U svim ovim slučajevima, pokojnici su se, nakon ukopa, premetnuli u moćne drauge koje je bilo nemoguće pobediti bez borbe. To takođe važi i za još jednu ličnost koja se pominje u Sagi o Hromundu Gripsonu (Hrómundar saga Gripssonar), koja je „kada je toliko ostarila da više nije mogla da se bori, dobrovoljno legla u humku, i sa sobom pokopala mnogo blaga”.

„Draugr” je reč koja se upotrebljava za animiran leš koji izlazi iz svoje humke ili pokazuje nemir na putu do pokopa. Ovi leševi su obdareni zloćudnom magijom i imaju nadljudsku snagu. Nema nikakvih naznaka prisustva duha u njihovim telima. Pun horor nemrtvih se pokazuje na bojnim poljima… leševi bez duše, iako ranjeni i osakaćeni, nastavljaju da se bore sa nesmanjenim žarom. (Ellis: 80)

Draug preferira da se pojavljuje među živima kad je hladno: u mraku dugih jeseni i zimskih noći. „On je, izgleda, vezan za geografski lokalitet gde je sahranjen i gde je obitavao za života, gde bi, prilikom svojih čestih dolazaka, ubijao stoku, pastire i sluge. Naposletku bi često svoj pohod završavao na drvećem obraslim krovovima kuća (zaštitnim znakom kulture severa; videti sliku ispod pasusa), maltretirajući ukućane i pokušavajući da razruši kuću.” (Sayers: 243)

Draugr roof tree

Ipak, draug nije baš posve monstruozan. U svojoj studiji o Beowulfu, Andy Orchar piše o Grendelu i njegovoj majci, a njene reči bi se lako mogle odnositi i na Torgunu iz Sage o stanovnicima Ejrija (Eyrbyggja Saga):

„Povrh toga, na stranu izraženog antagonizma između svetova čudovišta i ljudi, postoji nešto duboko ljudsko u vezi čudovišta. U nekom trenutku svi oni imaju ljudske atribute, a pesnik čak ide toliko daleko da poziva na saosećanje sa ovim bićima.”

Upravo ta ljudskost koja je prikazana kod čudovišta nam pomaže da shvatimo zašto nas draug toliko fascinira. Izopštenici iz društva kao što su čudne stare gospođe koje ljudi nazivaju vešticama, deformisani ljudi, „spodobe” koje je Tod Browning proslavio, slika su i prilika nas samih. Sirpa Aalto kaže:

„Koncept izopštenika ima korene u socijalnoj psihologiji. To je koncept koji se koristi kada se proučava grupni identitet. Kada ljudi pokušavaju da se poistovete sa grupom, oni teže kategorizaciji. Ovo je svojstveno svim ljudima. Čovek se poistovećuje sa takozvanom užom grupom i stvara pozitivan identitet za nju. Upravo taj identitet je ono što dovodi do podela na „nas” i „njih” (odnosno – izopštenike). Ovo takođe znači da ljudi pokušavaju da osmisle što veću razliku između „nas” i „njih”, a kako bi kreirali pozitivan identitet grupe, a ako je moguće, teže da preteruju sa razlikama. (Aalto: 2)

Društvo nameće konceptu izopštenika sopstvene strahove i slabosti. Janice Hawes kaže:

„Na široj skali, čudovište može da pomogne grupi da se definiše kao njegov kontrast . Svako društvo ima izvestan minimum normi i standarda koje pojedinac mora da ispoštuje kako bi ostao prihvaćen član društva. Osobu sa drugačijim standardima (ili osobu koja prosto smatra da je iznad standarda zajednice) društvo će često odbaciti. Drugim rečima, ti ljudi postaju „čudovišta” društva, a te društvene definicije „izopštenika” (monstruoznog) nasuprot „unutarnjem” (ljudskom) su ono što formira koheziju i identitet unutar grupe. ” (Hawes 2004: 3)

U Beowulfu, Hrotar upozorava Beowulfa da je linija između čoveka koji vredi i čudovišta tanka, i da bog dopušta ljudima da je pređu. Takva je situacija sa Gretirom, pa takva može biti i sa Beowulfom, kao i sa bilo kim od nas: uistinu je čudesno kako svemoćni bog u svoj svojoj veličanstvenosti ima naklonost ka našoj vrsti sa rangom i darom za mudrost. Njegova ruka je dugačka. Čovek se prepušta svojim željama, a bolest i starost mu ne znače ništa; njegov se um ne zamara zavišću i zlobom ili mislima o neprijatelju sa mačevima okovanim mržnjom. Ceo svet se prilagođava njegovoj volji, a on se čuva od najgoreg sve dok ga ponos ne zaposedne. (Beowulf, ll. 1724-1727, 1735-1743 in Heaney: 119)

Linija je povučena: budi samozadovoljan svojom dušom i lako možeš postati čudovište koga se plašiš. Ovaj koncept „stranca” se vidi u skaskama o Asima, koji se pre Ragnareka (Sumrak bogova – prim. blogera) bore sa džinovima i čudovištima. Asi su odraz ljudi: kako dobrih, tako i loših. Ursula Dronke piše:

„Kako su samo osakaćeni i paradoksalni neki od ovih likova. Tir, patron dobre volje među ljudima, odrekao se svoje ruke jer su on i drugi Bogovi pogazili obećanje kada su vezali vuka. Odin, koji može da vidi sve svetove, je jednook, jer je žrtvovao jedno oko kako bi postao mudar. A Baldru, čiji sud je uvek najmudriji, suđeno je da ga nikada ne vidi sprovedenog u delo. Prevrtljivac Loki, uvek u blizini Bogova, nemoralan i nesrećan stvor, sa talentom da radi pogrešne stvari, predak je čudovišta koja će napasti Bogove. On je skoro otac same smrti, jer je Hel, boginja podzemlja, njegova kći.” (Dronke: 309)

Veza između bliskih nam Bogova i nezamislivih čudovišta je upravo Loki, bog podvala, a za mnoge on je i najpopularniji od svih Bogova. Ono što nas navodi da saosećamo sa Lokijem je upravo njegova priroda. Kroz njega, mi možemo da vidimo ljudske karakteristike u njegovoj braći i potomstvu, i da osećamo empatiju prema njima. I upravo je taj spektar „društvo-izopštenik-čudovište” ono što ćemo videti u našem pregledu događaja vezanih za nemrtve u sagama.

Drugi deo članka
Treći deo članka

Naslov originala: „Drauginir: Revenants in Old Icelandic Sagas”
Autor: Tom Delfs
Odabir i prevod: Ulmawen

 

nordijska mitologija Baldrova smrt

Baldrova smrt

Tužna je i tragična povest o Baldrovoj smrti. Evo kako se to zbilo:

Baldr, najbolji među Bogovima, bio je odjednom mučen teškim snovima koji su nagoveštavali neku nesreću. Ispričao ih je zato Asima i oni su svi došli na sudijske stolice i počeli da se savetuju zašto tako teški snovi muče Baldra. Najzad je ustao Odin, stari stvaralac sveta, osedlao je svog osmonogog konja Slejpnija i odjahao naniže u dubine Niflhela (Nifheim, Svet Senki). Tu mu je iz pećine izašao u susret pas Garm. Grudi su mu bile umrljane krvlju, lajući je progonio oca svih čarolija. Odin je jahao dalje, zemlja se tresla; stigao je ubrzo pred visoke dvore Hel, vladarke podzemnog sveta magle. Odin je upravio konjica ka istočnim vratnicama, znao je da se tu nalazi humka veštice; lukavoj ženi pevao je čarolije za oživljavanje sve dok joj se glas nije oteo sa usana:

»Ko je taj čovek koga ne poznajem, koji me nagoni da koračam teškim putevima? Pokrio me je sneg, tukla me je kiša, kapala je na mene rosa, mrtva sam odavno.«

Pobojao se Odin da ženi iz roda Divova oda svoje pravo ime, plašio se da mu onda ne bi rekla istinu, pa je zato odgovorio:

»Zovem se Vegtam, Valtamov sam sin! Govori mi o podzemnom svetu, jer i sam poznajem gornji: za koga su postavljene klupe ukrašene svetlucavim prstenjem, za koga su pragovi prekriveni žeženim zlatom?« A Vegtam znači »naviknut na putovanje«, dok Valtam znači »naviknut na borbu«.

Međutim, proročica ovako odgovori:

»Za Baldra je ovde pripravljena medovina, štit pokriva penušavo piće, nestaće nada sinova Asa! Nerado zborih, sada bih htela da ćutim.

Odin: »Ne ćuti, proročice, reci mi još, onome ko pita odgovori do kraja: ko će proliti Baldrovu krv i Odinovom sinu pripremiti kraj?«

Proročica: »Slavnu biljku prineće Hed, on će proliti Baldrovu krv i Odinovom sinu pripremiti kraj. Nerado zborih, sada bih htela da ćutim.«

Odin: »Ne ćuti, proročice, reci mi još, onome ko pita odgovori do kraja: ko će osvetiti odvratno delo, na lomaču staviti Baldrovog ubicu?«

Proročica: »Rind će roditi Valija u zapadnoj dvorani; star samo jednu noć boriće se Odinov sin; neće se očešljati, ni ruke oprati, pre nego što Baldrovog neprijatelja ne stavi na lomaču. Nerado zborih, sada bih htela da ćutim.«

Odin: »Ne ćuti, proročice, reci mi još, onome ko pita odgovori do kraja: čije će kćeri bezmerno plakati i svojim uzdasima slati jedra do pod samo nebo?«

Proročica: »Ti znaš, dakle, da će Egijeve kćeri, morski talasi, toliko plakati za Baldrom i toliko uzdisati da će uzburkano more uzdići jedra brodova do pod samo nebo! Nisi ti Vegtam, kako mišljah do sad, Odin si ti, stari stvoritelj sveta!«

Odin: »Nisi ni ti mudra žena, ni proročica: tri diva nosila si u krilu.« Proročica: »Jaši kući, diči se svojom slavom! Neće me opet posetiti neki čovek pre nego što se oslobodi Loki, reši veza, pre nego što nemani dođu da sruše Bogove!«

nordijska mitologija Tir i Fenri 2

Kako su Asi okovali Fenrija i kako je Tir ostao bez ruke

Kako je već rečeno, Loki je imao troje* strašne dece: Hel, Jormunganda i Fenrija. Kako je Odin na osnovu proročanskih predznaka doznao da će oni doneti mnogo jada Asima, on naredi da se potonji dovedu u Asgard. Kad to bi učinjeno, Odin Jormunganda zavitla u more koje okružuje svet, Hel – u podzemni svet Niflheim (Helheim), a Fenriju bi dopušteno da ostane u Asgardu. Toliko je brzo rastao Fenri i toliko snažan i strašan bio, da se samo Tir usuđivao da ga hrani.

Kad je prošlo neko vreme, postade jasno da će Fenri izrasti u strašnu zver, a bes koja mu je sevala iz očiju zadavaše Asima mnogo briga. Posavetovavši se sa Mimijevom glavom, Odin dozna da će Fenri doći glave Sveocu lično tokom Ragnareka. Stoga se on obrati Asima rečima:

,,Naš najopasniji neprijatelj raste i jača svakim danom pod našim krovom i uz našu svesrdnu pomoć. Kakvi smo mi to Bogovi ako smo toliko slepi da sopstvenim rukama hranimo onoga koji će nas uništiti?”

,,Ubijmo ga!” povikaše neki, no Odin na to ne pristade:

,,Iako će on biti izvor mog uništenja, ne mogu da dozvolim da se sveto prestolje Bogova ukalja prolivanjem krvi.”

,,Svežimo ga, onda!” povika Tor, a sa ovim se svi složiše, jer je to zbilja delovalo kao dobra ideja.

Stoga se Asi dadoše na kovanje lanca kojim je valjalo svezati Fenrija. Celu noć su buktele vatre u kovačnicama Bogova, a tišinu su parali udarci Torovog Mjelnija. Kad svanu novi dan, lanac beše gotov. Asi mu nadenuše ime Leding [Læðingur].

Onda Asi rekoše Fenriju:

,,Pokaži nam svoju snagu tako što ćeš se osloboditi iz ovog lanca!”

Sad, Fenri je znao mnogo bolje od Bogova koliko je snažan, zapravo, bio. On dobro osmotri Leding, pa prihvati izazov. Onda ga Asi svezaše tako da Fenri nije mogao ni da se pomeri, a krajeve lanca prikovaše tako čvrsto da se činilo da ga ništa pod ovim Suncem nikada neće rastaviti. Kad to bi učinjeno, Bogovi sa zadovoljstvom osmotriše svojih ruku delo. Međutim, Fenri se, budući izrastao u strašnu zver, sa lakoćom podiže na noge i protegnu se kao da ga ama baš ništa nije sputavalo. Leding se polomi u paramparčad, a zadovoljni Fenri ostavi Bogove da sakupljaju delove lanca.

,,On je odista izrastao u pravu zver”, reče Odin.

,,Uistinu”, reče Tor. ,,Jači je nego što sam i pomišljao, ali ja ću iskovati još jedan lanac koji čak ni Fenri neće moći da uništi!”

Tor se baci sa reči na delo, i celu noć su odzvanjale kovačnice Bogova od udaraca Mjelnija. Kad svanu jutro, lanac duplo jači od Ledinga beše gotov. Bogovi mu nadenuše ime Drome [Drómi].

Onda Tor reče Fenriju:

,,Priđi sada, Fenri. Tvoja snaga već je nadaleko poznata; ako uspeš da polomiš ovaj lanac, niko nikada više neće sumnjati u to da si najjači, i bićeš poštovan među ljudima i Bogovima.”

Vezivanje Fenrija

Na slici: Vezivanje Fenrija. Autor: George Wright

Sad, Fenri je dobro znao da ga se Bogovi plaše i da bi bili najsrećniji kada bi ga se rešili zauvek. On se dobro zagleda u lanac, pa zakljući da će ga sa lakoćom polomiti, te dopusti Bogovima da ga ponovo svežu. Kada to bi učinjeno, Bogovi se zadovoljno osmehnuše, jer su znali da jači lanac od Dromea ne postoji ni u jednom od svetova Igdrasila.

Ali Fenri je znao svoju snagu bolje od njih. On se polako podiže, pa skoči na sve četiri noge rastegnuvši se svom snagom. Zemlja se zatrese i lanac puče u paramparčad. Tolika je bila Fenrijeva snaga da se delovi Dromea raspršiše na sve strane i zariše duboko u zemlju. Vuk onda samozadovoljno ode svojim putem, ostavivši Bogove da premišljaju šta im je dalje činiti, jer jačeg lanca od Dromea ne beše na ovom svetu.


* Hel, Jormunganda i Fenrija, izrodio je Loki sa Angrbodom; sa suprugom Sigin ima sinove Narfija i Valija. Sporno je, uostalom, da li je Loki bio muškog ili ženskog pola. Ovo stoga što je često prikazan i u ženskom obličju (videti, na primer, slučaj kada se pretvorio u kobilu), kao i zbog vidnih ženskih psiholoških odličja koje uvek ispoljava.

nordijska mitologija Gautreks Saga

O Starkadovom usudu i žrtvovanju kralja Vikara

Kralj Vikar [Víkarr Haraldsson] je postao veliki vojskovođa koji je na raspolaganju imao nemali broj izvanrednih ratnika. Najbolji od svih bio je Starkad [Starkaðr]*, a njega je kralj najviše i voleo. Starkad je bio prvi do kralja; smatran je za njegovog savetnika i zapovednika odbrane. Vikar je Starkadu dao mnogo poklona, od kojih je najpoznatila zlatna brazletna koju je junak rado nosio. Zauzvrat, Starkad je kralju poklonio ostrvo Truma (Þruma, danas Tromøy, oblast Aust-Agder, komuna Arendal, Norveška), koje je kralj Harald [Haraldr] bio dao Starkadovom ocu Storvirku [Stórvirkr]. Ostrvo je bilo u vlasništvu kralja Vikara petnaest godina.

Kralj je iz Adgera zaplovio sa silnom vojskom ka Hordalandu [tadašnji Hördaland, danas Hordaland, oblast u Norveškoj), ali ih vreme nije poslužilo. Silna oluja se digla i brod je bio u velikoj nevolji. Stoga se kralj sa vojskom usidri kod obližnje grupe ostrva, te pokuša da divinacijom sazna kako da se izvuku iz nevolje. Bogovi im poručiše da Odin zahteva žrtvu** koja ima da bude izabrana ždrebom. Koliko god da su ždrebali, uvek je kralj Vikar bio odabran. Ovo je ozbiljno uzdrmalo moral kraljeve vojske, stoga se čelnici dogovoriše da se sutradan sastanu da razmotre problem.

Međutim, malo posle ponoći, Starkadov očuh Grani Konjska-Griva [Hrosshárs Grani] probudi posinka, pa mu reče da krene sa njim. Oni u jednom čamčiću otploviše do obližnjeg ostrva. Iskrcavši se, zaputiše se kroz šumu, pa naposletku izbiše na veliki proplanak na kome se beše okupilo mnogo sveta: jedanaestoro ljudi sedelo je na tronovima, ali je dvanaesti tron bio prazan. Starkad i Grani im se pridružiše, te se Grani posadi na dvanaesti tron. Svi prisutni ga pozdraviše kao Odina, a on sam reče da su se Bogovi tu okupili da odluče Starkadovu sudbinu.

Tada jedan od okupljenih, Tor, reče:

– Starkadova majka, Alfhild, izabrala je džina umesto mene samog za oca njenog sina. Stoga ja određujem da Starkad neće imati ni sinova ni kćeri, već će biti poslednji od svoje loze.

Onda Odin reče:

– Ja ću mu podariti tri ljudska veka!

– A ja određujem da će u svakom počiniti neoprostivo delo, reče Tor.

– Ja ću mu podariti najbolje oružje i odeću, reče Odin.

– A ja određujem da neće imati ni zemlje ni doma, dodade Tor.

– Ja ću mu podariti neizmerno bogatstvo, reče Odin.

– A ja ću ga prokleti da uvek želi još veće bogatstvo, reče Tor.

– Ja ću mu podariti pobedu i slavu u svakoj bici, reče Odin.

– A ja ću ga prokleti da ni iz jedne ne izađe bez teške ozlede, reče Tor.

– Ja ću mu podariti umeće skalda (pesnika); moći će da smišlja rime brzinom kojom priča, reče Odin.

– A ja određujem da će zaboraviti svaku poemu čim je sklepa, dodade Tor.

– Ja ću mu podariti ljubav svih visokorodnih ljudi, reče Odin.

– Ali će ga pučanstvo mrzeti, dodade Tor.***

Onda okupljeni Bogovi rekoše da će sve što je izrečeno biti Starkadov usud. Skup se raspusti, a Grani i Starkad se vratiše do čamca. Tada Grani reče:

– Valjalo bi da mi se pošteno odužiš za sve što sam učinio za tebe, posinče.

– To i nameravam, reče Starkad.

– Onda mi pošalji kralja Vikara. Reći ću ti kako da to učiniš, reče Grani.

Starkad se složi, te mu Grani dade koplje koje je izgledalo kao trščani prut. Njih dvojica se, potom, pridružiše ostatku vojske.

—-

* Starkad je legendarni mitski heroj čija se dela (i slavna i neslavna) pominju u mnogobrojnim izvorima. Njegovom ćemo se biografijom podrobnije pozabaviti na drugom mestu.

**Ljudske žrtve su se prinosile Odinu tako što bi ih obesili, a potom proboli kopljem. Ovaj ritual (kao, uostalom, i svaki drugi) ima mitološki značaj: naime, Odin je sebe sebi prineo na žrtvu viseći sa Igdrasila (napomena: iako se nigde u izvorima ne pominje eksplicitno da je drvo u pitanju baš Igdrasil, danas je to mišljenje opšteprihvaćeno, stoga ćemo ga se i mi držati), a kako bi doživeo prosvetljenje i naučio tajnu Runa. Obesivši se o drvo, Odin se proboo svojim kopljem i tako visio devet dana i noći, kao što je opevano u Hovamolu [Hávamál]:

Znam, visio sam
u granama na vetru
devet dugih noći,
proboden kopljem,
posvećen Odinu,
na žrtvu samom sebi,
na onome drvetu
što su mu koreni skriveni
u neznanoj nutrini.

Zato se Odin naziva još i Bog obešenjaka i gospodar vešala. Krvne žrtve su se morale Odinu prinositi striktno, a, iako je bio vrhovni bog nordisjkog panteona, ljudi su ga se plašili. Ovo stoga što je Odin i mudar i lukav, i u mnogim spisima je zabeleženo da je, pojavivši se na bojnom polju i dajući blagoslov jednoj od sukobljenih strana (za više detalja o ovom običaju, videti Hermod), često običajavao da izda vojsku koju je blagosiljao, a kako bi pridobio najbolje ratnike za Valhalu.

***Ovde su lepo prikazane ključne razlike između Odina i Tora. Uzevši u obzir samo njihovu ratničku funkciju, napomenućemo da je Odin uvek naklonjen višim slojevima društva (koje vrlo rado prima u Valhalu) , dok je Tor naklonjen pučanstvu. Za razliku od Odina, prema kome su ratnici gajili strahopoštovanje, Tor je bio veoma omiljen. Ova diferencijacija je, takođe, lepo oslikana u priči Kako su se nadgovarali Odin i Tor.

nordijska mitologija Skirni donosi poruku Gerdi

Skirni prosi za Freja Gerd, devicu iz roda jutuna (2)

Pred Gimijevom [Gymir] kućom, Skirni [Skírnir] zastade. Uistinu, to beše kuća na čijem pragu je Frej video Gerdu, devicu iz roda jutuna. Moćni psi stajaše ispred kuće, ali sjaj Frejovog magičnog mača ih je držao na odstojanju. Tako Skirni prođe neozleđen do kuće, a njegov konj kopitima pokuca na vrata Gimijeva.

Skirni donosi poruku Gerdi Na slici: Skirni donosi poruku Gerdi. Autor: W. G. Collingwood

Zadesi se da je Gimi bio u dvorani za gozbe sa svojim prijateljima jutunima, pa nije čuo ni lajanje pasa ni Skirnija ispred vrata. Ali Gerd [Gerðr] je prela sa svojim sluškinjama u dvorani.

– Ko dolazi pred Gimijev prag?, upita ona.

– Ratnik na moćnom konju, reče jedna od devica.

– Čak iako je on neprijatelj koji je ubio mog brata, mi ćemo mu otvoriti vrata i dati mu da kuša Gimijevu medovinu, reče Gerd.

Jedna od sluškinja otvori vrata, te Skirni stupi u Gimijeve odaje. On odmah prepoznade Gerd, pa joj, prišavši, pokaza dragocenosti koje joj Frej beše poslao.

– Ovo blago je za tebe, lepa Gerd, samo ako pristaneš da podariš ljubav Freju, reče Skirni.

– Pokaži svoje dragocenosti drugim devicama, reče Gerd. Zlato i dragulji ne mogu da kupe moju ljubav.

Onda Skirni, prečuvši ove reči, isuče magičan mač koji mu Frej beše dao.

– Podaj ljubav Freju, koji mi je podario ovaj mač, ili ću te njime saseći, reče on.

Na ove se reči Gerd, Gimijeva kći, samo nasmeja.

– Možda Frejov mač može da zaplaši kćeri ljudi, ali ne preti njime kćerima jutuna!, reče ona.

Ove reči razljutiše Skirnija, koji podiže Frejov mač i uzviknu strašnim glasom:

– Gerd, ovim te proklinjem. Ovim magičnim mačem ću te dotaknuti, a njegova moć je tolika da ćeš svenuti kao cvet pred naletom zime.

Čuvši ove reči, Gerd se baci na zemlju, moleći za milost. Ali Skirni se ne pomeri; magičan mač je šištao i piskao nad njom. Tada Skirni reče:

– Načiniću te najružnijom od svih devica koje ikada hodiše zemljom; rugaće ti se i ljudi i jutuni. Samo kakav patuljak usudiće se da te oženi. Kada te dotaknem ovim mačem, moj usud će pasti!

nordijska mitologija Frejove ljubavne muke

Skirni prosi za Freja Gerd, devicu iz roda jutuna (1)

Zadesilo se jednom da je Freja predugo izbivala iz Asgarda, što je zadavalo mnogo briga njenom bratu Freju. On stoga naumi da sedne na Odinov tron, Lidskjalf [Hliðskjálf], sa koga je Sveotac imao pogled na sve svetove. Kad je dospeo podno trona, međutim, Odinovi vukovi Freki i Geri preprečiše Freju put. Ali on im se obrati jezikom Bogova, te vukovi moraše da ga propuste.

Sad, predobro je znao Frej još dok se penjao uzanim stepeništem ka tronu da čini neoprostivu stvar, jer nikome osim Odinu, čak ni samom Toru, branitelju Asgarda, pa ni dobrom Baldru, najomiljenijem među Bogovima, ne beše dopušteno da sede na Lidskjalfu. Ali, ako bih samo jednom video Freju, bio bih zadovoljan i nikakvo zlo me ne bi zadesilo zato što sam gledao svetove sa Odinovog trona, mislio je Frej.

Naposletku se Frej pope na tron, te sede na njega i stade tražiti svoju sestru. Video je tako Frej Midgard [Miðgarðr], njegove gradove i kuće ljudi, beskrajne farme koje su se prostirale dokle doseže pogled. Iza Midgarda vide Frej Jotunheim [Jötunheimr], prebivalište jutuna (ili divova), sa svojim mračnim i surovim planinama okovanim večitim ledom. I tada spazi Freju, koja je stupala putem Asgarda. Sada mogu da budem miran, pomisli Frej, i nikakvo zlo neće proizići iz moje rabote.

Frejove ljubavne mukeNa slici: Frejove ljubavne muke. “The Lovesickness of Frey” (1908). Autor: W.G. Collingwood.

Ali, još dok se nosio ovom mišlju, pažnju mu privuče kuća koja stajaše nasred Jotunheima, a da ni sam nije znao zašto je impresioniran njom. Uto se vrata kuće otvoriše, a na pragu stajaše devica iz roda divova takve lepote da Frej nije mogao da odvrati pogled sa nje. Kratko stajaše devica na pragu, i naposletku zatvori vrata, pogledavši po svom imanju.

Dugo nakon toga sedeo je Frej na Odinovom tronu, zadubljen u misli. Onda se zaputi nazad u Asgard, ali ne mogaše da nađe nikoga u gradu Bogova ko bi mu odvratio misli.  Te večeri Frej nije mogao da zaspi; morile su ga misli o lepoti device iz Jotunheima koju beše video. A kada nastupu jutro, Frej se osećao toliko usamljenim da se opet zaputi ka Odinovom tronu. Ali, ovoga puta Freki i Geri ne htedoše da ga propuste, iako im se Frej obratio jezikom Bogova. Ne znavši šta da radi, zaputi se napose Frej svom mudrom ocu Njerdu.

Ona koju si video, sine moj, je Gerda [Gerðr], ćerka jutuna Gimija [Gymir]. Moraš da se maneš razmišljanja o njoj, u suprotnom će ti tvoja ljubav doći glave, reče Njerd.

– Zašto bi mi ljubav došla glave?, upita Frej.

– Zato što ćeš, da bi zadobio njenu ljubav, morati da daš ono što ti je najdragocenije, reče Njerd.

nordijska mitologija Rökstenen

Rune

Rune, ili Runsko pismo, su pismo germanskih jezika, koje je korišćeno pre usvajanja latiničnog pisma i primanja hrišćanstva. Rune su takođe korišćene i za divinaciju. Prema predanju koje je zapisano u  Hovamolu [Hávamál], Pesmarica Eda, Rune je Odin [Óðinn] spoznao kada je devet dana i devet noći visio na svetom jasenu Igdrasilu [Yggdrasill], proboden kopljem i prinešen na žrtvu samom sebi. Stoga su stari Germani prinosili žrtve svom vrhovnom bogu vešanjem i probadanjem kopljem. Kako bi spoznao magijsko značenje Runa, Odin je žrtvovao jedno oko.

Postoje dve verzije kako su ljudi naučili Rune:

Pesma o Rigu ili Rigstula [Rigsþula], Pesmarica Eda, govori kako je Hejmdal [Heimdallr] podigao trojicu sinova, koji su rodonačelnici triju staleža: robova, seljaka i vladara. Rodonačelnika staleža vladara, Jarla, Hejmdal je podučio tajnama Runa.

Druga verzija govori kako je čovek pod imenom Kettil Runske ukrao tri Runske palice od Odina i iz njih naučio Rune i njihovu magiju. Ovo verovanje zabeležio je Olaus Magnus, švedski arhebiskup u egzilu, 1555. godine.

RökstenenNa slici: runski kamen Rök. Nalazi se u Östergötlandu, Švedska. Inskripcija: stariji Fuþark.

Tri najpoznatija Runska pisma su stariji Futark [Fuþark] (150–800 g.), anglosaksonski Futork (400–1100 g.), i mlađi Futark (800–1100 g.). Mlađi Futark se kasnije razvio u tri sistema Runa: Markomanske Rune (Rune koje je koristilo germansko pleme Markomani), srednjevekovne Rune (skandinavski Runski alfabet sa 27 znakova koji se koristio krajem Vikinškog doba (1100–1500 g.) i Dalekarlske Rune (Rune koje su koristila germanska plemena u oblasti Dalekarlija (Dalmål) u Švedskoj (1500-1800 g.).

Anglo-Saxon-FuthorkNa slici: Anglosaksonski Futhorc.

Naziv Futark je akronim, dobijen od početnih slova prvih šest Runa (Fehu, Uruz, Thurisaz (þ), Ansuz, Raidho, Kenaz). Razlika u terminima Futark i Futork nastala je usled različitog izgovaranja vokala u germanskim jezicima.

Younger futhark norwegian

Na slici: mlađi Fuþark, norveška redakcija.

Rune su korišćene za divinaciju, lečenje, protiv uroka, za uspeh u bici i u mnoge druge magijske svrhe. Runska magija naziva se Seid (Seiðr). Žene koje su koristile Runsku magiju nazivaju se Velva [Völva, množina Völur], a poneki anglicizovani izvori nazivaju ih Spákona (množina Spákonur) ili Seiðrkona. Muškarci koji su praktikovali Seiðr nazivaju se Seiðrmadr. Völva, doslovno prevedeno, znači „ona koja nosi magičnu palicu“. Katkad se termin koristio i za muškarce. Arheološka nalazišta pokazuju da su Völve pripadale najvišim slojevima društva, što pokazuju bogate grobnice u kojima su sahranjivane.

Younger futhark Danish

Na slici: mlađi Fuþark, danska redakcija.

Značenje Runa takođe je opisano u Hávamálu (pevanje 147-165). Danas su poznata tri srodna tumačenja Runa (Runske pesme ili Runske poeme) i to su: Islandska Runska poema, Norveška Runska poema i Anglosaksonska Runska poema.

Priredila: Ulmawen