Između Niflheima i Muspelheima nalazi se Midgard, prebivalište ljudi. Midgard je sa svih strana okružen okeanom. Davnih dana, dok svet još beše mlad, kada je Midgard-zmija (Jormungand) toliko porasla da su se čak i bogovi prestrašili, Odin ju je zavitlao u okean, i ona tu leži i dalje, na samom dnu vaskolikog okeana. Toliko je veliki Jormungand da kada je sklupčan okružuje ceo Midgard! Pokatkad on zagrize svoj rep, pa tako leži nedeljama, a oni koji gledaju sa obale ni ne slute da takvo čudovište prebiva na dnu okeana. Kada bi se razbesneo, Jormungand bi bio toliko strašan, da niko ne bi mogao ni da ga pogleda. On bi onda toliko uzburkao okean, da bi se crno pisalo zalutalim brodovima!
Zadesilo se tako jednom da su se bogovi gostili sa Egijem [Ægir], bogom mora, kad im ponestade medovine, a Egi nije imao kotao da napravi još napitka.
– Tore, reče Egi, pošto je malo promislio, da li bi mi nabavio kotao?
A poznato je da je Tor uvek spreman za pustolovine i izazove.
– Naravno, odgovori on smesta, samo mi reci gde da nabavim jedan.
To, međutim, nije bio lak zadatak. Kotlovi dovoljno veliki da spravljaju medovinu za Asgard ne rastu na drveću. Sad, svi su želeli još medovine, ali niko nije znao da kaže Toru gde da nađe kotao, dok se, naposletku, Tir ne doseti:
– Istočno od reke Elivagar živi moj otac, Himer, koji ima čudenso izdržljiv kotao koji je, pritom, dubok celu jednu milju.
To je bio dovoljno veliki kotao čak i za bogove!
– Misliš li da možemo da dođemo do njega?, upita Tor, koji nikada nije ni pomišljao na neuspehe u svojim poduhvatima.
– Ako ne možemo da ga dobijemo na snagu, svakako možemo na lukavstvo, reče Tir.
Rekavši to, oni krenuše, a Tor se bio prerušio u mladića. Torovi jarci brzo ih donesoše do Egila, sa kojima ih Tor ostavi, a on i Tir nastaviše peške. Bio je to naporan put, no oni ipak stigoše do Himerovih dvora bez poteškoća. Tamo Tir pronađe svoju babu, stravično ružnog diva, i svoju majku, neobično lepu ženu svetle kose i lica tako produhovljenog da se činilo kao da sunce isijava iz nje. Tirova baba i majka posavetovaše ih da se sakriju ispod velikih kotlova, jer je Himer imao lošu narav i katkad je bio okrutan prema strancima.
Kasno naveče, vrati se Himer kući sa pecanja. Hladan vetar prostruja kroz kuću kada je ušao, toliko strašan je on bio. Oči su mu bile prodorne kao zvezde na zimskom nebu, a brada bela kao mraz.
– Dobro došao kući, reče Tirova lepa majka. Naš sin, koga smo čuvali toliko dugo, došao je kući, a sa sobom je doveo neprijatelja džinova i čuvara Asgarda. Pogledaj kako se kriju ispod onog stuba tamo!
Ona pokaza prstom na mesto gde se Tor i Tir behu sakrili. Himer tako prostreli pogledom stub, da se ovaj istog časa rasprsnu na hiljadu komadića; balvan koji ga je držao isto popusti, i osam kotlova bučno pade na kameni pod. Samo jedan je ostao ceo, a iz njega izađoše Tor i Tir. Sad, Himeru ne beše drago da vidi Tora pod sopstvenim krovom, ali nije mogao da ga izbaci, te naredi da se tri vola spreme za večeru. Tor je prevalio veliki put, i beše veoma gladan, te pojede dva vola da utoli glad.
– Ako nastaviš tako da jedeš, sutra ćemo morati da preživimo na ribi.
Sutradan ujutro, pre nego što Sunce beše izašlo, Tor ču Himera kako se sprema da ide na pecanje. On se brzo obuče, te ode do džina.
– Dobro jutro, Himere, reče Tor. I ja sam raspoložen za pecanje. Dopusti mi da idem sa tobom!
– Opa!, odgovori džin sa prezirom, nimalo srećan idejom da sedi u čamcu sa svojim najvećim neprijateljem. Takav dosetljiv mladić kakav si ti mi nije ni od kakve koristi, a ako budem išao toliko daleko koliko običajavam, i ostanem onoliko dugo koliko volim, ti ćeš se toliko smrznuti da to nećeš preživeti.
Tor se toliko razljuti ovim divovim rečima, da je smesta hteo da ga mlatne svojim čekićem Mjelnijem, ali se ipak uzdrža.
– Veslaću onoliko daleko od obale koliko se ti usuđuješ da ideš, reče Tor, a zasigurno ću biti prvi koji će nešto upecati! Koji je tvoj mamac?
– Nađi sam mamac za sebe!, odbrusi Himer.
