Premijera ruskog filma „Викинг” reditelja Andreja Kravčuka najavljena je za 21. mart 2017. godine u Sinepleksu Ušće. Radnja je smeštena u Kijevsku Rusiju i prati život kneza Vladimira.
Distributer: „Delius Film”.
Uloge: Danila Kozlovski, Maksim Sukanov, Igor Petrenko, Svetlana Hodčenkova, Aleksander Bortič.
Na Amazonu je trenutno u toku velika akcija na kojoj se po bagatelnoj ceni ($0.99) mogu nabaviti prvih šest e-knjiga iz serijala „Saga Six Pack” (sedma kolekcija knjiga još uvek nije digitalizovana), i to:
Bujna trava danas pokriva većinu onoga što je nekada bila najvažnija vikinška kolonija na Grenlandu. Gardar (Garðar), kako su je Vikinzi zvali, bila je rezidencija njihovog biskupa. Samo nekolicina kamenova temeljaca je danas ostala od gardarske katedrale, ponosa vikinškog Grenlanda, i nešto vitraža uz teško bronzano zvono.
Daleko impresivnije su obližnje ruševine ogromne štale.Vikinzi su se rangirali po tome koliko grla poseduju – više stoke, viši društveni status. Otuda ne čudi da nisu štedeli resurse da zaštite svoju stoku. Deo štale nalik na stounhendž i kameni zidovi obrasli gustom travom koji su štitili dragocene životinje od brutalnih zima izdržali su duže od svete arhitekture Gardara.
Ruševine katedrale zauzimaju mali ograđeni deo polja, na samoj granici sa Igalikuom, inuitskom zajednicom koja broji oko trideset drvenih kuća koje gledaju na fjord iz zakrilja 5,000 stopa visokih planina ovenčanih snegom. Na Grenlandu ne postoje putevi koji povezuju gradove; samo se avionom ili čamcem može stići do obalskih naseobina koje su izdeljene nebrojenim fjordovima i glacijalnim ledom.
Neobično toplog i svetlog avgustovskog dana, Tim Folger, dopisnik časopisa Discover i On Earth i urednik antologije The Best American Science and Nature Writing, ukrcao se na brod iz Igalikua sa slovenačkim fotografom Cirilom Jazbecom, te otplovio nekoliko milja jugozapadno od fjorda Aniak (Aniaaq) – područja koje je Erik Crveni zasigurno dobro poznavao. U kasno popodne stigoše do stenovite plaže gde ih je dočekao inuitski zemljoradnik Magnus Hansen, koji ih je odvezao do vikinške farme na čijem je iskopavanju radio Konrad Smiarovski, jedan od Mekgavernovih postdiplomaca. Farma se nalazi na kraju prašnjavog puta, nekoliko milja kontinentalno od Hansenove farme. Nije slučajno to što je većina inuitskih farmi nikla nadomak negdašnje vikinške kolonije. Svaki zemljoradnik na Grenlandu zna da su severnjaci birali najbolje lokacije za svoje farme.
Vikinzi su na Grenlandu imali dve naseobine: jednu uz fjordove na jugozapadnoj obali – Istočnu koloniju (Eystribyggð) i drugu, manju, udaljenu oko 240 milja ka severu – Zapadnu koloniju (Vestribyggð). Smiarovski se gotovo svakog leta u poslednjih par godina vraćao u Istočnu koloniju, pokušavajući da odgonetne kako je Vikinzima polazilo za rukom da tu prežive tolike vekove i šta se sa njima dogodilo na koncu.
Ove godine, Smiarovski sa grupom od sedmoro studenata radi iskopavanja na hiljadu godina staroj farmi, koja je nekada pripadala zajednici od vitalnog značaja. Grupa je provela nekoliko dana proučavajući jedan miden, gde su pronađene kosti od foke. Mnogo njih.
Smiarovski pretpostavlja da će polovina kostiju koja tu bude pronađena biti kosti od foke. On priča iz iskustva. Naime, na svakom lokalitetu koji je proučavao, pronađeno ih je u izobilju. Ovo otkriće se pokazalo kao ključan faktor u preispitivanju teorije kako su se Vikinzi adaptirali na novi život na Grenlandu. Prisustvo kostiju u ovolikoj meri ukazuje na to da su Vikinzi počeli da love foke ubrzo po dolasku na Grenland.
Ishrana na mesu foka bila bi drastična promena, s obzirom na to da su Vikinzi uživali goveđe, ovčje i kozije meso i mlečne proizvode. Međutim, istraživanje zemnih ostataka ljudi koji su tu živeli ukazuje na to da su se Vikinzi brzo privikli na novi način ishrane. Hrana koju unosimo vremenom ostavlja trag na našim kostima – ishrana bazirana na mesu vodenih životinja ostavlja drugačije srazmere određenih hemijskih elemenata u kostima u odnosu na ishranu baziranu na kopnenim životinjama. Pre pet godina, istraživači iz Skandinavije i Škotske analizirali su 118 skeleta – ljudi koji su naseljavali Grenland od najranije do najkasnije faze kolonije. Rezultati potvrđuju teoriju Smiarovskog. Vremenom su ljudi unosili sve više mesa vodenih životinja: u ranoj fazi je ona sačinjavala 30% do 40%, dok je pri kraju kolonije taj procenat iznosio 80%. Smiarovski smatra da je meso kopnenih životinja vremenom postalo luksuz, verovatno zato što je klimatska promena koja je nastupila sa erupcijom vulkana otežala uzgoj stoke.
Na travnatom obronku fjorda nadomak najjužnije tačke Grenlanda, nalazi se ruševina crkve koju su izgradili vikinški kolonisti čitav vek pre nego što je Kolumbo otplovio ka Americi. Debeli granitni blokovi od kojih su napravljeni zidovi i dalje su netaknuti, baš kao i 20 stopa visoki zabati. Drveni krov, stropovi i vrata odavno su kolabirali i istruleli. Sada tuda šetaju ovce, grickajući majčinu dušicu na mestu gde su, nekada davno, pokršćeni Skandinavci klečali u molitvi.
Vikinzi su ovo mesto nazivali Valsej (Hvalsey (staroisl.) – „Ostrvo kitova”). I upravo ovde se Sigrid Bjornsdotir udala za Torstejna Olafsona u nedelju, 16. septembra 1408. godine. Par je putovao iz Norveške na Island kada ih je jak vetar naneo na pogrešan kurs pa tako završiše na Grenlandu, gde je vikinška kolonija postojala već nekih 400 godina. Njihov brak se pominje u trima pismima napisanim između 1409. i 1424. godine, koja su srednjovekovni islandski notari zabeležili za buduća pokolenja. Jedna druga beleška govori o tome kako je jedna osoba u Valseju spaljena na kocu zbog veštičarenja.
Međutim, ovi zapisi su još značajniji – i daleko više zbunjujući – zbog onoga što ne pominju: niti jedan nagoveštaj nevolja ili predstojeće katastrofe koja će zadesiti vikinšku koloniju na Grenlandu, a koja je tamo živela sve od kada je odbegli Islanđanin, imenom Erik Crveni, tamo pristigao sa flotom od 14 ratnih brodova (drakkar) 985. godine. I uistinu, ova pisma su poslednje što je iko ikada čuo o severnjacima sa Grenlanda.
Zbrisani su iz istorije.
„Da je postojala ikakva nevolja, moglo bi se pomisliti da bi negde bila pomenuta”, kaže Jan Simpson, škotski arheolog pri Univerzitetu Stirlinga. Sudeći po pismima, ovo je bilo jedno „obično venčanje u običnoj zajednici”, dodaje on.
Evropljani se nisu vratili na Grenland do ranog XVIII veka. Kada su pristigli, tamo su pronašli ruševine vikinške kolonije, ali ni traga ni glasa od njenih stanovnika. Sudbina grenlandskih Vikinga intrigira i zbunjuje generacije arheologa.
Ovi žestoki pomorski ratnici stigli su u jedno od najsurovijih okruženja i tu se nastanili. Kolonija nije samo preživljavala: ljudi su gradili posede i imanja, uvozili vitraže, uzgajali ovce, koze i goveda. Trgovali su krznom, morževim kljovama, živim polarnim medvedima i drugim egzotičnim arktičkim dobrima.
„Ti ljudi su dobro živeli”, kaže Endrju Dagmor, geograf pri Univerzitetu Edinburga. „Oni nisu tamo bili samo nekoliko godina. Tamo su odrastale generacije, vekovima.”
Šta im se, onda, desilo?
Tomas Mekgavern, arheolog pri koledžu Hanter u Njujorku, nekada je mislio da zna odgovor na to pitanje. Mekgavern je proveo preko 40 godina proučavajući istoriju vikinške kolonije na Grenlandu. On je nekada ovako sažimao stvari: „blesavi severnjaci odlaze dalje na sever izvan dometa sopstvene ekonomije, srede okruženje, a onda svi pomru kad nastupi zima.”
Samo što Vikinzi nisu bili samo blesavi, nego su imali i ludu sreću. Otkrili su Grenland u toku tzv. srednjovekovnog toplog perioda, koji je okvirno trajao između 900. i 1300. godine.
U tom periodu je bilo manje leda na morima, pa je tako plovidba od Skandinavije do Grenlanda bila manje opasna. Duža topla godišnja doba pogodovala su uzgoju koza, ovaca i goveda na zakriljenim livadama jugozapadne obale grenlandskih fjordova. Vikinzi su, jednostavno, preselili svoj srednjovekovni način života u novu zemlju koja je čekala samo na njih.
Tokom arheološkog iskopavanja započetog za potrebe proširenja glavne vazdušne stanice u Erlandu (Ørland) nadomak Trondhejma, pronađena je igračka u obliku broda. Brodić je počivao u napuštenom bunaru napunjenom zemljom – lociranom negde na povelikih 120,000 kvadratnih metara, koliko je do sada prekopano.
Drveni brodić ima podignut pramac nalik na vikinški ratni brod (drakkar) i rupu na sredini palube gde je nekada, možda, stajao jarbol.
Naučnici sa Norveškog univerziteta nauke i tehnologije (NTNU) koji rukovode iskopavanjem smatraju da ovo otkriće puno govori o ljudima koji su živeli na toj farmi. Arheolog Ulf Franson kaže da se stvari koje se vezuju za decu retko nalaze; stoga ovaj brodić ukazuje na to da je dete koje je tu živelo imalo dozvolu i da se igra – namesto da radi u polju ili pomaže oko farme, što je bilo uobičajene za siromašne porodice onog doba.
Taj fakat, ipak, ne znači da su ljudi koji su tu živeli bili bogati (a na ovo ukazuju i još neki artefakti koji su tu pronađeni, između ostalog i jedna cipela tipa mokasine). Naime, Erland je u srednjem veku bio poprilično udaljen od mora, što je otežavalo zaradu trgovinom, budući da je luka u Trondhejmu bila podaleko. Zbog toga su i šanse da se detetu kupi igračka bile poprilično slabe. Ipak, neko na farmi je imao dovoljno vremena da detetu napravi drveni brodić, a i dete je imalo vremena da se sa njim igra. Ovo ukazuje na to da porodica nije bila ni posve siromašna.
Franson navodi da je brod jedan od najnaprednijih srednjevekovnih objekata. U ono doba je ovakva igračka detetu morala izgledati onako kako savremenoj deci izgledaju sportski automobili ili avioni.
Zbog čega je bunar bio zatrpan zemljom i kako je brodić dospeo tamo nikada nećemo saznati, ali zato zasigurno možemo da uživamo zamišljajući kako su se deca igrala u minulim vekovima dok su neustrašivi vikinzi bili strah i trepet severnih mora (i okeana).
Priredila: Ulmawen
Izvor: Norveški univerzitet nauke i tehnologije (NTNU)
Fondacija Sagastad i Sagastad Drift AS potpisali su ugovor o izgradnji naučnog centra Sagastad i replike vikinškog broda Miklebust (Myklebust). Izgradnja replike započeće ove godine.
Miklebust je najveći do sada otkriveni vikinški brod – veći je i od broda Useberg (Oseberg) i Gokstad. Pronađen je u humci Rundehogjen u Nurfjurdejdu (Nordfjordeid, Norveška). Dugačak je 30 metara, širok – 6, a visok – 5.5 metara. Pretpostavlja se da je pripadao nekom uglednom vikingu, a neki istoričari čak smatraju da je u pitanju kralj Audbjorn koga je ubio Harald Hárfagri (Harald Lepokosi) 876. godine u drugoj bici kod Solskjela. Miklebust je, smatra se, bio dugačak 25 do 30 metara i širok oko 6 i po metara. Verovatno je imao po 22 štita na oba boka – ukupno 44 vesala. Pripada tipu broda Useberg.
Humke Miklebust nalaze se na 300 metara udaljenosti od Sagastada. Najveća od ukupno 5 očuvanih humki je Rundehogjen, koja počiva nadomak fjorda. Originalno je humka bila dugačka preko 30 metara, a visoka – 4 metra. Miklebust je 1874. godine otkrio arheolog Anders Lund Lorange. Druga po veličini humka je Skjoratipen (Skjoratippen), koja je otkrivena 1902. godine.
Naučni centar Sagastad u kome će biti izložena replika broda Miklebust biće otvoren u proleće 2019. godine.
Priredila: Ulmawen
